Драгољуб Жарковић: Кад сам био Млађан ловац ја

Динкић је Тадићев катил ферман, барем за сада, прихватио мирно и свилен гајтан везао као кравату коју ће носити у функцији шефа посланичке групе Г17 плус у Скупштини Србије. Још неће да руши владу јер му се то не исплати. А кад ће, видећемо.

Сарадници и саветници: Рушење владиног ауторитета

Неки пут, догоди се, борба за живот и самоодржање и најљуће противнике натера да се у бурном мору држе за исту даску кад им вода дође до грла. У страху од избора, с мало шанси да се повољно по њих заврше, чиниоци коалиционе владе већ су почели да се праве да се ништа није догодило.

Питање је дана, недеља и можда месеци колико ће трајати новоуспостављени аранжман, али, без велике штете по српске боље интересе, тешко ће одлагати изборе до редовног термина, пролеће 2012. године. У страху од избора сада се боље слажу него колико још пре четири дана. Млађан Динкић је премијеров предлог за његово разрешење с места потпредседника владе и министра за економију претворио у оставку и избегао да већ на питању гласања о његовом смењивању, односно разрешењу, буде исказано неповерење у владу.

Иза ових игара око процедуралних питања стоје крупне ствари и нема у Србији довољно великог тепиха нити метле да би се сва прљавштина гурнула под њега. Најављена реконструкција владе, до краја месеца, пре ће доказати него што ће демантовати ову тврдњу.

Кап која је прелила чашу била је Динкићева изјава с краја прошле недеље у којој је тврдио да се одлуке доносе мимо владе и да их доносе људи без јавне и политичке одговорности за те одлуке. Ја бих рекао да је Динкић, у том тренутку, скочио из тигања директно у ватру. Легитимно је било тражити премијерову оставку, што је Динкић и учинио дан, два пре изјаве која га је дефинитивно избацила из игре.

Тврдио је у предигри политичке драме да премијер нема ауторитет, али изјавом о одлукама које се доносе мимо владе он је суштински устврдио да је у Србији извршен државни удар. Не мора човек бити неки вајни аналитичар да би схватио да је Динкић мислио на председника Тадића и најужи круг његових сарадника и саветника, од којих неки и нису јавне личности а већином и немају политичку одговорност за одлуке које се доносе.

Министар је крив за све: Необучен за претеривање

Империја је у року од 24 часа узвратила ударац рачунајући да Динкић, овај пут, нема контраигру, а овај је тај катил ферман, барем за сада, прихватио мирно и свилен гајтан везао као кравату коју ће носити у функцији шефа посланичке групе Г17 плус у Скупштини Србије. Још неће да руши владу јер му се то не исплати. А кад ће, видећемо.

О степену нервозе и драматичности одлуке говори и чињеница да је одлука о Динкићевом најуривању из владе донета дан после почетка завршних преговора с ММФ-ом и дан пре прославе Дана државности, дакле кад јој време није, па се грађани питају каква је то држава, а верујем да исту недоумицу имају и ови што су дошли из ММФ-а.

Почетно образложење Мирка Цветковића било је разложно. Динкић је одлуку о финансирању погона "Горења" у Зајечару (иначе, Цветковићев родни град) донео без одлуке владе о томе. То је требало да буде контрадоказ његовој тврдњи да неко други одлучује уместо владе, а смењивање државног секретара у Министарству финансија, које је ишло у пакету са захтевом да Динкић буде разрешен, било је нека врста контратега који је требало да послужи генералном дисциплиновању тима.

Али, од поднева до вечери ствар је ескалирала. Увече је већ Цветковић оптужио Динкића за очајне резултате у сектору којим руководи – пандемијска незапосленост и најниже плате у региону. Већ устрељени Динкић приказан је као неспособњаковић и послужио је као нека врста клина о који је премијер покушао да окачи синергијско дејство економске кризе и слабу способност владе да на њу одговори. Динкић је и ово прећутао, али сигуран сам да није заборавио.

Народ, у коме Динкић баш није популаран, тешко ће поверовати да је он за све крив и мислим да је то био тренутак Цветковићеве слабости, или како каже Бојан Пајтић, у "Кажипрсту" на Б92, он, Цветковић, није баш "обучен" за ту врсту политичких игара, што се види и без Пајтићевог образложења, али ја бих то у ери царевања спиновања и пиаровања схватио као комплимент.

Управа и грађани: Хајде да се не лажемо

Влада сада, руку на срце, изгледа као неки провизоријум, мада је, реторски, остала при ставу да ће избора бити када им, по закону, дође рок, само што се поставља питање да ли је оно што њима изгледа добро, добро и за грађане Србије.

У овом тренутку изгледа неоправданим одлагати изборе, калкулишући са Динкићевом слабошћу због које пристаје на неку врсту политичког, па и личног понижења. Технички је могућно одржати ову владу чак и без персоналних промена у њеном саставу, али не бих рекао да је њихов интерес идентичан јавном интересу.

У игри опстаје, као реална, само једна опција: Динкић и његови у Скупштини дају подршку влади, кад то њима одговара. То у принципу повећава уцењивачки капацитет ове посланичке групације. Влада је мањинска, јер Г17 плус суштински, политички и ментално, на крају, напушта "владу без ауторитета" и држи је у шаци, ефектније него сада. С друге стране, то Динкићу и његовима даје обол опозиције, што не мора бити лоша позиција у земљи где нико није задовољан резултатима рада владе.

Из ове политичке комбинаторике не назире се нека директна корист за грађане. За привреду, већ сломљену преферирањем фискалне и монетарне политике у односу на реалну економију, још је гора ситуација у условима таквог провизоријума. Инвестициони планови, онолико колико их има, ићи ће на дораду с новом калкулацијом ризика због слабости владе. Поскупеће новац из истог разлога. Испариће оно мало ауторитета у дисциплиновању привредних субјеката. Јавна предузећа, односно владини намештеници, доживеће све то као неку врсту судњег дана, а њима је и мање требало па да потроше оно што ни њихови унуци не могу да врате. Ненормална је ситуација у којој сви знамо да владе нема, а једино се она прави да постоји.

Мораће да се одустане од неких темељних замисли у креирању државних и националних послова. Ко ће с таквом владом искрено ући у креирање уставних промена. С којим легитимитетом ће се водити преговори о Косову. Није, дакле, немогуће, да ће се, по потреби, овако или онако, намицати оних фамозних 126 гласова подршке у Скупштини, али ће сви знати да је то резултат слабости партнера који су се око те већине окупили, а не неке јасне идеје о правцима српске политике.

Боље је потврдити се на изборима, чак и изгубити изборе, него испустити и додатно унередити државне послове.

(Време)