Dragan Bujošević: Kosovo se za Srbiju drži o Rezoluciji 1244

Da se Kosovo vrati pod kontrolu Srbije želi 52 odsto stanovnika Srbije, a samo 15 odsto veruje da je to i moguće. Čak 24 odsto stanovnika Srbije misli da će Kosovo biti nezavisno, a pet odsto to želi.

Narod jasno razlikuje želje od stvarnosti. Pitanje je da li i srpska politička elita ima tu osobinu. Ili, još preciznije, da li je pisanjem zajedničke rezolucije sa Evropskom unijom politička elita pokazala da razlikuje stvarnost od želja i mogućnosti.

Stvarnost je da se Kosovo za Srbiju drži o Rezoluciji 1244. I stvarnost je da se u njoj tri puta pominje teritorijalni integritet i suverenitet Srbije i da se pet puta pominje dokument iz Rambujea po kome status Kosmeta rešava referendumom stanovništvo koje živi na njemu.

Stvarnost je da je Srbija podnela rezoluciju kojom je pokušala da dobije ono što je verovala da će dobiti u odluci Međunarodnog suda pravde. Ali ovoga puta nije verovala da ta bitka može da se dobije kao što je verovala da će dobiti onu sudsku.

Stvarnost je i da je iza jednog teksta rezolucije stalo svih 27 zemalja EU, 22 koje su priznale nezavisnost Kosova i pet koje to nisu učinile. Vladajući Beograd je smatrao da je to trenutak istine, da mora da preuzme na sebe teret i rizik odluke o budućnosti zemlje i naroda.

Stvarnost je i da se politička elita Srbije povodom rezolucije EU razvrstala u dva bloka: za rezoluciju su DS, G17 plus, SPS, LDP, SPO... dok je SNS, DSS, SRS... smatraju „odricanjem od zaštite državnog suvereniteta nad Kosovom”.

I jedan i drugi blok će nas uveravati u ispravnost svoga stava o rezoluciji koju je londonski „Gardijan” opisao kao primer „konstruktivne dvosmislenosti”. Nema sumnje da će vladajući Beograd ovu činjenicu koristiti prvo u razgovoru sa svim onim zemljama koje je uveravao da podrže njegovu prethodno poslatu rezoluciju, dokazujući da nije odustao od svojih „crvenih linija”. Sa istim objašnjenjem će morati da se pojavi i pred domaćom javnošću.

U jačanju svoje pozicije vlast će koristiti četiri ključna argumenta. Prvi, imamo podršku EU i Ujedinjenih nacija. Drugi, pitanje Kosova je opet u Savetu bezbednosti, gde Rusija i Kina imaju pravo veta. Treći, zamislite posledice samoizolacije da se nismo dogovorili sa EU. Četvrti, nismo obećali ništa što bi osporilo tvrdnju da nezavisnost Kosova nećemo da priznamo.

Ali domaću javnost će mnogo više zanimati da joj vlast isporuči sasvim opipljive rezultate na put Srbije u Evropu; dokaze o boljitku života Srba na Kosmetu i razloge za hranjenje nacionalnog samopoštovanja i dostojanstva. Ključni saveznik vladajućeg Beograda u tome će morati da bude upravo Evropska unija, ona koja ga je upozoravala na posledice, ako izostane dogovor sa njom.

Kada bi bilo tačno da iza dogovora o rezoluciji stoji spremnost EU da razgovara o posebnoj autonomiji severa Kosmeta, eksteritorijalnosti srpskih svetinja i posebnom statusu enklava, većina sadašnjih protivnika rezolucije bi je rado potpisala.

(Politika)