Џон Пилџер: Морал и истина нису сапутници велике моћи

Бројни докази показују да је Југославија разбијена зато што се није уклапала у систем који су успостављале САД и Европа после Хладног рата. Патња и разбијање Југославије одигравале су се по матрици економског дизајна моделованог у корист земаља какве су САД и Немачка

Џон Пилџер је данас један од најбољих светских новинара. Он је и документариста, филмски стваралац, аутор 58 филмова којима је открио позадину и ужас ратова вођених широм света: у Вијетнаму, Камбоџи, Источном Тимору, Ираку и другим деловима планете, аутор бројних књига, добитник високих признања: за новинара године проглашаван је готово редовно од 1966. године, два пута је добио Медијску награду за мир УН, награду Британске Академије за филм и телевизијске уметности (1991); добитник је награде Краљевског медијског друштва за филм „Stealing a Nation“ (2004); награду за најбољи документарни филм: „One World Media Awards – TV Documentary Award“, за филм „War on democracy“ (2008), у којем је истражио улогу Вашингтона у политици латинске Америке и неуништиву страст за слободом на овом континенту; добитник је Сиднејске награде за мир (2009)…

Најновији филм Џона Пилџера „Рат који не видимо“, премијерно средином децембра приказан у Лондону, представља моћну истрагу о улози медија у непрекидним ратовима што се одвијају у највећој мери захваљујући одсуству свести и савести новинарских посленика широм света који пристају на игру системски генерисане моћи. У овом филму, Џон Пилџер прати историјат позиционирања и укорењивања новинара у систем, непосредно уз власт и војне снаге, чија је моћ претворила свет у кланицу и разарања, од Првог светског рата до деструкције Хирошиме, од инвазије на Вијетнам до садашњих ратова у Авганистану и разореном и уништеном Ираку и даље до потенцијалних ратова у Кореји, Ирану… Како су средства којима располаже пропаганда постајала све софистициранија, природа рата се развијала у неку врсту електронског бојног поља у којем новинари представљају кључне играче, а цивили су главне жртве, од 10 одсто, колико је било цивилних жртава у I светском рату, преко 50 одсто колико их је било у II светском рату, до рата у Ираку и Авганистану где је број цивилних жртава порастао на 90 одсто. Али ко је прави непријатељ? У филму „Рат који не видимо“ Џон Пилџер каже: „Ми новинари морамо да будемо храбри и савесни како би се одупрли онима који од нас траже да будемо саучесници у крвавој авантури напада и разарања неке нове земље… То значи: увек критички испитати званичну причу, ма колико патриотски та прича изгледала, ма колико била заводљива и на изглед убедљива. Пропаганда је у потпуности зависна од нас који радимо у медијима и реализујемо циљеве њене обмане, не у удаљеним земљама, већ код куће… У ово време непрекидних ратова, животи безбројних људи, жена и деце зависе од истине и њихова крв је на нашим рукама…На рукама нас, чији је задатак да бележе оно што се догађа и да буду глас народа, а не власти. “

Када је реч о Вама, чини се да можемо рећи: Ево човека достојног идеала који су сачували малобројни који желе да верују да је другачији свет могућ и да правда, истина и солидарност нису тек пуке речи. Ви сте корак по корак, текст по текст, филм за филмом, књигом за књигом, успели да уздрмате монолитну фасаду пропаганде која је опасала скривене агенде бешчашћа политике моћи и силе. Како објаснити вашу не само бескомпромисну посвећеност истини, већ и – чини се – уверење да се до ње може доћи?

- Истина је оно што недостаје великој моћи. Ја осећам да морал и истина ретко постоје у великој моћи. Али они постоје у појединцима и групама појединаца. Истина и морал могу постојати у систему: могу постојати у владама и институцијама само ако се те владе и институције позову на одговорност. Уколико морају регуларно да полажу рачуне народу. Уколико је то полагање рачуна обавезујуће и неизоставно. Уколико та обавеза не постоји, уколико се она изгуби у мутним ходницима које је прокопала моћ, у њеним таванима и подрумима, онда ова димензија истине и морала нестаје. Постоји дакле, јасна разлика између истине и људи и истине и структуре: структуре моћи, закона по којима структура моћи функционише. Фасада закона показује се као таква увек када је моћ неконтролисана. И моје новинарство је посвећено призивању моћи на одговорност. Одувек сам тежио само једном циљу, да будем онај који ће делати у интересу људи – да будем агент општег интереса и људи. Надам се да сам у томе успео.

Били сте сведок убиства Роберта Кенедија. Да ли је овај догађај пресудно утицао на вас?

- Са Робертом Кенедијем направио сам интервју ноћ пре него што је био убијен. Био сам у хотелу „Амбасадор“, када је он прогласио победу у Калифорнијској изборној области и одржао говор. Ходао сам иза њега. У ствари сам био позван са бројним другим новинарима да се придружим њему и његовој пратњи, са којом је требало да одемо у тада прилично добро познату дискотеку „Фабрика” у Лос Анђелесу. Речено нам је да пратимо кандидата кроз кухињу… И као што смо чекали да се Кенеди појави на сцени у дворани хотела, један од Кенедијевих радника је дошао до нас и рекао да у близини стоји момак смешног изгледа од кога га подилази језа. Био је то Сирхан Сирхан… И морам да кажем да нико од нас новинара није отишао са места на којем се налазио да испита ко је тај смешни момак. Кенеди је стигао, стајао на бини, направио веома кратак говор, који се завршио са чувеним ускликом: „Сада на Чикаго“, где је требало да се настави његова номинација Затим су он и Етел, његова супруга и два заштитника – Бил Бери, бивши агент ФБИ, и Росеи Гриер, НФЛ играч, и десетак новинара, укључујући и мене, кренули према кухињи. Када је Кенеди ушао, Сирхан је искочио, уперио пушку у њега и пуцао. Кенеди је пао на земљу, после чега су уследили други пуцњи и нема сумње да је постојао још један нападач, зато што је један од људи који је стајао поред мене био погођен у тренутку када је Сирхан Сирхан био оборен на земљу. Дакле, постојао је још један убица или још неколико убица. Кенеди је умро после око двадесет четири сата. Како је тај догађај на мене утицао? Такви догађаји, у време када се одигравају увек изгледају надреално и потребно је време да у њих „уђете“ на прави начин. Морао сам веома брзо да реагујем као новинар и да опишем догађај чији сам био део. Извештавао сам тада за британски „Дејли Мирор“.

Моћне елите желе само једно кроз историју. Желе још више! И више! И желе све. Оно што се може закључити из бројних примера је да су страдали они који су успели да у јавни дискурс унесу могућност истинског преображаја: говорили су о љубави, једнакости, престанку ратова…

- Моћ квари, а апсолутна моћ квари апсолутно, рекао је лорд Актон. То је нешто са чиме се можемо једноставно и лако сложити. То је оно што се у целом свету сада јасно види. Али, она може да квари само уколико јој ми, људи то дозволимо. Као што сам раније споменуо, ако власт позивамо на одговорност константно, што је заиста сама суштина, есенција демократије, онда ћемо власт моћи да држимо што је могуће часнијом. То дакле зависи од нас, од људи. Ако не позивамо власт на одговорност, она постаје корумпирана и у екстремним случајевима смртоносна. Такође, врши агресије на земље. И осваја их, убија људе, дистрибуира пропаганду којом то све прикрива. Најважније је позивати власт на одговорност народу.

Господине Пилџер , ви се увек враћате у Вијетнам! Зашто? Гледајући ваше филмове о Вијетнаму, читајући текстове, стварамо „шекспировски осећај“ да се Вијетнаму враћате зато што морате нешто да поправите, и да повратите нешто што је изгубљено?

- То би могло да буде веома добро објашњење. Ја стварам веома чврсте везе са деловима света у које одлазим као репортер. И ја се враћам, увек се враћам… јер, моје је искуство, ви можете заиста схватити једно место и народ који на њему живи ако се враћате, ако наставите да долазите, ако настављате да се дружите са људима које сте познавали, проверавате шта се догађа у перспективи онога што је било и онога што је данас.

Направио сам пет филмова о Камбоџи, али Вијетнам има посебно место, специјално место у мојој каријери и животу, у мом срцу. И то зато што су они ишутирали велику силу. Избацили су је. То их чини готово ЈЕДИНСТВЕНИМ. Велику силу… А избацили су многе велике силе: Само током мог живота, националисти Хо Ши Мина су се борили и протерали Французе чији су троструки булевари са дрворедима, ружичасте виле и сведена реплика париске Опере били фасада за пљачке и окрутност, затим су истерали Јапанце са којима су француски колонизатори сарађивали, па Британце који су тражили да се поново инсталирају Французи, као и Американце, са којима је Хо више пута покушавао да успостави савез против Кине; а потом Црвене Кмере Пола Пота, који су напали са Запада, и на крају Кинезе, они су уз несебичну, великодушну осветничку и осветољубиву помоћ од Вашингтона, дошли са севера. И све то по цену немерљивих губитака. Последња битка је, по мом мишљењу, глобализацијска битка усмерена против народа Вијетнама, у корист оних што полажу милионе у корупционашке банке. Партијске богате елите нису, међутим, без уважавања и страха од народа који се генерацијама посветио борби против угњетавача. Како ми је један новинар рекао током моје последње посете: „Можда се влада и народ почињу гледати и одмеравати. Упамтите, Вијетнам је другачији.“ Постоји нешто од те историјске борбе што увек осећате у Вијетнаму.

Снимили сте пет филмова о Камбоџи. Причајте нам о првом одласку у ову земљу - у време када је ужас био страшно видљив.

- Отишао сам у Камбоџу 1979. године, недуго након што је режим Пола Пота био збачен од стране Вијетнамаца. Тако је настао мој први филм о Камбоџи: „Year Zero, The Silent Death of Camodia: Година нулта. Тиха смрт Камбоџе“. И овај документарни филм је био највероватније први комплетни извештај о Камбоџи после геноцида који су извеле снаге Пола Пота. Призори које смо затекли представљали су слику можда јединствене патње камбоџанског народа под Полом Потом, када је више од 2,5 милиона људи убијено или уништено радом до смрти. И када смо тамо дошли те 1979. године пронашли смо много деце која су остала сирочићи, велик број веома болесних људи… цело друштво је било уништено и тада је започела моја посвећеност, оданост задатку да саопштим људима шта се заправо догодило у Камбоџи.

Британски филмски институт је описао ваш филм „Year Zero“ из 1979, као један од 10 најутицајнијих документарних филмова свих времена. И филм је имао далекосежне последице узроковане вашим увидима , између осталог и чињеницом да су Никсон и Кисинџер тајно бомбардовали Камбоџу и тако постали „критични катализатор“, који је довео до успона Црвених Кмера и Пол Пота.

- Да, можемо рећи да је филм „Year Zero“, веома политички филм. Нулта година односи се на 1975. годину, и крај америчке тајне кампање бомбардовања усмереног против Вијет Конга у којој је 100.000 тона бомби пало на Камбоџу, и установљење партије Црвених Кмера као владајуће силе. Процењује се да је шест стотина људи погинуло од бомбардовања авионима Б52, те године је из главног града Пном Пена расељено око 2,5 милиона људи, од којих ће већина ускоро нестати. Било је потребно открити корене америчког бомбардовања, започето 1969. године, показати количину патње која је задесила ову земљу и народ, повезујући читав ланац догађаја од уклањања краља Нородома Сиханука до стравичне глади и геноцида под Црвеним Кмерима. Холокауст у Камбоџи реализован је у три етапе, од којих је геноцид извршен од стране Пола Пота тек један од њих. Ипак само он има право на историјско сећање.

Мало је вероватно да би Пол Пот уопште дошао на власт да није било председника САД Ричарда Никсона и његовог саветника за националну безбедност Хенрија Кисинџера, који су тајно напали неутралну Камбоџу. Године 1973, Б52 бацили су више бомби на Камбоџу него што је бачено на Јапан током Другог светског рата: еквивалент је пет Хирошима. Подаци откривају да је ЦИА била уверена у успех бомбардовања и да ће Црвени Кмери искористити пошаст, насталу бомбардовањем, као главну тему за своју пропаганда. Тако је известио директор операција 2. маја 1973. године. Пре бомбардовања, Црвени Кмери су до тада били тек маоистички култ без популарне базе. Бомбардовање је било катализатор. Што су Никсон и Кисинџер започели, Пол Пот је завршио. Ни Кисинџер ни Маргарет Тачер неће бити у Пном Пену. Нити бројни њени пензионисани министри и званичници који су, тајно подржавајући Црвене Кмере, после протеривања од стране Вијетнамаца, допринели директно трећој фази холокауста Камбоџе.

И улога Велике Британије у тој причи је значајна!

- Године 1979, САД и Британија наметнули су ембарго на уништену Камбоџу зато што је њихов ослободилац, Вијетнам дошао са погрешне стране у „Хладном рату“. Ретко која кампања „Форин офиса“ је била тако брутална и цинична. Британци су тражили да укинути режим Пола Пота задржи „право“ да заступа своје жртве у УН и гласали су за Пола Пота у агенцијама УН, укључујући и Светску здравствену организацију, чиме су је спречили да ради у Камбоџи. Да би прикрили овај злочин, Велика Британија, САД и Кина, главни подржавалац Пола Пота, изумели су тзв. „не комунистичку“ коалицију у егзилу којом су, у ствари, доминирали Црвени Кмери. На Тајланду су ЦИА и Одбрамбена обавештајна агенција, успоставиле директне везе са Црвеним Кмерима. Године 1983, влада Маргарет Тачер послала је СРС да тренира „коалицију“ у употреби технологије мина – у земљи у којој је посејано више мина него било где, осим у Авганистану. У исто време Маргарет Тачер је писала главном  опозиционом  лидеру  Нилу Киноку да „не постоји учешће британске Владе у било којој  врсти  обуке, опремања и сарадње  са снагама Црвених Кмера, или оних које су  у савезу са њима.“  Радило се о лажи која  оставља без даха. Године 1991, влада је била приморана да призна парламенту да је СРС тајно тренирао снаге „коалиције“.

У својим књигама  наводите стару изреку : „Прва жртва рата је истина“. Ви сте ово правило прилагодили нашем добу и често истичите да је прва жртва рата новинарство, да је новинарство на самрти, новинари претворени у пропагандисте, а медијске куће глуме заступљеност плуралистичких ставова и демократских постулата о извештавању. Но, поред тога што сте отворили дебате о овим питањима  Ви сте и најбољи пример  да то не мора бити правило.

- Да, мислим да је институционализација моћи захтевала  послушност особито у временима ратова. Можемо се вратити уназад до И светског рата, стотину година уназад и наћи ћемо да је извештавање о рату увек било проблематично, представљано са тачке гледишта владе или војних структура са којима су новинари увек у вези и према којима новинари увек осећају неку врсту оданости. Први светски рат је био један од најједностраније извештаваних ратова са обе стране. Ова времена се у основи нису променила: новинари су и данас у истом сервилном и поданичком односу према властима, војним структурама и својим послодавцима. Сервилност се од њих очекује и подразумева. Они који не испуњавају ове задатке тешко да имају шта да траже у већини медија. То се дакле није променило. Оно што се јесте променило је чињеница да данас постоје многобројни начини да се истина тражи. И нађе. То је као револуција. Данас имамо интернет и са интернетом отворену могућност да сазнамо шта се заиста догађа. Наравно, далеко од тога да можемо да пропаганду одбацимо и прогласимо као неделотворну, зато што је главни извор информисања за већину људи  и даље телевизија. Телевизијске вести су веома утицајне, оне су главно оружје моћи. Новинарство у телевизијским вестима не постоји, оно што постоји је трансмисија институционално промовисане истине о догађајима, менаџмент перцепције и селекција садржаја и слика које ће форматизовати ставове и умове гледалаца…

Славне светске телевизијске куће међутим, с поносом истичу да су оне „сервис истине“!

- Телевизијске вести су глас владајућих структура, власти, глас са врха, веома ретко глас са дна. На пример, у Британији је Би-Би-Си изванредан јавни сервис и емитер са оправданом и заслуженом репутацијом, али вести Би-Би-Сија су у највећој мери одраз западне, англо-америчке тачке гледишта. И то је тачно и у генеалошком смислу, ако се вратите у прошлост и кренете од Првог светског рата, а истина је и  када су у питању инвазије на Ирак и Авганистан, тако да се та одлика, однос унутар структуре есенцијално није променио. Али, људи данас могу да оду на интернет и да чују алтернативне гласове, гласове оних који се ређе чују, гласове оних који су под опресијом, критичке гласове, па чак и информације поверљивог садржаја, какве нам омогућују wistleblowersi, какав је Џулијан Асанж. То је огромна, велика разлика – права револуција.

Викиликсу и Џулијану Асанжу посвећен је завршни део вашег филма „Рат који не видимо“. Шта вам говори најновија дебата која се води у свету, особито у САД, око укидања неутралности интернета, под притиском моћних корпорација и њихових лобиста који су опсели Конгрес САД. Ситуација је таква да 500 лобиста АТ&Т лобира за окончање неутралности на интернету.

- Поред свих опасности које лебде у ваздуху, интернет је веома тешко контролисати. Јасно је да  интернетом доминирају велики играчи и да је он већ контролисан од стране власти у Кини. Реч је о софистицираним начинима контроле, при чему није целокупан проток интернета контролисан  и то је оно што се убрзано ради у САД, али, реч је о изненађујућој технологији, чудесној, која даје могућност решења, она је ту и није ту. И веома ју је тешко контролисати.  Као што смо видели у случају Викиликса, коме сам ја дао своју пуну подршку, они су покушали да затворе и укину Викиликс али им је тај покушај пропао, штавише Викиликс је почео да се рефлектује са тако много веб сајтова да су се они који су желели да га онемогуће суочили са такорећи глобалним отпором  и спремношћу да се Викиликс подржи, да се њихово укидање неколико сајтова на којима се првобитно одвијала активност Викиликса показало као потпуни пораз. Требало би да будемо оптимисти и да верујемо у незаустављивост овог процеса.

Ви сте критични у вези са новинарима и ваша очекивања изгледају претерана у тражењу активирања савести новинара у условима њихове системски генерисане позиције, која диктира и одређује оквир слободе. Тешко да има места за независно истраживање, истинско истраживање на мејнстрим медијима, поготово када је реч о кључним истинима од којих зависе токови будућности човечанства и планете.

- Мислим да имамо право  да од новинара очекујемо да трагају за истином. И од појединаца, новинара и од новинарства у целини. Наше је право да то очекујемо. Систем јесте такав да у њему медији представљају продужетак установљене моћи. Али, сви системи су сачињени од људских бића и нису монолитни, тако да заиста све зависи од новинара и на њима је да буду свесни своје одговорности изван система. И, мислим да је то почело да се догађа. Да се пробудила успавана савест и свест о ономе шта се неодговорним понашањем новинара производи. Погледајте, у свету се одржава велики број дебата на свим нивоима о овим питањима, све је више новинара који себи постављају питање: куда води овакво извештавање. То је, особито са дешавањима око Викиликса постало врућа тема и новинари би морали да узму учешће у њој. То је сасвим нова ситуација. Нисам сигуран куда би она могла да одведе, али у питању је изузетно позитиван тренд догађања. Не кажем да систем није моћан и да је могуће променити га, али може бити поткопан изнутра.

У филму: „War you don’t see“, као и у интервјуу који сте недавно поводом филма дали за Би-Би-Си 4, веома директно, јасно и без задршке прозивате за одговорност посленике Би-Би-Сија, доказујући на јасним и поучним примерима да се не може говорити о независном извештавању. Да би обезбедили делотворност привида, медијске куће осмишљавају слогане какви су: непристрасност (impartiality) – Би-Би-Сијев слоган који покрива сет принципа којих се ова медијска кућа придржава, „Поштење и баланс“ „fair & balanced“ је слоган „Фокс њуза“, и тако даље…

- Слогани које сте навели су пуке речи без садржине. Ове фразе су безначајне и представљају кварење, корупцију језика. Ради се о паролама што се пропагандним и звучним понављањем уздижу на митски ниво и прихватају као ортодоксија. Што се тиче Би-Би-Сијеве фасаде о ’impartiality’  и ’стандардима’, она се као таква показује кад год су интереси власти у питању. Не мислим при том да је реч о некој великој завери, већ је то начин на који систем функционише. Медијске организације су креиране као професионалне организације пре око сто година углавном као средство за деловање адвертајзинга. Овакви медији су настали од штампе која је била  независна, испитивачка, заснована на људима што су тежили непоткупљивом независном истраживању. Речи као што су ’независно’ и ’непристрасно’ уведене су како би се новинари заштитили од преиспитивања реалних дешавања, након што је форма замаглила суштину. Број медија и дебата требало да је да прикрију пропагандну, нарцистичку и симулацијску природу ’реалности’, њима установљеном. Изостављање догађаја и дисбаланс у говору о одређеним питањима такође се показао као моћно средство за успостављање медијске репрезентације која је требало да буде ехо политичко економске ортодоксије.

Можемо ли веровати да је истина неуништива и да се са правим ’доносиоцем поруке’ може очекивати њено појављивање из мрака системски генерисаних симулакрума?

- Не бих рекао да се ове ствари увек догађају. Да ће се истина обавезно некако појавити. Обично је потребно уложити много тешког рада.

Потребан је прави „доносилац поруке“, прави трагалац за истином. Управо због тога земље и народи, угњетавани и под опресивним режимима и империјалним притиском, желе да управо ви будете трагалац за скривеном истином. Можемо ли се ми су Србији надати да би и ви могли да се придружите тешком послу испитивања и презентацији истине, потпуно замагљене пропагандним симулакрумима, и када је простор Балкана у питању.

- Нисам урадио онолико колико мислим да је било потребно да урадим када су у питању дешавања у Југославији и Србији. Мислим да је Балкан много испаштао управо због Западне пропаганде. Бројни докази показују да је Југославија разбијена зато што се није уклапала у систем који су успостављале САД и Европа после Хладног рата. Патња и разбијање Југославије одигравале су се по матрици економског дизајна моделованог у корист земаља какве су САД и Немачка. То је само по себи било одвратно. Југославија је била истински независна и истински мултиетничка земља, али ју је требало разорити како би уједињена Немачка кренула у поход доминације над источним ’природним тржиштима’, Хрватском и Словенијом.

Недавно сте писали о Грчкој. Ради се о изванредној анализи под насловом: „Грчка хереза пружа наду“. Говорите о побунама и штрајковима у Грчкој као о великој и сјаној инспирацији и еманацији човечанству увек неопходне потребе за слободом.

- Да, да.  А у исто време се ова земља, Грчка,  широм Европе представљала  као „отпад“, као „јунк цоунтрy“.  Криза која је довела до „спашавања“ Грчке од стране европских банака и Међународног монетарног фонда је производ гротескног финансијског система који се налази у кризи. Грчка је микрокосмос савременог класног рата који се  ретко желео да види  као такав, јер се овај рат водио са великом хитношћу демонстрирајући панику међу империјалним богатунима.

Побуне су показале да је жива меморија и дух Грка и Грчке који су доживели бројне сурове инвазије, стране окупације, војне диктатуре али  и народни отпор. Показале су да обични људи нису престрављени од стране корумпираног корпоративизма који доминира Европском унијом.

У тексту о којем говоримо написали сте: „Грчку мрзе из истог разлога због кога је Југославија морала да буде физички уништена, док се Запад претварао да штити права косовских Албанаца“.

- Југословенска федерација је разорена као део постхладноратовског пројекта. Пропагандни претекст за бомбардовање, у то нема никакве сумње, избегличка криза на Косову, наступила је након што је бомбардовање започело, нипошто пре бомбардовања.  Радило се дакле о неопходности да се уништи земља која се није уклапала у економско-политички концепт и пројекат САД и Европске уније. Погледајмо Грчку: Већина Грка је запослена од стране државе, а млади људи и синдикати чине савез који није разорен, нити пацификован.  Такав отпор је неприхватљив за европске банке и перцепиран је као опструкција немачком капиталу. Грци  су, међутим знали  да препознају ко је њихов непријатељ и поново су се осетили као да су под окупацијом. У време када ММФ и Светска банка својим мерама и тријажама одређују ко ће у свету да живи, а ко ће да умре, када 13-18 милиона деце умире у свету годишње од глади, а стравично оружје империје погађа земље чије већинско становништво чине деца, и када се тортура допушта као средство спољне политике, у таквом свету, Грци су осетили да не би смели да допусте да им се догоди нешто слично.

Каква је, по вашем мишљењу будућност Европске уније?

- Европска унија нипошто не изгледа онако дивно како су људи мислили да ће изгледати. Она је била руковођена екстремном економском политиком базираном на Централним банкама и финансијским сервисима, заснованом на новцу, а не на производњи, што је Европску унију увело у озбиљну економску кризу. Економска ситуација у ЕУ је неизвесна и мислим да оне земље које нису чланице ЕУ могу да своју позицију виде као предност. Земље као што су Грчка или Ирска су заиста кажњене зато што су део Европске уније, оне испаштају зато што немају сопствену монету, и не могу самостално да вреднују свој економски живот. Европском унијом доминирају велике и моћне земље и то не видим као добро и корисно за многе земље које су њен део.

Ваши филмови су на најбољи начина показали каква је природа система којим руководе моћни интереси, а менаџмент перцепције, пропаганда и манипулација коју спроводе медији онемогућавају да се виде стравична страдања: деце и људи у Ираку, Авганистану, Пакистану…Свакодневна страдања и патње не постоје за гледаоце и медије на Западу.

- Да. У питању је систем који филтрира све што није у интересу моћних елита искривених агенда које се реализују.  Велика сила може да води крваве ратове на удаљеним местима. Када би људи у тим земљама имали прилику да виде шта се стварно догађа и били свесни праве природе ових догађаја, када би репортер, новинари и медији радили свој посао, ствари би се другачије одвијале. Све донедавно проблем рата у Авганистану у медијима у Британији представљан је из угла проблема са којима се суочавају британски војници. Шири аспект који би поставио питање да ли британски војници уопште треба да буду у Авганистану и зашто се у Авганистану налазе, веома се мало поставља. Али то је оно што се сада мења. Рат у Авганистану траје дуже него што је трајала совјетска инвазија и овај рат представља пораз за Запад.

Да ли мислите да ће се овај рат завршити и да ли ће избити неки нови ускоро. Да ли се налазимо у условима орвелијанских ратова који се никада не окончавају?

- Не знам одговор на то питање. Мислим да ће НАТО снаге изгубити овај рат. И САД ће се повући у утврђене базе, као што су то урадиле у Ираку, одакле неће моћи да контролишу читаву земљу. САД не могу победити у Авганистану. То није могуће. Да ли ће их то избацити из земље? На то питање не бих знао да одговорим.

Ви сте постали институција и синоним за непоткупљивог новинара, мислиоца. Искрено сте вољени и поштовани широм света.

- Веома је лепо и љубазно од вас што сте то рекли. Мада морам рећи да мислим да постоји и веома велики број оних који ме вероватно уопште не воле.

Ако мислите на  власнике великих медија, корпорација и политичаре, вероватно сте у праву, али воли вас најбољи део човечанства. Волео вас је Харолд Пинтер, воле вас Едвард Херман и Ноам Чомски… И, што је веома важно велики број младих људи широм света за које сте ви велика инспирација . Постоји ли нада да ускоро посетите  Србију?

- Да, постоји. Добијам много порука и позива из Србије, тако да бих заиста волео да дођем. Одговор је да.  И то не у тако далекој будућности.

Аутор Биљана Ђоровић

(Печат, 30.12.2010)