Дража Петровић: Малчански уредници

 Имао је среће рахметли Мигел де Сервантес да особи званој "Малчански берберин" једног дана није пало на памет да киднапује, рецимо, Драгана Ђиласа.

-Браћо и сестре, у овој отмици имамо све елементе књижевног ремек-дела – обзнанио би "Малчански уредник" на колегијуму "Малчанског Информера", овлашћеног државног информатора за паранормалне појаве.

"Малчански уредник" онда би на флипчарт табли, саставном делу своје канцеларије, написао крупним словима: "Дон Кихот".

-Али, шефе, какве везе има тај Дон Кихот са отмицом Драгана Ђиласа? – упитао би се сваки разумни члан колегијума "Малчанског Информера".

-Ви, бре, ништа не читате! Па ни лектиру! – викнуо би "Малчански уредник" театрално како само он то зна и уме.

Хм, питали би се у себи уредници "Малчанског Информера", шта ли му је на сад на уму?

-Одакле је био Дон Кихот? – питао би значајно уредник "Малчанског Информера", глумећи неспорни ауторитет професора српског језика и књижевности.

-Шта је уредници!? Маца појела језик! – викнуо би "Малчански уредник" ауторитативно.

-Шефе, је л’ мислите на Мацу Дискрецију? – коначно би се један од уредника окуражио, распитујући се о литерарној поруци реченице: "Маца појела језик".

-Ма јок, бре, каква Маца Дискреција, то се тако каже кад не знате градиво, посебно када не знате обавезну лектиру – наставио би "Малчански уредник".

Онда би на флипчарт табли још крупнијим словима написао: "Ла Манча".

-Дон Кихот је, дакле, био из Ла Манче. А отмичар Ђиласа је из Малче. Тако да имамо невиђену среће за сутрашњу насловну. Ставићемо наслов: "Дон Кихот од Малче", као наш наставак чувеног Сервантесовог романа "Дон Кихот од Манче" – казао би уредник "Малчанског Информера", модерни Сер(в)антес.

У стварности, међутим, ствар је била много ужаснија – два српска таблоида објавила су исповест из истраге психопате који је отео дванаестогодишњу девојчицу, али је још ужасније било што је бар 150.000 људи добровољно купило по примерак та два таблоида да би на миру, уз јутарњу кафицу, прочитали детаље пакла.

И нико од тих 150.000 поносних редовних купаца Информера и Српског телеграфа није се побунио због детаљног упуства за мучење дванаестогодишњих девојчица из уста такозваног "Малчанског берберина", зато што се тај тип штампаних ствари и прави за публику која воли да чита о туђој несрећи и напредњачкој срећи.

И Информер и Српски телеграф организовано се креирају за публику која страсно подржава председника у настојањима да од наше земље направи "пристојну и нормалну Србију" још страсније читајући најнепристојније и најненормалније новине. И манијакално гледајући најнепристојније и најненормалније телевизије.

Тако да је њима савим свеједно да ли председник од државе жели да направи "пристојну и нормалну Србију" или "непристојну или ненормалну Србију".

-Нама је потпуно свеједно. Како год наш реформатор одлучи да је најбоље, имаће нашу подршку! – каже свих тих 150.000 поносних читалаца пута пет, зато што се рачуна да један примерак неке новине тог типа прочита у просеку пет особа, што у збиру дође до 750.000.

Мало мање од укупног чланства владајуће партије.

Зато ваљда Србија и има несрећу са читаоцима и гласачима, па јој се и дешава све што јој се дешава.

Тип журналистичког прегаоца познатијег као "Малчански уредник" карактерише свакодневно злостављање здравог разума и свакодневно шишање 750.000 наивних али крвожедних читалаца који у свему томе уживају.

Ето, баш у јучерашњем броју "Малчански Информер" је обзнанио да иза целе брљотине о њиховој насловној страни стоји намера опозиције да злоупотребе трагедију отете девојчице за обрачун са часним појединцима, попут Драгана Ј. Вучићевића, нашег најпознатијег јунака своје маште, за кога је председник лично пре коју годину рекао: "Вучићевић је частан и пристојан човек".

Што доста говори о пристојној и нормалној Србији каквој тежимо. И о пристојној и нормалној штампи, омиљеном штиву свеколиког напредњаштва, која на првој страни линчује девојчицу, на другој страни линчује опозицију, на трећој линчује Бјелогрлића, а на петој Кесића…

Та дивна "Малчанска Србија".

(Н1)