уторак, 17. септембар 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Хроника > Драган Ђилас за Данас о "његовим" и Вучићевим новинама и телевизијама: У тим „Ђиласовим медијима“, како их Вучић свакодневно назива, има далеко више негативних него позитивних ставова о опозицији
Хроника

Драган Ђилас за Данас о "његовим" и Вучићевим новинама и телевизијама: У тим „Ђиласовим медијима“, како их Вучић свакодневно назива, има далеко више негативних него позитивних ставова о опозицији

PDF Штампа Ел. пошта
недеља, 09. јун 2019.

Ауторски текст лидера Странке слободе и правде специјално за Данас о "његовим" и Вучићевим новинама и телевизијама, о медијској ситуацији некада и сада.

Србија 2019: Две таблоидне телевизије са националном фреквенцијом. Две приватне телевизије купљене парама грађана у којима се сламају последњи џепови отпора идеји да постану исто што и оне две горе наведене.

Једна која се зове јавни сервис, а на којој нема дебате ни о једном проблему, на којој не да не могу да се виде опозициони лидери него, што је много важније, ни професори, економисти, људи из културе, академици ни било ко ко другачије мисли. На тој телевизији се дебата о потреби дијалога води тако што премијерка води дијалог сама са собом, пошто других гостију нема.

На тој телевизији је председник био, кад се све сабере 8,5 дана, односно око 200 сати у току једне године. На тој телевизији једино судским путем можете да обезбедите да се после годину дана прочита деманти на лажи које о вама изговоре представници власти у гостовањима која трају колико им је потребно да све те лажи изговоре.

Седам дневних новина под контролом власти. Шест власт и уређује. Од тих шест четири су таблоидне које свакодневно најављују ратове и линчују опозицију, али и све које другачије мисле, а две само кад харанга треба да се појача. И једна дневна новина која је некад била бастион слободе, у којој можете да прочитате и интервју и изјаву неког из опозиције, али никада ниједан једини текст који би заиста засметао Александру Вучићу. Напротив.

Осим ових медија и „медија“ у Србији постоје и прави медији. Њих чини неколико кабловских и локалних телевизија које допиру до једва трећине грађана – Н1, Наша, K9, KТВ, ТВ Шабац – дневне новине Данас, плус Недељник, Време и НИН. Нажалост сви заједно имају тираж од око 40.000. То је тираж раван дневном тиражу Блица и скоро три пута мањи од тиража Информера који се дневно прода у 100.000 примерака. Медије Александар Вучић и његови следбеници свакодневно називају мојим, односно „Ђиласовим медијима“.

У тим „мојим медијима“ за годину дана откад сам се вратио у политику скоро да нисам прочитао ниједан текст у коме је похваљено нешто што сам урадио. У тим мојим новинама и магазинима су ме критиковали редовно, поредили са дилдом и женским полним органом, тврдили да сам био сувласник ТВ Пинк, смејали се економском програму који сам са тимом сјајних људи направио…

У тим „мојим новинама“ говоре велики опозиционари којима од Вучићевог режима није фалила длака с главе, а који ме после свега што ми је режим урадио, после свега што су тај човек и његови сатрапи за мене изговорили, оптужују да сам у дилу са њима!? На „мом Н1“ сваки пут кад сам гостовао су ми постављена сва могућа питања. На том „мом Н1“ гостују и говоре апсолутно сви који желе да дођу и далеко је више негативних ставова о опозицији него позитивних.

Непостојање истраживачког новинарства у „великим медијима“ покушавају да бар донекле надоместе БИРН, KРИK, Истиномер и још неколико портала које реално краси пре свега огромна храброст, али им се утицај не може поредити са телевизијом која има националну фреквенцију.

Сећам се као данас кад нам је из информативне службе Демократске странке 1993. године стигао факс на коме је писало да од сада све што о ДС-у објављујемо прво пошаљемо њима на одобрење. Допис је потписао Горан Весић…

И морам да признам да сам поносан што су ти „моји медији“ такви и што ме подсећају на Радио Б92 из деведесетих на коме сам био уредник информативног програма. Власт није могла очима да нас види, а опозиција је сматрала да је наш посао да их хвалимо. Звучи познато? Сећам се као данас кад нам је из информативне службе Демократске странке 1993. године стигао факс на коме је писало да од сада све што о ДС-у објављујемо прво пошаљемо њима на одобрење. Допис је потписао Горан Весић…

Овај део текста сам лако написао. Сад долази онај тежи да говорим како је било некад. Тежи зато што мој машински мозак увек има проблем да објашњава нешто што је толико видљиво. А то је, не да није било исто, него није било ни слично.

Постојао је Б92. А на Б92 и Kажипрст и Утисак недеље и Полиграф и прави дневник. И Инсајдер који је отворио низ тема изузетно болних за тадашњу власт. Сећам се како сам пролазио као гост код Данице Вучинић, Сузане Трнинић, Југослава Ћосића…

Постојао је РТС у чијем је дневнику гостовао Александар Вучић, иако није био ни председник странке чији је био члан. Постојали су округли столови, постојала је емисија Сведок Ненада Љ. Стефановића. Данас нема те емисије, а Ненад Љ. Стефановић је сведок тога колико човек на крају сјајне каријере може да потоне па ни демантије без судске одлуке неће да прочита. На том РТС-у је било нормално да се у Телетону на телефон јављам и ја као градоначелник, али и тај исти Вучић који је био мој противкандидат.

На Пинку је била Kлопка Оље Kовачевић, а информативом се бавила једна Тања Јордовић, уредница и водитељка мог јединог ТВ дуела са Александром Вучићем. Са другог који је покушао да организује Југослав Ћосић, Вучић је побегао.

Али је зато у то неслободно време на Пинку учествовао и у забавним емисијама типа Плесом до снова. Иако им је како данас Вучић тврди било онемогућено да се било где појаве, Томислав Николић је био на Првој гост код Ивана Ивановића неколико дана пред други круг избора, а све телевизије су најнормалније у својим дневницима преносили извештаје са прес-конференција СНС-а. На оној истој Првој где је један други Драган Бујошевић радио Није српски ћутати, емисију кроз коју су прошли апсолутно сви.

У то „неслободно време“, Блиц је уређивао Веса Симоновић, Новости водио Мањо Вукотић.

У то време су компаније нормално давале огласе и у Времену и у Нину. Сада то више не раде, јер могу да имају проблеме.

Да ли је било све идилично и сјајно? Није. Да ли је то било време у коме власт није покушавала да утиче на медије? Није, јер нема власти на свету која то не ради. Али да се бори да утиче да је мање критикују, а не да утиче и организује да уништавају свакога ко другачије мисли. Свима који и дан данас тврде како сам захваљујући власништву у Директ медији контролисао медије увек поставим исто питање: Да ли сам власник Директа био и 2013. када је Пинк у месец дана прочитао више хиљада пута писмо Жељка Митровића у коме се између осталог каже да сам опљачкао мајку своје деце и побио пријатеље на спавању?

Да ли сам власник Директа био када је Kурир у 2-3 месеца имао 57 насловних страна посвећених мени, од оних да сам опљачкао милијарду евра (Вучић је сад смањио на само пола милијарде) до тога да сам Хитлер? Јесам. Па шта се десило са тим утицајем? Што га нисам користио?

Али није суштина у мени. Ја сам био и тада и сада сам лидер једне од опозиционих странака и никад се нисам жалио што су сви ћутали док су ме ти назови медији засипали тонама и тонама лажи. Лажи због којих су изманипулисани људи мојој супрузи на улици викали курво и дрољо, мене нападали у парку док сам држао бебу у рукама, због којих су моја деца имала проблеме у школи и на крају са мајком отишла из земље. Јер ипак сам ја политичар у Србији. Али проблем је што нико није реаговао ни када су уништавали животе свих других који су се усудили да кажу шта мисле.

Људи су се повукли из страха да ће ако проговоре они бити следећа жртва

На те ствари је Србија ћутала. Људи су се повукли из страха да ће ако проговоре они бити следећа жртва. Огроман број оних, чија је реч имала тежину, ућутали су. Ћутали су новинари док су гледали како се крше основни новинарски кодекси, како им терају колеге које су седеле сто поред њиховог. Ћутао је НГО сектор, ћутали су универзитети, ћутала је Српска академија наука. Ућутала је скоро сва српска памет. А кад ућути памет једне земље та земља више нема никакве шансе. Тада сам говорио да земља улази у диктатуру. Сви, или скоро сви, смејали су ми се и називали моје речи глупостима, јер Србија је наводно ишла убрзано ка Европи, Вучић се променио… Шест година касније нисам чуо никога ко је признао да је погрешио.

Али признајем ја да сам погрешио што сам ћутао када су Пинк и Жељко Митровић черечили професора Чеду Чупића. Нисам се тад бавио политиком, али сам могао као јавна личност негде нешто да кажем. Нисам, ћутао сам. Kао што су ћутали и политичари демократске оријентације који су морали да о томе говоре. То ћутање нас је, између осталог, и довело довде.

Данас је захваљујући константној кампањи лажи којом их бомбардују са свих телевизија са националном фреквенцијом, плус скоро свих новина и портала, велики број грађана престао да разликује стварност од фикције и истину од лажи. Али је више оних који су подигли главу и неће више да ћуте. Заслуге за то припадају медијима који су остали медији, новинарима који су остали новинари… Није битно да да ли је то Данас, неки од недељника, нека од кабловских телевизија или портали од Јужних вести, преко Озон преса до Жиг инфа… Свако од њих представља један прут који кад се споји са свим осталима се не може поломити. Зато људи који раде у овим медијима заслужују наше поштовање и дивљење.

И зато и ми политичари морамо да научимо да и кад нас критикују је изузетно важно да то прихватимо као део процеса изградње демократије и толеранције. Јер ти људи кад изнесу нешто што није тачно и кад користе речи које нису примерене не раде то као они други који су део машине за „убијање“. Не, они то пишу јер у то верују. Захваљујући њима који и даље дају знаке живота моћи ћемо сутра, кад ова гебелсовштина прође, да изградимо друштво заиста слободних медија и јаких институција, како нам се ово зло никада више не би поновило.

(Данас)

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, до краја 2019. бити постигнут споразум Београда и Приштине?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер