Драгослав Михаиловић: Југословенство ће Србе одвести у пропаст

За мене је било довољно што је Иво Андрић, упркос хајци на мене, сео и са мном попио кафу. Сећам се да је поред мене био Стеван Раичковић који ме је тешио да неће смети да ништа ураде против мене јер знају да би Андрић одмах напустио скуп и вратио се Београд

После Голог отока, случаја „Кад су цветале тикве” у којем се догодило да Тито директно забрањује представу, стотине пленумских и медијских напада, Драгослав Михаиловић је доживео да га једна сељанка тужи и води 13 година судски спор јер је у „Петријином венцу” украо њену судбину.

Немогуће је наћи у Србији уметника на чија је дела пала таква политичка, идеолошка сенка. Као да је неки црвени режисер желео да се затворима и забранама покрије дело једног од највећих писаца које је Србија добила у протеклом веку.

У читавом политичком трилеру о једној од најбољих српских драма и највећем случају у домаћем позоришту издваја се једна реченица самог писца – да се те 1969. године није плашио свог хапшења или прогона. Плашио се да комад не буде добар.

– Да тај комад није ваљао, то би за мене била једна велика иронија живота. Замислите да вас нападне Тито, да читава држава бруји о вама и вашем делу, а када га погледају виде да ту нема ничега. Када сам, пре десетак година, био у Управном одбору Југословенског драмског позоришта, изводио се комад неког кубанског писца који је имао судбину веома сличну мојој. Отишао сам да видим, али то није ваљало ништа – ни режија, ни глума, а текст је био најслабији јер је украден из француске литературе, чини ми се да је то дело код нас одавно превео Данило Киш. Тај уметник је можда умирао од страха када су га нападали Кастро и другови, није спавао. Поново сам размишљао како таква иронија може да уништи човека.

Плашили сте се уметничког неуспеха више него Удбе?

- Ја сам, истини за вољу, чуо да је Тито негде рекао да ме више неће хапсити док је он жив, тако да се нисам плашио затвора. Али, данас људи изгледа не разумеју шта значи када као младић од 19, 20 година прођете Голи оток. Када вас то не сломи, ви постанете отпорни, безобразни. Па, ако хоћете, и храбри.

Може ли се правити нека паралела између времена у којима су извођене представе 1969, 1984. или представа која је недавно с великим успехом изведена у Београдском драмском позоришту?

- Данас су позоришта слободна да праве представе какве желе или могу. У време када је Вида Огњеновић 1984. године постављала ту представу то отварање је тек почело, али забрана представе 1969. године је имала ужасне последице од које се ЈДП није опоравило 20 година, а ја верујем да се ни тадашњи управник Бојан Ступица није опоравио од тога јер је умро десетак месеци касније. Ја сам му текст слао у три дела и он је, када је прочитао трећи део, одлучио да ми удвостручи хонорар. Он је тако сјајно бранио представу, али је одлучио да је скине с репертоара ноћ пре него што је Тито отворено напао у говору јер није издржао притисак свог ратног друга Едварда Кардеља који је тада само због тога дошао у Београд. Иначе, пред сам распад Југославије, Словеначко народно позориште поставило је комад „Кад су цветале тикве”. Због те атмосфере нисам отишао на премијеру, али сам са супругом отишао да видим 8. извођење. То је била врло добра представа, али дубоко антисрпска јер се представа одвија на словеначком језику, али када на сцену изађу војници да отпевају неке песмице, доста ласцивне и духовите, то чине на српском. Када су се појавили, тачно сам могао да чујем неки трзај, хук у сали која је била пуна. После су нас домаћини водили на вечеру где се лако видело да вас мрзе као пса, као да сам тада дошао да освојим Словенију, а не да погледам моју драму.

Ви дуго нисте улазили у ЈДП, али касније постајете члан Управног одбора позоришта. Пошто сте дошли до докумената из Титове архиве која су се односила на „Тикве”, предлажете управнику Бранку Цвејићу да се то постави негде у позоришту, али то он одбија.

- Одбио је без икаквог образложења, иако је управо он у „Тиквама” одиграо своју прву улогу. Имали смо још један сукоб када сам видео да је у позоришту преко целог једног зида стављена фотографија Јосипа Броза у ЈДП пред глумцима, који пред њим онако сервилно шене. Осетио сам се лично погођен и написао сам протест и тражио да се скине та фотографија. Скинута је после шест месеци размишљања.

Тито је јавно критиковао само двојицу писаца Бранка Ћопића и вас. Шта вам се дешавало, како сте се осећали када вас велики вођа нападне?

- Ја у том тренутку имам само две танке књижице, „Фреде, лаку ноћ” и „Тикве”, али се и оне избацују из свих библиотека и књижара. Не могу ништа нигде да објавим. Неслободан режим оставља страшне последице на народ и на државу. Као ова поплава. Не знате ко ће све да вас шутне, повреди, стално вас нешто ломи. Када се догодио случај „Голубњача”, у Новом Саду је отказ добио драматург Петар Петровић Пеца који је после две године умро. Тешко је издржати тај осећај да свако има дозволу да вас удари, нападне.

А ко је вас у тим временим штитио?

- Тада се није дала ни српска, па ни хрватска књижевна критика, стално су писали о мени веома афирмативно. Сећам се да сам баш током највеће гужве око мене био позван на Борину недељу у Врање и да сам тачно видео да ме агенти Удбе прате и чекају да чују шта ћу да кажем. За мене је било довољно што је Иво Андрић, упркос тој хајци, сео и са мном попио кафу. Сећам се да је поред мене био Стеван Раичковић који ме је тешио да неће смети да ништа ураде против мене јер знају да би Андрић одмах напустио скуп и вратио се Београд.

А Велибор Глигорић, мој професор који је у Врању ћутао, по повратку у Београд ме је грозно напао као непријатеља државе или народа.

Како сте се осећали када сте после толико година могли да видите свој досије?

- Читање досијеа сам одболовао шест месеци. Сломио се неки свет, схватиш ко те је цинкарио, какви су се конци вукли око твоје главе. Тамо су ме водили као националисту, информбировца и француског шпијуна па сам ја својевремено питао шефа ДБ-а Горана Петровића зашто су ме третирали као француског шпијуна. А досије ми је помогао да решим дилему која ме је мучила пола века јер сам наиме на Голом отоку, када сам после 10 месеци и десет дана мучења био на самрти, у такозваној трећој допуни поменуо име једног школског друга из гимназије. Био сам 50 година убеђен да сам крив за његову несрећу, мучио се због тога и размишљао како да се том човеку извиним. Када сам отворио досије, видео сам да су њега двојица пре мене открила и да нисам крив за његов долазак на Голи оток.

Мислите ли да над вама и даље виси нека сенка политичке неподобности или је проблем што су бивши комесари постали мондијалисти?

- Не знам, али на Првом програму Телевизије Београд нисам био најмање 20 година, а ни у вашем листу се не сећам када је објављен неки текст о некој мојој књизи. А на мондијалисте не бих да трошим речи јер нема већих љубитеља Тита од њих, они верују да је све било дивно, да је Тито и данас диван, да је био симпатичан, шармантан, да је свирао лепо клавир и играо валцер одлично. Толико о њиховом мондијализму.

Пре неколико година, ви сте поставили питање смислености писања српско-хрватског речника на којем САНУ ради више од пола века и тада је било обрађено слово М? Докле се одмакло у речнику и тој полемици?

- Није нимало. Предраг Палавестра, с којим сам потписивао разне петиције и који је био 20 година секретар Одељења САНУ за језик и књижевност, сматра да и даље мора да се брани југословенство. Он је пре неколико година изјавио да ће речник српско-хрватског језика бити готов за 20 година, иако је прва свеска речника изашла 1953. године. Ја сам уз помоћ неких младих људи успео да електронски снимим 15 свезака тог речника и констатовао сам да 16 одсто одредница потиче из хрватске литературе. Ако свака свеска кошта САНУ и српски народ милијарду динара, значи да са сваком свеском САНУ дотира хрватску државу са 160 милиона динара.

И докле је стигао речник?

Сада смо стигли до слова О.

А како ви тумачите то истрајавање на српско-хрватском речнику?

Надају се да ће Југославија оживети. Иначе, у Одељењу за језик и књижевност столује једна организација која се зове Крунски савет, Матија Палавестра, Душан Ковачевић, Матија Бећковић, а чланови су били и покојни Милорад Павић и Светлана Велмар Јанковић. Реч је о веома угледним људима, који имају јак утицај у САНУ, посебно ако се има у виду и да је председник Никола Хајдин такође члан Крунског савета. Сада је принц Александар, кога повремено титулишу као престолонаследника, изјавио да жели да буде краљ, а његов предак се звао Александар Први Ујединитељ, иако не знам шта је он то ујединио, осим чланове Крунског савета који верују да је заиста ујединио Србе, Хрвате и Словенце. Ја сам у више наврата на годишњим скупштинама САНУ рекао да је то дебилно размишљање, али колеге из Академије су се одлучили да буду само увређени, а не да размишљају о чему сам то говорио.

Зашто српски интелектуалци и добар део грађана стално чезну за југословенством?

- Не могу прецизно да одговорим, али знам да ће нас то југословенство одвести у потпуну пропаст јер та стална чежња да будемо нешто што нисмо, да нас воли неко ко нас никада неће волети нас је и довела до тога да у нашој политици нема никакве реалистичности. Сада се први пут дешава да су са овом Српском напредном странком на чело земље дошли Срби из Србије и мени то нешто обећава. Од две демократске странке, које су многи људи подржавали, а нарочито интелигенција, Коштуничина странка је била за непрекидни савез с Црном Гором све док нас Црна Гора није оставила и видите шта све данас ради, а други ДС је дуго био предвођен човеком Црногорцем који је имао два министарска мандата, а да није био држављанин Србије...

Зар не мислите да сваки озбиљан народ на свету има ту потребу да брине о целини свог корпуса и да покушава да интегрише друге заједнице?

- Наравно да треба да брине, али не тако да уништи своју породицу. Никола Пашић се и те како бринуо о Србима ван Србије, али је водио рачуна да политику земље воде ипак људи из Србије. Ја не верујем да је Србија имала 4,5 милиона људи када је почео Први светски рат јер крајем 19. века војвода Путник, који је тада био мајор, написао је књигу у којој наводи да је према попису из 1891. године Србија имала 2.190.000 становника. У Првом светском рату је мобилисано 706.000, а с Крфа се вратило 140, 150 хиљада војника. Када је почео рат, мој деда је погинуо те јесени на фронту, а његова жена, моја баба, умрла је када је чула ту вест. Оставили су, практично на улици, четворицу дечака од 5 до 12 година, а ја, као једини потомак од њих четворо, имам троје унука. Моја породица се за 100 година није обновила. А чини ми се да није ни Србија.

(Батић Бачевић/Фото: Ж. Јовановић - Политика)