Хроника

Душан Теодоровић: Ако нећемо да Вучић влада до краја наших живота, једини пут спасења видим у стварању нових политичких снага; ДС је поразио Ђилас, а не Вучић

Штампа
недеља, 11. март 2018.

Уместо опуштања после завршетка нове књиге која ће бити уџбеник на великом броју светских универзитета, академик Душан Теодоровић анализира још један дебакл опозиције, овај пут на београдским изборима.

Без намере да оправда пораз опозиционих странака, ипак осећа потребу да подсети на амбијент у којима су ови избори одржани, неравноправне услове и један преседан.

- Избори су одржани у ситуацији где Србија има најнижи раст БДП у региону; у ситуацији где је поништена правна држава случајем Савамала; у ситуацији свакодневних фараонских представа власти о њеним грандиозним успесима и у ситуацији у којој се пензионерима и даље одузима део пензија. Такође, пре избора је извршена потпуна окупација телевизијских канала од стране власти и опозиција је једино могла да се оглашава на друштвеним мрежама. Био сам запрепашћен тиме што је Александар Вучић, као председник државе, решио да учествује у локалним изборима. Не могу да замислим председника Француске да учествује на изборима за градоначелника Париза. Вучић има две капе - једну плаву и, кад њу стави на главу, онда је председник свих грађана којима, наводно, жели свако добро и једну црвену, за председника странке, када најгорим речима напада и ниподаштава већи део сопствених грађана који није гласао за њега. Опозиција је имала само две могућности: да одбије да учествује на изборима у тим неравноправним условима или да их прихвати. Опозиција је, на моју жалост, прихватила да изађе на изборе и резултати су такви какви јесу.

А сами избори?

- Ово су били невероватно нерегуларни избори почев од проблематично издатих личних карата, преко фантомских лица којих нема на назначеним адресама, дуплих гласачких спискова, на многим местима је ухваћен бугарски воз и што је посебно трагично имали смо потплаћивање гласача. С једне стране, власт се не либи да купује гласове, с друге стране постоје људи који су спремни да тај глас продају за килограм брашна и литар зејтина или безначајну суму новца. Само они који су на ивици егзистенције и морално понижени су спремни да на тај начин дају свој глас. То је оно што је обележило ове изборе и они су са тог становишта правно нерегуларни и морално неприхватљиви.

По овоме што сте рекли опозиција је била без шанси. Зашто је излазила на изборе, нарочито овако разједињена?

- Нажалост, опозиција је изашла у више колона и разједињена. Широј јавности није познато колико пута је Саша Јанковић, после председничких избора, правио и потом, по потреби, кршио договоре, разјединио опозицију и за своје личне и политичке интересе злоупотребио и Нову странку и Демократску странку и Локални фронт и Душана Теодоровића, Срђана Шкора, Николу Која, Тању Војтеховски, Божу Прелевића, Милицу Краљ, Љиљану Мијатовић, Бранислава Трифуновића, Марију Радуловић, Кристину Ковач, Зорана Божанића и велики број других појединаца. Сплеткама и кршењем политичких договора идеја о уједињеној опозицији је убијена.

Је ли вас нешто изненадило?

- Искрено, нисам очекивао да ће да буде толико лош резултат. Знао сам да је победа немогућа, али ово је испод свих очекивања. Знате, кад странка добије један или два одсто гласова, та странка је уништена, не постоји.

Велико изненађење је био дебакл ДС-а. Шта видите као узрок?

- После четири године Ђилас се вратио у политику и новцем, маркетиншким активностима и утицајем на део медија успео да убеди демократски оријентисане гласаче да је он добар и прави, а да је Демократска странка, чији је он био председник, неваљала и злочеста. Демократску странку је сурово поразио, не Александар Вучић, него новац, маркетинг и Драган Ђилас.

Да ли је могућ васкрс ДС-а и под којим условима?

- Не знам. Ако говоримо о васкрсу демократске опције, онда га треба тражити у новим лицима, новим концептима и новим политичким организацијама. Чини ми се да би нови људи, демократске оријентације, доказани у својим професијама и морално чврсти могли много да допринесу опоравку Србије. Ако нећемо да Александар Вучић влада до краја наших живота, једини пут спасења видим у стварању нових политичких организација. Тренутна опозиција није успела, али то не значи да би и други људи и нове организације били неуспешни. Било би страшно када Србија не би могла да изнедри групу од сто политичких активиста који ће покушати да демонтирају овај режим.

- Вучић је већ прешао црту са 700.000 чланова странке где неумитно долази до унутарстраначких борби, фракција и тако велика странка у себи крије клице сопствене пропасти. Док је он на челу моћи ће да је хомогенизује, али његовим одласком настали би проблеми. Лично мислим да је Вучић врло тежак политички противник зато што се 25 година само бави овим чиме се бави: организацијом партијског живота, избора, кампањама, маркетингом и он се ту опасно изучио. Не либи се да каже неистину или да окрене политику за 180 степени и да од ултранационалисте постане Европејац.

Ове изборе је и обележила и доминација личности над странкама. Ишло се на име, а не на програм, зашто?

- Када бисмо направили озбиљну анкету, она би показала да највећи део гласача није прочитао ниједан партијски програм. Најбоља потврда је Александар Шапић који иза себе нема никакав програм, странку или покрет, а узео је девет одсто гласова. Људи у Србији су навикнути да имају вођу и верују у погрешан мит да ће један човек да реши све њихове проблеме. И резултат напредњака би сигурно био много слабији да им Вучић није стајао на челу.

А апстиненти?

- Они за мене сносе највећу одговорност, а њих је 49 одсто. Дакле, сваки други Београђанин са правом гласа је рекао - мене се ово не тиче. А они одлучују о нашој судбини и пристају да део грађана живи у беди, да се руши правни систем, да се купују гласови и свесно пристају на све неистине режима.

Које су још последице београдских избора?

- Ниједна од парламентарних странака није прешла цензус. Немам никакву сумњу да ће Александар Вучић, као велики мајстор политичке борбе, за неколико месеци расписати републичке изборе са идејом - сад ћу да вас дотучем и завршим са вама заувек.

Није баш сјајна будућност?

- Није. Вучић има идеологију тоталитарне личне власти и земља са њим на челу ће бити у предграђу Европе, као сиромашна и правно несигурна држава у којој је урушен систем вредности. Можда сам субјективан, али заиста не верујем да под овом влашћу имамо неке светле путеве пред собом.

Имамо евроатлантски пут у ЕУ, само се о њему прича.

- Прво, сумњам да један бивши радикал Вучић и један еспеесовац Дачић могу да нас одведу у ЕУ. Зато се ту стално игра та игра еквидистанце између ЕУ и Русије. Ми припадамо Европи, само је питање да ли ћемо искрено то себи да признамо. Нисам сигуран да велики део народа жели у ЕУ. Погледајте само штампу која апсолутно подржава Вучића, она је истовремено ксенофобична, русофилски и антиевропски настројена.

Шта кажете на списак 1000 плус јавних личности који су подржали СНС?

- У свету друштво вуку напред људи које зову горњом средњом класом - а то су људи са овог списка: интелектуалци, лекари, професори, уметници... Мислим да се већина људи на Вучићевом списку нашла руковођена опортунизмом, ситним профитима, интересима или страхом од губитка привилегија. Нема ту идеологије. Шта је Вучићева идеологија коју би они подржали? Нема је. Знате када Вучић дође на Правни факултет, декан Сима Аврамовић се савија до земље. Он може и треба да се пристојно понаша, али не треба да понижава и себе и грађане и измишља повеље које му уручује као „најуспешнијем“ студенту. Не треба изгубити из вида да је био упрегнут читав државни апарат и све врсте „лаке присиле“ да би се дошло до списка од хиљаду људи који подржавају власт. Са још двојицом колега, организовао сам групу од 350 професора универзитета у вези са докторатом Синише Малог, а на том списку је осам чланова САНУ, 170 редовних професора, ванредни професори и доценти, колеге са сјајним референцама. Дакле, постоји и такав списак.

Шта ће бити са странкама које су оствариле катастрофалне резултате на овим изборима?

- Питање је сваке странке шта ће да уради. Енглеска има много дужу традицију парламентаризма и тамо је правило да увек долази нови човек ако не постоји одговарајући изборни резултат. Треба да се истински промени систем да се Вучић и вучићизам више никад не понове. Сви они који би желели само да буду део власти, а не да направе истинску промену система, мораће да оду. Промена тражи што више људи који егзистенцијално не зависе од политике. Једину шансу има опозиција чији челници ће личним примером, начином живота и моралним постулатима којих се чврсто држе да увере грађане у истинитост својих јавно изговорених речи.

(Блиц)

 
Донирајте НСПМ
[ Почетна страна ]