Дража Петровић: Наставнице, наставнице, Вучић преписује!

"Види, дошо Вучић, реко сам ти ја да је лик, свака му част" – добацио је један младић док је погледом пратио Александра Вучића, генералног секретара Српске радикалне странке, који је посетио Качарево првог дана Сланинијаде.

– Хоћете ли и ви да учествујете у игри „Ухвати ме ако можеш“ и да јурите прасе по ливади? – питао га је један од фоторепортера у Качареву.

– Како би било да ви трчите за прасетом, а ја вас да сликам? – одговорио је Вучић.

Копајући ових дана по новинској архиви, тражећи репортажу коју сам писао о посети Бориса Тадића Косову 2005. године, наишао сам на ову анегдоту из репортаже једне колегинице која је изашла у штампи баш тих дана, када је тадашњи председник Србије био у посети косовским Србима, коју у то време нико није називао историјском, нити је било историјских говора, иако је Тадић тада заједно са педесет новинара, камермана и фотографа, обишао скоро цело Косово. Чак и она места, што би Марко Ђурић рекао – „где српска нога није крочила, сем оних који тамо живе“. А где Вучић за разлику од Тадића – није крочио – јер га је од тога одвратио неки локални косовски пандур коме су ваљда рекли: „Ако видиш једног са краватом како се пренемаже с обезбеђењем, врати га назад“.

Такав је живот у Србији – Вучића не можете да избегнете чак ни кад копате по старим новинама, а посебно је немогуће да га избегнете ако копате по новим новинама. Занимљиво ми је, међутим, било то што је Вучић тог фебруара пре 13 година, обилазио Сланинијаду, пар дана пошто се Тадић вратио са Косова, јербо је Вучић у то време још био у сланинарској фази, или, како ми тада рече један Србин из села Батусе у које смо забасали са Тадићем: ми смо радикали, сви гласамо за Тому, јер они имају бољи план за Косово од Тадића – рат!

Тадићева постава за пут на Косово била је без Гордане Узелац као ексклузивног извештача, јер су у то време „тоталног медијског мрака“ сви новинари били ексклузивни извештачи – од Пинка до листа Време – те смо се колективно потрпали у бус, који су у међувремену негде код Ђаковице и каменовали, иако су са нама у аутобусу једно време били и албански новинари. Сарапа те године није обављао директан пренос искрцавања Тадића на Косово, јер је тада на Студију Б имао неку емисију у којој су обично гостовала три водитеља и један гост – Сарапа. И није било уобичајен целодневни програм праћења једног човека, јербо је, ко што рекосмо, био тотални медијски мрак.

И екипа око Тадића је била занимљива. Добро се сећам када ми је неки косовски Србин климнуо главом, показао ка Драгану Ђиласу, директору Народне канцеларије, и сумњичаво питао: „Је л’ овај наш?“ Ту је био и Небојша Крстић који је током тог пута по косовским вукојебинама све време имао израз лица: „Откуд ја овде?“

Били смо у српским енклавама Шилово и Церница код Гњилана, затим у центру Приштине, потом у Штрпцу, одакле смо отишли у Велику Хочу где смо спавали по кућама локалних Срба. Сутра смо отишли у Ораховац, па у Високе Дечане, Бело Поље код Пећи, Батусе, Прилужје и на крају завршили у Косовској Митровици, где је Тадић дошао прилично неприметно, без обавезивања свих пунолетних и малолетних Срба да лично дођу да га виде.

Била је то заиста историјска посета, само то ових дана нико није јавио, јер историју у Србији тренутно пише Телевизија Пинк, која и није баш неки историчар од реномеа. Наставнице, наставнице, Вучић преписује историју!

(Дража Петровић – Данас)