Дубравка Стојановић: Ивица Дачић у Другом светском рату

Нема мира за историју! Непрекидно се арчи, на њу се стално неко позива, на њој се заснивају националне фантазије, злоупотребљава се за дневну употребу. И, као што је већ толико пута речено, тиме се не говори ништа о самој прошлости. То је увек и једино податак о нашој садашњости.

Како та садашњост изгледа ако анализирамо говор премијера Дачића у Драгинцу, крај Лознице? Туробно. Премијер је показао неколико дубинских знакова тоталитарног начина мишљења. Показао је да историју не види као стално променљиви процес, него као залеђену слику прошлости. У таквом схватању, време стоји, а промена нема. Улоге су одавно подељене, линије раздвајања повучене, а непријатељи заувек зацртани. То је епска концепција времена у којој су одувек и заувек сви заједно – преци и потомци непрекидно понављају од искона задате улоге. И сви су ту истовремено: Краљевић Марко и Карађорђе, Милош Обилић и Милош Обреновић, цар Душан и Слободан Милошевић… Срби и Немци.

И ништа се, за премијера, ту не може променити. Није он поверовао ни Аденауеру, ни Вилију Бранту. Нити је икада насео на то да је савремена Немачка настала управо на побуни против оне Хитлерове. Да је Немачка постала оно што је данас повлачећи дубоки рез према ономе што је било јуче. Да је успех Немачке заснован на суштинској промени политике, која се од опсесије територијама окренула ка унутрашњем развоју и европским интеграцијама. Све то за премијера није убедљиво – за њега време стоји, а промене нема.

Други тоталитарни садржај види се у томе што премијер говори о „Немцима“, не правећи разлику између нацистичког режима и „свих Немаца“. Као сваки искрени тоталитарац, он, дакле, верује да „народи“ имају једну мисао, да су хомогени и да деле само једну идеју. Он полази од антиплуралне претпоставке да друштва нису подељена, да у њима нема различитих струја и да могу дисати само заједничким плућима. Такво уопштавање, есенцијализација читавих народа и њихово свођење на један „карактер“, типични су за све режиме блиске оном који је у Немачкој настао 1933. године. Баш се тај режим заснивао на идеји да читави народи имају исте особине и да они с лошијим карактеристикама нису пожељни.

Ту је још једна позната идеја. Рекао је премијер да су поражене нације данас постале важније него Србија и српски народ. Ту имамо два нивоа: један је онај познати да су побеђени прелетели на страну победника. Ту се, притом, заборавља да су ти „побеђени“, у највећем броју случајева, после пораза доживели велике унутрашње потресе и да су, као дубински промењени, били прихваћени од стране некадашњих противника. Никад нисам до краја разумела ту мисао, али изгледа да би то значило да немате право да се промените и да у новој ситуацији будете на другачијем месту од оног које вас је довело до пораза. Слутим и да у тој мисли лежи разлог што Србија упорно не мења страну и што, у инат, стоји на страни поражених без намере да се одатле помери.

Поред тога, из премијерове реченице вири још једна идеја, и то познатија од ове претходне: да Србија добија у рату, а губи у миру. Јер, каже он, поражени су сад важнији од нас – победника. Та идеја, проистекла из времена смрти, одвела је Србију директно у ратове деведесетих, носећи у себи милитаристичко одушевљење и убеђење да Србија рат не може изгубити. Био је то поклич који је позивао да се све „неправде“ нанете у миру исправе новим ратом. Управо је та идеја носила у себи ону националну ароганцију која „победнику“ даје право да лупа шамаре, држи лекције и поставља услове, што нас је претходни пут, са Дачићевим шефом на челу, одвело у санкције и бомбардовање.

И, на крају: оно што данас одређује модерне државе није оно што се десило у Другом светском рату, већ однос који оне данас имају према Другом светском рату. Ако то прихватамо, онда је идејним основама Другог светског рата данас ближа Србија од Немачке. Јер Србија је данас та која рехабилитује оне који су с нацистима сарађивали, ратовали, владали и идеолошки се слагали. Власт која стаје иза идеје да је најпаметније било потписати пакт с Хитлеровом Немачком и рехабилитује кнеза који је то потписивање подржао, јесте власт која је у дубоком несагласју са антифашистичком Европом и са антифашистичком Немачком. И зато премијер још једном показује свој анахрони интелектуални склоп кад се жали што, како је рекао, у Европи нема места за Србију која је ратовала на антифашистичкој страни. Тиме показује да не схвата да Европа не прима чланице на основу заслуга из 1941. године, већ на основу онога што оне данас имају о томе да кажу. А Србија упорно говори да из Другог светског рата још није изашла и да јој још није јасно које место у том рату треба да заузме. Таква представа о прошлости осликава не само туробну садашњост, већ и обећава тамну будућност.

(Пешчаник. нет)