Дојче веле: Прети ли Курдима нова Сребреница?

На сиријској граници са Турском, Курди се боре за опстанак. У борби против „Исламске државе“, млеко у праху и вунена ћебад мало могу да помогну. Европа и Турска сада морају да изаберу, сматра Михаел Мартенс.

Деведесетих година, када су муслимани у Босни, као и на Косову били под претњом српске агресије и када је у местима као што је Сребреница на хиљаде њих масакрирано, немачка Левица била је против сваког уплитања у рат који је од Минхена био удаљен тек један сат лета. Да је тада било по њиховом, данас више не би било муслимана у Босни и на Косову. Сада, када се Курди боре за опстанак, посланици странке Левице спадају у најгласније заговорнике интервенције – овога пута су у праву.

Рат и ратне страхоте на граници са Турском нису толико удаљени да би ситуација могла да се одбаци тек спокојним указивањем на мир. Раст броја захтева за азил достигао је границе са којима се западна Европе последњи пут сусрела када су милиони људи са Балкана били протерани. Притом је читава Југославија имала само 22 милиона становника. Сада је погођен један много насељенији регион – тако далек, а тако близу. Поготово што тај рат води ка средишту западноевропских друштава. Додуше и деведесетих година је било појединих радикализованих странаца који су по сваку цену желели да за нешто гину на Косову или на Дрини, али су размере биле другачије. Сада су курдски борци на северу Ирака, не по први пут – представили младе Европљане, ухапшене у покушају да се преко Турске прикључе јединицама „Исламске државе“. Формално су то била два Белгијанца и један Француз. То што су Белгијанци били мароканског порекла, а Француз има све друго само не име које звучи старофранцуски, не би требало да чуди. То само потврђује да се фасцинантност примитиваца, који терор „Исламске државе“ врше на појединим европским омладинцима – не завршава само код оних са имигрантском позадином.

Европа и Турска сада морају да бирају. Од почетка крвопролића у Сирији, турски политичари стављају до знања да ни у ком случају неће толерисати аутономну курдску област (или чак државу) у Сирији. Та област је де факто ипак настала. Град Кобани који је у њеном саставу, сада је угрожен и потребна му је војна помоћ. Са млеком у праху и вуненом ћебади Кобани не може да се одржи. Тамо је у игри више од једног града. Тамо прети да се догоди Сребреница Блиског истока – само много већих размера.

(Дојче веле)