Драгољуб Жарковић: Слављење пораза

Они који су говорили оштро о вуку јеремићу знају да је спољна политика, посебно део око косова, формирана у председничком кабинету, па кремљолози београдске сцене већ најављују да је почео рат између ђиласа и тадића и да је то нова линија поделе унутар странке која је готово ендемски склона да од сопствених фракција формира нове странке

Сам с Ољом: Како је Ђелић испао херој

Крај једне етапе у историји Црвене звезде није, као што сам ових дана написао, могао бити обележен с више симболике: празне трибине стадиона у прошлу суботу, празна игра, два гола у сопственој мрежи и, на крају јесење фудбалске сезоне, десет бодова минуса у односу на Партизан. Па Божидар Ђелић је за мању ствар поднео оставку.

Бившем министру за европске интеграције и једном од потпредседника Владе, у јавном делу седнице Главног одбора Демократске странке, присутни су аплаудирали, али то је било мало па је председник странке Борис Тадић тражио да му тапшу још мало.

Аплаузима је тако у "Утисак недеље" (један на један са Ољом Бећковић) па, потом, у Париз, на дужи одмор, испраћен човек чија је мисија неуспешно завршена.

Што би, да га је било ко питао, рекао Владан Лукић, председник Звезде – "сам је крив, што је обећавао оставку". Тако је Божидар Ђелић аплаузима страначких колега награђен као човек од речи чија су се дела спотакла у сасвим другом ресору. Србија није остала пред вратима Европске уније зато што Ђелић није ударнички изгурао законе и друге папире који се траже кад неко жели да уђе у тај брак. Напротив! Толико смо их наштанцовали да ће читаве генерације чиновника морати да производе уредбе које ће омогућити примену тих закона.

Божидара Ђелића су похвалиле и мрзовољне европске бирократе, а на испиту смо пали у сфери спољне политике која се нашла пред немогућом мисијом – и јаре и паре, односно и Косово и Европа.

Отуда се и очекивало да ће вести из политбироа владајуће странке процурити на све стране чим се присутни разиђу кућама. Још пре тога онај аплауз Ђелићу, сваком ко уме да чита званичне извештаје, личио је на звиждуке Вуку Јеремићу, оправдано одсутном због азијске мини турнеје. Но, једва дванаест часова после седнице сви су знали да је оптужба за неуспех српске кандидатуре пала на Јеремића, као министра који је у свађи с већином европских земаља, па је тражено да он поднесе оставку или да буде смењен.

Маштовитији извештачи с тог затвореног дела седнице живописно препричавају доушничке изворе па кажу да је Борис Тадић ћутао, повремено климао главом, кажу – значајно, а онда, на крају, тражио да престану унутарстраначка трвења и поделе и то баш сад, пред изборе.

Они који су говорили оштро о Јеремићу знају боље него ја да је спољна политика, посебно део око Косова, формирана у председничком кабинету, па кремљолози београдске сцене већ најављују да је почео рат између Драгана Ђиласа и Тадића. И за то имамо народну изреку: ћерку кара, снаји приговара! Тумачи се да је то нова линија поделе унутар странке која је готово ендемски склона да од сопствених фракција формира нове странке.

Нова парола: Економија је на првом месту

Лично, мислим да је то претеривање, али ако Демократска странка доживи убедљив неуспех на предстојећим изборима, то ће сигурно бити разделница између бивших другара, мада не и једина.

Сада је на Борису Тадићу да очува јединство странке, да закрпи рупе у чамцу који је почео да пушта воду и да их натера да веслају у истом ритму и да пробају и они да направе – преокрет.

Нова парола гласи да нам је економија на првом месту. Немам примедби. Напротив. Томе је служио и онај помпезни састанак с привредницима, посета северном делу Италије, посета "Фијатовом" погону у Крагујевцу, у функцији тога биће и новогодишње отварање Моста на Ади, само је питање хоће ли се у Деда Мраза маскирати Ђилас или Тадић, као и низ других пригодних манифестација и вести којима започиње изборна кампања, мада избори нису расписани нити ће ускоро бити.

Пошто српску политику иначе одликују крајности, од заклињања до одрицања, није на одмет подсетити да од Европе нема бољег и природнијег места за Србију у сваком смислу: од привреде до културе. Европска унија јесте ушла у кризу државних дугова, што је само оголило несавршеност политичког одлучивања унутар и у име Уније. Али то још не значи да је Европска унија пропала, као што су склони да сеире теоретичари смака света, а још мање значи да је Европа лоше место за живот човека и читавих народа.

Искупљивање греха: Љуби те партијски друг

А ето ови наши, посебно кад су суочени с неуспехом, склони су да с подозрењем гледају на тај "клуб народа" као на мрзитеље који нам забадају нож у леђа и то нас одводи још даље од промишљања о самима себи, оваквим какви јесмо, што само даје лажни алиби онима који су сада на власти или ће дати алиби некој другој управљачкој структури која ће можда бити на власти у догледној будућности. Па ћемо се замајавати односима "ми и они", где ће увек бити криви "они", уместо да се суочимо с решавањем оних проблема који нас удаљавају не од Европске уније, саме по себи, већ од Европе генерално. Склоност да сопствена посртања тумачимо заверама против нас пуно нас је већ коштала.

Да улазак у Европску унију гарантује статус повлашћене партије оној структури која је неку земљу увела у ову асоцијацију богатих и моћних, не би данас хрватски ХДЗ био губитник на тамошњим парламентарним изборима. Ето, догодило се да је Јадранка Косор потписала приступницу Хрватске том клубу а убедљиво је поражена на тамошњим изборима.

Демократска странка је на томе трасирала свој изборни програм, своју политику, а Божа Ђелић је на тој идеји засновао и сопствену политичку судбину. Била је баш дирљива слика кад један од чланова Главног одбора љуби Божу Ђелића. Тај излив партијске нежности био је својеврсна гротеска. Аплауз и ти пољупци били су славље још једног пораза маскираног некаквом личном принципијелношћу која би, да је доследно примењена, могла да се протумачи и овако: хајде да се сви изљубимо и да одемо кући, јер обећали смо исто што и Ђелић, али нисмо били толико наивни да за то везујемо политичку судбину. Као да је он искупио све њихове грехе. У ФК Црвена звезда донели су одлуку да продају цео тим.

(Време)