Дојче веле: Осим беле куге, у Србији и суседству све већи је проблем и одсељавање. Највећи "усисивач" радне снаге је Немачка, која тако увози и плодност

Пописи и процене броја становника у Србији и суседству показују демографски суноврат. Осим "беле куге",  све већи је проблем и одсељавање. Највећи "усисивач" радне снаге је Немачка - која тако увози и плодност, пише Дојче веле.

Око 6,55 милиона људи живи у Србији – тако је почетком месеца рекао председник Александар Вучић, наговештавајући да има прве процене с новог пописа становништва. У питању би био страховит пад у односу на прошли попис (2011) када је у Србији живело 7,18 милиона људи. Па и такав пад је Вучић означио бољим од „очекиваног“, пише Дојче веле.

И пре пописа су неки медији оценили да „Србија умире“. Но, како се испоставља, прецизније би било да „Србија умире и емигрира“.

Иван Маринковић: И исељавање алармантно

„Исељавање до сада није било доминантан фактор, већ је то био негативан природни прираштај“, каже Иван Маринковић, демограф с београдског Института друштвених наука. „Али, сада је и исељавање алармантно.“

По основу разлике броја умрлих и рођених, ми смо током једне деценије изгубили око 470.000 људи. Сада би могло бити да смо на негативном миграторном салду изгубили још 200.000 или више

Ако попис потврди бројку коју је изнео председник, ваља рачунати да је људи ипак још мање, објашњава Маринковић, јер се многи по одласку у иностранство не одјављују, а родбина их пријављује као да су ту.

„По основу разлике броја умрлих и рођених, ми смо током једне деценије изгубили око 470.000 људи. Сада би могло бити да смо на негативном миграторном салду изгубили још 200.000 или више“, каже Маринковић за Дојче веле.

Сличан је тренд и у суседству, заправо у читавој бившој Југославији и Албанији – са изузетком Словеније. Недавни попис у Хрватској је показао да та земља има око 400.000 људи мање него на прошлом бројању, што је десет одсто становништва.

У Босни и Херцеговини су ствари, чини се, још алармантније. Према подацима Уније за одрживи повратак и интеграције у БиХ, у периоду од јула 2013. до децембра 2021. земљу је напустило чак 485.000 особа.

Према подацима Уједињених нација, БиХ је иза Гвајане друга на свету по уделу популације који живи у дијаспори (34 одсто), док је Албанија трећа (30,7 одсто). Могло би бити да се Косово котира још више, али подаци постоје само за територије са столицом у УН.

Немачка као магнет

Одговор на питање где највише људи из региона одлази трбухом за крухом одавно је познат. У питању је Немачка, као највећа европска земља и највећа економија.

„То није новост. Историја миграција у Европи је непрестана. Људи иду тамо где има посла и сигурности“, каже за Дојче веле посланик немачких Зелених Борис Мијатовић.

Упркос низању криза – закључно са пандемијом и ратом у Украјини – подаци показују да је немачка глад за радном снагом неутољива, те да је Западни Балкан виђен као један од басена нових дошљака.

Само у овој години у Немачкој је у просеку упражњено 853.000 радних места

Само у овој години у Немачкој је у просеку упражњено 853.000 радних места. Најдуже траје док се пронађе неговатељ старих лица (239 дана су места упражњена у просеку), тешко се налазе и водоинсталатери и техничари за грејање (224 дана), људи у високоградњи (221) и медицинске сестре (188).

„То је тек почетак“, писао је недељник Шпигел у насловној причи овог лета.

Само због демографског развоја Немачкој би до 2035. године могло да недостаје чак седам милиона радника. Тада, наиме, и последњи „бејбибумери“ одлазе у пензију. Лек је једино, како је навео немачки недељник, усељавање по 400.000 људи сваке године.

„Немачка такође има изузетно стару популацију, али зато увози велики број младих становника“, указује демограф Маринковић.

„Она проблем мање решава популационом политиком, која је скупа и тешко даје резултате, а више кроз миграције. То је зарад привредног напретка, али се, посредно, увози и плодност.“

Балкан увек извор радне снаге

Када су овог лета немачки угоститељи поново почели да раде пуном паром након пандемије, недостајали су им радници, па је њихово удружење апеловало на Владу да хитно допусти радној снази са Западног Балкана да дође.

Западни Балкан је једини регион ван ЕУ из којег се у Немачку људи могу доселити да раде иако немају никакве квалификације. Годишња квота износи 25.000 неквалификованих радника

Слично се десило и са аеродромима који су, после таласа отпуштања током локдауна, хитно тражили људе – и опет циљали оне из Турске и са Западног Балкана.

Штавише, Западни Балкан је једини регион ван ЕУ из којег се у Немачку људи могу доселити да раде иако немају никакве квалификације. Годишња квота износи 25.000 неквалификованих радника, а осмишљена је с почетком избегличке кризе 2015. како би се људи из Србије, БиХ или Северне Македоније обесхрабрили да долазе улудо тражећи азил.

Немачка је својевремено са Србијом и БиХ (и Тунисом и Филипинима) потписала споразум зван Трипле Wин о увозу медицинске радне снаге. Бивши демохришћански министар здравља Јенс Шпан 2019. је уверавао новинаре да Немачка доводи медицинске раднике само из земаља са вишком особља и где је становништво „посебно младо“.

То никако не важи за поменуте две балканске земље, Србија чак има једну од најстаријих популација на свету. Према прогнозама УН, Србија ће се наћи у тужном друштву пет земаља које ће од данас до 2050. године изгубити још петину становника. Остале четири су Бугарска, Украјина, Летонија и Литванија.

Пресудан је квалитет живота

Да ли је врбовање радне снаге са Балкана етички упитно? „Не мислим да је комплетна одговорност на Немачкој за то што људи напуштају своје земље“, каже политичар Зелених Мијатовић. Његова странка је данас у Влади и, баш као и остале велике странке, подржава досељавање.

Људи напуштају земље јер тамо не виде перспективу за себе и своје породице

„Људи напуштају земље јер тамо не виде перспективу за себе и своје породице“, наставља Мијатовић.

„Вредности ЕУ су атрактивне – безбедност, мир – за људе са Балкана, из Молдавије или Украјине. Зато морамо да јачамо те вредности у региону.“

Он пак признаје да се о одливу мозгова – који се затим уливају у Немачку – не расправља у довољној мери. „Не у мери која би одговарали драми каква се одвија рецимо у БиХ. Тамо неки говоре о преко сто хиљада људи који су наводно прошле године напустили земљу. То би могло бити пет одсто становништва“, додаје Мијатовић.

Упитан о етичности врбовања радне снаге, Иван Маринковић каже: „Капитализам ионако не трпи моралисање. Немци су успешни и то је то.“

Према сазнањима демографа, наставља наш саговорник, за промену демографског тренда није довољна популациона политика – повластице за мајке и младе породице, већи дечији додаци и томе слично. „Пресудан је општи квалитет живота. Ми не морамо да живимо као Немци, али да је макар пристојно. Овде су многи људи напросто принуђени да траже нешто боље.“

Последњи доступни подаци кажу да то „боље“ тренутно у Немачкој налази близу 1,5 милиона људи из бивше Југославије – то јест, толико их данас живи у Немачкој.

Међу њима предњаче држављани Хрватске (427.000), следе они из Србије и са Косова (по 243.000), БиХ (211.000), Северне Македоније (121.000), док је људи из Албаније (74.000). Томе треба додати оне који су се одрекли држављанства, јер је то био услов да добију немачко. Таквих у последњих десет година има 39.000 са Косова, 28.000 из Србије, скоро 20.000 из БиХ…

Могу ли народи да нестану?

При томе, са старењем и одумирањем региона, ситуација је битно друкчија него рецимо 1968. када је социјалистичка Југославија склопила споразум о „гастарбајтерима“ са Немачком. Тада је то још био извоз незапослености из земље која је имала довољно људи.

Пензиони фонд улази у проблем јер је осмишљен као програм међугенерацијске солидарности

„Данас чак и Србији недостаје радне снаге како бејбибумери одлазе у пензију“, каже демограф Маринковић. „Тако пензиони фонд улази у проблем јер је осмишљен као програм међугенерацијске солидарности.“

С друге стране, дијаспора додуше шаље девизе кући. Понекад у мери која веома битна за домаћу економију, а многе породице захваљујући томе и преживљавају.

Не треба ићи у оне жалопојке да ће нас остати за под једну шљиву. Неће.

На питање да ли балканске државе, уз „белу кугу“ и толико исељавање, могу сасвим да нестану, Маринковић каже: „Наравно да у једном тренутку може да се пређе праг кад је биолошка обнова становништва немогућа без масовног усељавања. Али, смене становништва су се увек догађале кроз историју.“

„Не треба ићи у оне жалопојке да ће нас остати за под једну шљиву. Неће, овде ће увек живети људи као што су увек и живели, јер ово је добар простор за живот“, додаје Маринковић. „Е сад, да ли ће се то звати Србија или некако друкчије…“

(Дојче веле, Н1)