Драгољуб Бакић: Београд је постао град мученика; То су неке буразерске економије, прави се кафанска пешачка зона, њих не занима како живе људи који ту станују

Већ шест година у Београду траје ванредно урбанистичко стање и право је чудо да су Београђани, после свега што се граду чини, још колико-толико нормални. То што градска власт ради са Београдом је незапамћено. Град су освајали разни завојевачи и све је преживео, али ове домаће бојим се да неће. Бојим се и да ће једнога дана саобраћај и све у Београду да стане и да ће то бити учинак садашње власти у главном граду, каже у разговору за „Београдски глас“ Драгољуб Бакић, архитекта.

Он истиче да је у ових шест година Београд имао несрећу да га воде двојица градоначелника који ништа добро нису урадили за српску престоницу:

– Претходни, Синиша Мали остаће запамћен по томе што је потпуно игнорисао струку, што је током ноћи рушио у Савамали и као заступник највеће урбанистичке несреће Београда, а то је „Београд на води“. Садашњи градоначелник Зоран Радојичић се толико мало бави градом и послом градоначелника, да се не бих чудио да не зна ни где му је канцеларија. Непоштено је што се прихватио тако озбиљног и одговорног  посла, као што је вођење Београда, а обавља га не слабо, неко га не обавља никако. 

Немогуће је оградити грађане

После рушења у Савамали,  на главној железничкој станици, реновирања Славије, раскопавања бројних улица претходних година, због чега се Београђани једва пробијају кроз град, сада је затворен и центар града. Како оцењујете ову најновију ујдурму коју власти објашњавају увођењем пешачке зоне у центру града?

Затворили су мало Коларчеву, мало Македонску, мало Француску до Браће Југовића, мало Васину до Доситејеве, мало Теразије, све помало, а у ствари много, јер су цео центар заградили и затворили, што је потпуно бесмислено. А зашто, то никоме није јасно. Нема другог објашњења осим да се поремете ови грађански протести. Ја не видим друго објашњење, Као да грађани могу да се заграде. Не могу, јер грађани ће да оду на друго место. То су бесмислене радње које они раде. Они заустављају саобраћај, компликују живот својим грађанима, фирмама. А њихова прича о модерности пешачке зоне је једна потпуна превара. Нема ту никакве модерности, ми много каскамо за пешачким зонама Европе. То је већ протутњало свуда. И ко год их је правио, стао је код неких 6.000‒7. 000 квадрата, а ми идемо на 20.000. Они су већ спојили Косанчићев венац, Топличин венац ка Кнез Михаиловој и бочним улицама и сада кидишу на Васину и Студентски трг да и то поплочају. Друго, кад су се правиле пешачке зоне у Ротердаму, Копенхагену, Минхену, Милану, Бечу и где већ, рађене су тако да свуда постоје улице и коловози, који пресецају те пешачке зоне и дозвољавају људима да им приђу таксијима и градским превозом. Нису до прве улице удаљенији ни стотинак метара, а не 500‒600 метара као код нас, јер то онда тотално компликује живот људима који ту станују.

Значи да то баш и нема везе са тим како се праве пешачке зоне.

Нема, јер углавном се праве пешачке улице а не пешачке зоне. Када направите пешачку зону, направите једно острво, пешачко острво и искључите сваки други саобраћај, ви компликујете нормалан градски живот. У Београду је више старих људи него младих, значи људи којима није стало до пешачења. Зашто би они пешачили? Сада људи неће излазити из својих станова ако морају да пешаче 600 метара да ухвате такси или јавни превоз којим могу негде да оду. Јавни превоз би морао да буде приступачан људима на 100 метара, иначе је пешачка зона нефункционална. Она мора људима да даје урбани комфор, а све друго како они то замишљају јесте погрешно. Ја мислим да су то неке буразерске економије и да се прави кафанска пешачка зона где ће бити кафане, баште и слично. То је бизнис, њих то занима а не занима их како живе људи који ту станују, како фирмама које ту раде долазе клијенти, потрошачи. О томе нико не води рачуна и зато је направљена једна врло озбиљна грађанска иницијатива „Пешаци нису маратонци“. У њој су врло озбиљни људи који станују у центру, ту су и архитекте, адвокати, књижевници који се боре за свој нормалан живот. Бориће се петицијама, скуповима, протестима, а вероватно ће морати да се организује и референдум на коме ће се грађани изјаснити шта хоће.

Никада није објашњено зашто се заправо реновира Трг републике. Имате ли ви идеју зашто и да ли сматрате да је било потребе да се реновира?

Мислим да није, не видим да му је ишта фалило. Био је одличан. Са оном фонтаном, био је један сасвим урбан и допадљив трг. Зашто је сада ограђен, ја не знам, нити имам идеју зашто га раде. Не би ме чудило да се ради зато што неко од њихових има каменолом или увози плоче, па хајде да он то уради, а ми ћемо да се уградимо.

Мислите да је могуће да се и због тога иживљавају над градом?

Могуће је. Освојили су власт и може им се. Врло бахато спроводе ту власт, а струка им не може ништа. Ми смо као Академија архитектуре покушавали на разне начине да утичемо, слали смо дописе, држали трибине, али без резултата. Струка једноставно не може ништа да уради.

Поплочали највећу зелену оазу

Ко онда може?

Могу само грађани и то озбиљним грађанским непослушностима. Тако може пуно да се уради. Јер Србија је чланица Уједињених нација, а УН су донеле повељу о одрживом становању, тзв. Хабитат ИИИ. Њоме су државе обавезане да донесу законе по којима се о стратешком развоју великих градова, а нарочито престоница, питају прво грађани, па струка, па тек на крају управа. Код нас је све обрнуто. Управа ради шта хоће, грађане нико не обавештава, а струка се ништа не пита. А требало би да управа служи грађанима, да им обезбеди урбану угодност, да се они у граду осећају лепо, а не да се, као  код нас, загорчава живот грађанима. Београд је постао град мученика, он мучи своје становнике. И тиме какву воду пију, какав ваздух удишу и какав им је саобраћај, који ће једног дана да стане јер се ништа не ради да се то побољшава. Ради се само декорација, урбана естрада и урбани популизам, прави се вашариште и гради један простачки град, који ће привлачити трећеразредне туристе и бити познат по јефтиној храни и јефтиној забави, а не по својој култури и историји.

Шта мислите о најављеној градњи гондоле од Калемегдана до Ушћа?

То не треба ни звати гондолом. То треба звати жичаром на једној разапетој сајли, где неће бити никакве гондоле, него ће бити вагони. Гондоле се праве тако да савлађују велике висине и праве се изнад панорама, где има шта да се види. Највећа и најпознатија гондола на свету је она у Рио де Жанеиру, успињача „Глава шећера“, која се пење на 400 метара висине и дугачка је километар и по. Она превози две и по хиљаде људи дневно. Само толико људи дневно успе да види панораму целог залива Рија, која се из ње види и где је између осталог и чувена скулптура Исуса Христа.

А колико би се пела наша и шта би се из ње видело?

Пела би се само 40 метара, што је за гондолу бесмислено. Она би се практично вукла по земљи и зато се и сече оволико дрвеће. Цела идеја о гондоли је потпуно бесмислена, јер нити јој је место на Калемегдану, нити има висину коју треба да има, нити нешто из ње може да се види. Нема никаквог речног саобраћаја који би се гледао. Гледала би се само прљава вода и отпад око сплавова. Да је гондола део неког саобраћајног система и да као таква решава градски саобраћај, па и да имате неко разумевање, али овако, апсолутно нема никаквог оправдања за њену градњу. Она је само део укупне естраде коју креира садашња градска власт.

Та власт се хвали и како је реконструисала парк Ушће. Како оцењујете ту реконструкцију?

Као прво, није у реду што су то дали данском архитекти да ради, као да наши људи то не умеју. И шта је он урадио. Испарцелисао је парк на неколико делова, свакоме дао неки други назив вашаришта. Једно ће, рецимо, да има точак, друго стазу за ролере, на трећем ће да се продају ђинђуве. Они су тај дивни парк, највећу зелену оазу у Београду, поплочали и још се хвале како су га поплочали са 8.000 квадратних метара плоча. Поплочавају траву и зеленило у парку без икаквог смисла. Чега год се такну, упропасте га.

Једном сте рекли да су ипак нешто добро урадили, а то је Цветни трг.

Да. То је радила једна талентована колегиница архитекта и сматрам да је добро урађено јер је тај трг сада један веома леп амбијент. Мени је допадљив и по мери човека и немам ништа против неких таквих урбаних џепова. Споменик Бориславу Пекићу, ексцентрично постављен на степеништу, лепо се уклапа у амбијент. Пуно је кафића који падају каскадно, део где је био сам Цветни трг, она је решила онако женски, али по мом мишљењу, допадљиво. Све у белом, са тих неколико стаклених простора које, нажалост, као да неко намерно држи тамо празним. Када би се из њих разливало цвеће, поготову сада у пролеће, то би био један божанствен трг. Нажалост, он као да се намерно држи пуст и од њега је направљена једна пустолина, бело-стаклена и зато је недопадљива људима.

Мржња власти над Београдом

Како вам се чини друго белило и празнина недалеко од њега, оно на Славији око споменика Димитрију Туцовићу?

Славија је поражавајући случај, тотални промашај. Банално постављање тог појила које свира и прелива се урађено је као да неко намерно хоће нешто да поквари и уништи. Као да нека мржња извире из управљача Београдом. На Славији је прво морао да се реши саобраћај, и то тако да за почетак не сме све да остане у једном нивоу. Морали су да буду урађени подвожњаци и надвожњаци и да саобраћај несметано тутњи. Никакве фонтане и чуда нису требала да се граде на површини.

(београдски-глас.рс)