субота, 27. фебруар 2021.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Хроника > Дража Петровић: Александриан опен
Хроника

Дража Петровић: Александриан опен

PDF Штампа Ел. пошта
субота, 23. јануар 2021.

 Пензионер Миле Делић вратио је 5.000 динара пензионерске помоћи председнику, онда је председник прошле недеље вратио тих 5.000 динара Милету, па ће сад вероватно Миле да врати опет 5.000 председнику, а онда председник опет да врати Милету.

Из тога се да закључити да Србија нема брине док је Ђоковић у карантину пред Аустралиан опен, има ко ће достојно да нам замени Нолета на турниру који се константно одржава у Србији, такозваном Александриан опену, где се не игра баш тотални тенис, али се игра једна игра која се с тенисом римује.

Та игра има све елементе тениса, јербо је и на Александриан опену најважније да радиш исто што и противник – он теби сервира лоптицу, ти њему вратиш исту ту лоптицу, па тако унедоглед, ко дуже издржи.

Опозиција, на пример, прогласи штрајк глађу, ти исто прогласиш штрајк глађу. Па ко дуже издржи.

“Опозиција” још деведесетих смисли емисију Утисак недеље, ти је укинеш, па кад се та емисија повампири, узвратиш Хит Твитом. Па ко дуже издржи.

Даке, чист тенис који се римује. И док Ђоковић на тераси карантина у Аустралији игра коло и слика се по цео дан, председник се такође слика на тераси Андрићевог венца, свог природног станишта, и то сам објављује на Инстаграму, да бисте заборавили сваки грам Јовањице. И док Ђоковић на тераси у Аустралији игра Ужичко коло, председник на тераси Андрићевог венца игра Врзино коло.

Само, дакле, нек је весело.

Нема код напредњака и тенисера – ко тебе каменом, ти њега хлебом – него ко тебе лоптицом, ти њега лоптицом, ко тебе каменом, ти њега каменом, ко тебе Утиском недеље, ти њега Хит Твитом.

Или, на пример, ако се неко пожали да је прислушкиван, ти се одмах пожалиш да си још више прислушкиван од њега. То вам је као што потоје они људи којима опишеш своју дијагнозу, а они вам одмах потом опишу своју много тежу дијагнозу, иако су је заправо измислили, јер не може неком другом да буде горе него мени. Тачније, не може некоме другом да буде горе него председнику.

Ствар је, дакле, почела када је председник открио на телевизији да је слушао снимке својих прислушкиваних телефонских разговора. Слушао их, дакле, слушао, те на крају сто одсто закључио да је пажљивим слушањем самог себе стекао дојам да је невероватно паметан човек. Сви међутим то знају, па је глупо било да открије да по ко зна који пут открије да је паметан, него је много згодније да тек четврти или пети пут да открије да је прислушкиван.

Председник, јелте, нема много прилике да сам себе слуша, јербо је стално у етру. Етар је место где живи председник, кад није на тераси Андрићевог венца или не једе боранију на Инстаграму – учи се већ и у основним школама.

Више пута се председник изненадио када је видео како телевизор изгледа споља, јербо је стално изнутра, а сад се одушевио чувши себе како лепо прича и мудро збори на одложено, са историјске дистанце.

Проблем је настао јербо тај разговор није водио ни Марић, ни Сарапа, није га ништа питала Гоца, није му питања на волеј набацивала Барбара, већ је то организовао неки непријатељ који никада не спава, никада не хрче, а пошто не хрче, има конспиративно име Хркаловић, како би сви мислили да хрче. Шта све, људи моји, није у стању да смисли непријатељ како би се закамуфлирао.

И онда је у земљи у којој он већ пуних девет година својеручно контролише све службе – од комуналних до служби безбедности – настала тотална драма, али је питање заправо – аман, бре, људи, па зар вам није доста целодневног прислушкивања председника на свим телевизијама, од јутра до мрака, од мрака до јутра, него морате тиме да се бавите и у слободно време.

-Момци, ваш задатак је да свакодневно целодневно снимате председника – рекла је ваљда једног дана та особа која никад не хрче, кодног имена Хркаловић.

-Ура, добили смо посао камермана на Пинку! – викнули су момци.

Друго, број особа које су се председнику увукле под кожу превазилази све могућности традиционалног чиповања, тако да је председник одавно чиповано лице. А кад си чипован са толиким бројем сумњивих типова, пардон – чипова, који су ти се предано и марљиво увлачили под кожу, нормално је да сви у свако доба знају где се тренутно налазиш, шта причаш, шта сањаш, шта бунцаш и шта ти се дешава.

Треће, председник је одавно требало да на врат окачи ону таблу са улаза у самопослугу: “Објекат је под видео надзором”. Неко ко нон-стоп организује своје надзирање и самоприслушкивање, јер морамо да га пратимо док лети хеликоптером, телефонира Грчићу за трафо-станицу, спасава децу из сметова, носи џакове, једе војнички пасуљ, лупа банана основцима на баскету, малтретира Дробњака, заправо нема шта да крије.

Или ипак има. Можда је проблематика заправо у томе што председник под видео надзором који оставља утисак да нема шта да крије, ипак нешто крије.

А да би чули шта крије, морамо да преслушамо те прислушкиване разговоре. Које нам вероватно неће ни пустити да их слушамо.

А да нам их којим случајем и пусте – ко ће да слуша нешто што не може ушима да слуша.

Тако да ће се Александриан опен успешно наставити у недоглед.

(Н1)

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Колико ће, по Вашем мишљењу, људи у Србији примити вакцину против коронавируса?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер