Драган Бисенић: Свет пред новим биполарним поретком - На корак до руског опроштаја од Запада

 Три деценије после распада СССР и дефинитивног окончања Хладног рата, Русија се налази на историјски веома важном раскршћу кад се растаје са идејама и сновима да ће икад постати део Запада.

Све то дешава се само неколико дана пред председнички сусрет Путина и Бајдена у Женеви, који се у Русији дочекује с хладноћом и равнодушношћу.

Јасно је било да то неће бити ни нови прекретнички сусрет Никсон-Брежњев или Реган-Горбачов, нити геополитички обрт типа нове Јалте или новог Минхена.

Велико незадовољство изазвала изјава Бајденовог саветника за националну безбедност да овај иде у Европу како би разговарао са „позиција силе“, што је Кремљ назвао „позерством“ и оценио да садашња форма америчког односа према Русији представља „претњу целом свету“.

Све то су манифестације дубоке руске индигнације понашањем Запада и његовим настојањем да наметне послехладноратовској Русији комплекс ниже вредности и другоразредности.

За тај нови однос, скована је и посебна формулација – колективни запад чије коришћење је било упадљиво на скупу Примаковљеви дани, водећој руској академско-политичког расправи на којој се дискутује о спољнополитичком, дипломатском и међународном развоју.

И поред тога, постоје наде у предстојећи самит, иако оне нису високе, како је оценио министар спољних послова Сергеј Лавров.

Русија је заинтересована за свеобухватни дијалог, а САД само за нека питања која се тичу заједничких интереса у стратешкој стабилности.

Неке учеснике скупа посебно је узнемирила оцена вишег директора Кисинџерове асоцијације Томаса Грејема да се на Русију гледа као на „дестабилизујући фактор“ у међународним односима.

Незадовољство је изазвала и изјава шефа британског МИ6 да је моћ Русије „објективно слаби у економском и демографском смислу“.

У свом априлском обраћању државној Думи, Путин је, можда први пут, употребио израз колективни Запад. Само по себи, то није ново – то је фигурирало и у аналитичким извештајима руских тинк-танкова од 2016, а често у иступима Марије Захарове.

На конференцији у Москви та кованица поменута је десетак пута, а употребили су је Лавров, сви званичници Министарства спољних послова као и Путинов саветник Јуриј Ушаков, што указује да он има чврсто официјелно упориште које ће можда да постане незаобилазна руска квалификација будућих односа према западу.

Верује се да га је сковао један од до скоро главних идеолога Кремља, Владислав Сурков, коме припадају и концепти суверене демократије и дубоког народа.

Из онога што је Путин рекао 21. априла, може да се види какав Запад он сматра колективним.

Узео је пример Белорусије да би нагласио да понашање запада „прелази све границе“ упркос чињеници да је у последње време пракса политички мотивисаних незаконитих санкција и покушаја појединих држава да наметну своју вољу другима постала уобичајена.

„Али данас таква пракса прераста у нешто опасније. Имам у виду чињенице директног покушаја организовања државног удара у Белорусији и атентата на председника ове земље. Карактеристично је да чак ни тако флагрантне акције не наилазе на осуду тзв. колективног Запада“, рекао је Путин.

Такав запад за Путина је без савести и морала, група држава „без лица“ на челу са САД који се понашају као „одметници од закона“.

Он је навео да је био планиран масиван кибернетски напад на Белорусију, којим је припремана блокада Минска, укључујући градску инфраструктуру и комуникације, потпуно искључење целокупног електроенергетског система главног града Белорусије.

По аналогији са „Москвом као четвртим Римом“, иако се он „никад неће догодити“ руски филозоф Борис Межујев претпоставља да ћемо бити сведоци симболичног рођења четвртог запада на скупу Г7, од 11. до 13. јуна у Корнволу.

Свакако, избор места за одржавање Самита Г7 указује на симболику западног преображаја.

Британски премијер Борис Џонсон, који ове године председава Г7, вероватно је узео у обзир чињеницу да је у Корнволу, у замку на рту Тинтагел, рођен легендарни краљ Артур.

Значај ових, мада легендарних места за предстојећи догађај налази се и у чињеници да је реч о власнику замка Камелот и мистериозном краљу Британаца који се у модерној митологији сматра патријархом запада.

Западна цивилизација, такорећи, почиње с њом – са својим легендама о Светом гралу, Округлом столу и магловитом острву Авалон.

Претпоставља се да ће земље Г7 морати да развију неку заједничку линију понашања према Москви и Пекингу.

Другим речима, повући ће се идеолошка линија поделе између највећих демократија на свету и оних земаља којима колективни Запад негира ову особину.

Напорима Вашингтона изгледа да свет клизи ка новој биполарности, што, наравно, за Русију не изгледа као најпожељнији сценарио.

Русија је сањала да се колективни Запад, након распада СССР, понаша паметније и да је одмах прогласи западном земљом, стварајући тако другачију верзију четвртог Запада – са демократском Русијом, али без ауторитарне власти у Кини.

Како се то не би догодило, Русија је желела да види свет заиста мултиполаран – са многим конкурентним економским блоковима, како је то замислио отац руског мулитиполаризма Јевгениј Примаков.

Бити сателит Кине у хладном рату са Западом, а још више сателит Запада у хладном рату са Кином, најгоре су перспективе.

Председник руске Привредне коморе Сергеј Катин стога наглашава да је ослонац на сопствене снаге заједно са оствареним моделима мултиполаризма према Кини и Индији, модел за руску економију. Академик Александар Дињкин верује да постоје два избора ка новој биполарности где би повезани Москва и Пекинг били један, а Вашингтон други центар.

Други пут је проналажење излаза ка глобалном концерту држава, при чему сада постоје предуслови за оба правца.

Межујев сматра да ниједан пуноправни савез демократија неће успети: либералне и конзервативне демократије поцепаће се на исти начин као што су социјалистичке земље биле подељене на совјетски и кинески блок.

И у овом плуралистичком свету конзервативних демократија Русија може да нађе место за себе – ако не жели да се недвосмислено придружи неком од главних табора Хладног рата.

На овој идеолошкој основи можда ће се појавити нешто попут новог покрета несврстаних, претпоставља Межујев.

Све то значи да би четврти Запад, поред своје декларативне идеолошке отворености у прихватању свих демократија, како то говори Бајден, већ сада требало да оцрта и неке нове прекретнице које воде заправо у цивилизацијску затвореност.

У супротном, четврти Запад може се растворити у мору демократија, и то не увек либералних.

Друштвене иновације колективног Запада, од легализације истополних бракова до „опсесивног наметања проблема трансродних и перспективе правне рехабилитације тзв. полиаморије, односно кохабитације многих партнера“, само су неки примери неприхватљивих социокултурних модела који ће ограничити ширину четвртог Запада и учинити га сасвим неприхватљивим за Русију.

Основу за овакав развој поставио је редитељ Константин Богомолов у програмском тексту Отмица Европе 2.0 (Нова газета, 10. фебруара).

Он у тексту осуђује нову етику која је променила Европу према којој је Русија ишла и о којој је сањала и позива на обнову „Европе здраве особе“ формулисањем „нове десничарске идеологије“.

Међу тезама које је формулисао је и жеља Европе да „елиминише сложену особу“.

Закључује да је „нацизам постао људски Чернобиљ“, ослободивши се тога, Запад је одлучио да се у будућности „осигура“ од тога и „кастрира сложену особу“ коју редитељ упоређује са јунацима Достојевског, који су „и узвишени и ниски, анђео и ђаво, који воле и мрзе, верују и сумњају“.

Он верује да се „модерни западни свет обликује у Новом етичком рајху са сопственом идеологијом – новом етиком“.

Стога, уз сву своју горљиву жељу, Русија неће моћи да постане западна земља, као што то, највероватније, неће постати ни Индија, што, наравно, не значи немогућност прагматичног савеза са Западом и једне и друге. Све ово не значи да Русија није спремна на прагматичан однос са САД и четвртим Западом.

Најистакнутији руски стручњак за запад, Андреј Кортунов верује да нико не жели да сусрет буде потпуни неуспех и да се понови хелсиншки сценарио из 2017, кад су се неуспешно срели Трамп и Путин.

Он истиче да низ карактеристика спољнополитичког стила тренутне америчке администрације омогућава да се на јунски самит гледа са опрезним оптимизмом.

Бајден остаје одлучни заговорник контроле наоружања, што је већ потврдио својом одлуком о продужењу билатералног споразума СТАРТ ИИИ.

Постоји разлог за наду да ће лидери у Женеви моћи барем да почну да разговарају о новој агенди у овој области.

Бајден не само да увек наглашава важност мултилатерализма, већ и савршено разуме да се у многим регионалним сукобима и кризама не може избећи интеракција са Русијом.

Стога је у Женеви могућ дијалог о Авганистану, о иранском нуклеарном споразуму, о истој Северној Кореји, па чак и о Сирији, сматра Кортунов.

Његово мишљње подржано је и ставом руског саветника за националну безбедност, Николаја Патрушева, који је истакао „конструктивну природу и продуктиван садржај руско-америчких консултација на линији Савета безбедности“ и најавио да се у извесном броју питања може рачунати на „развој узајамно прихватљивих решења“.

(Данас)