Дојче веле: Култура ратовања - Газа и Југославија

Главне замерке на рачун Израела је да је рат у Гази „несразмеран“ – страда много више Палестинаца, махом цивила. Али ту културу ратовања измислиле су западне силе, пише Томас Шпекман у ауторском тексту за Тагесшпигел.

Увек је исти редослед акције и реакције – војно, политички, медијски. Израел је нападнут ракетама, из Либана или Газе, од стране Хезболаха или Хамаса. Израелски одговор: ваздушни удари, артиљеријска паљба и онда коначно распоређивање копнених трупа. Политички и медијски ехо из Европе имају увек исти образац: после почетног разумевања за реакцију Израела, следи критика која се делимично претвара у бес. Прилично брзо дође се до оцене из Европе да су израелске војне операције несразмерне.

То је разумљиво, с обзиром на телевизијске слике у главним информативним емисијама: убијени цивили и разорене куће. И ове 2014. из дана у дан број жртава расте. Истовремено се поставља питање да ли је заиста потпуно оправдан тај осећај моралне супериорности, који се редовно шири у европској јавности? Јер, не тако давно, Европљани су заједно са својим америчким савезницима, у више наврата, водили ратове који су веома слични акцијама Израела.

Савезна Република Југославија је 1999, током сукоба на Косову, осетила деструктивну моћ америчких и европских ваздухопловних снага. Из основаног страха од великих губитака у копненом рату, НАТО је прибегао стратешком ваздушном рату.

Стратегија

За разлику од тактичког ваздушног рата, који пре свега циља на противничку војску, стратешки ваздушни рат је варијанта коју је после Првог светског рата развио британски војни теоретичар Б. Х. Лидел Харт. Реч је о стратегији посредног приступа којом се непријатељ гађа у најслабију тачку – инфраструктуру. Док се у поморском рату нападају спољни путеви снабдевања, стратешки ваздушни рат циља на економске центре. Системско бомбардовање индустрије и саобраћаја има за циљ да ограничи производњу оружја и снабдевање противника.

Асиметрија - једна страна увек је много боље наоружана

Од Другог светског рата ова стратегија је постала саставни део ратовања западних сила. У рату против Јапана бачене су две атомске бомбе. Такав приступ је настављен системским бомбардовањем читавих области у Кореји и Вијетнаму, да би се коначно развио у такозване хируршке нападе на мостове, радио и телевизијске станице, телекомуникационе објекте и постројења за воду и струју на Балкану, Авганистану, Ираку и недавно у Либији.

Супериорност

Растући значај ратовања из ваздуха за западне демократије има пре свега везе са чињеницом да на тај начин њихова технолошка супериорност највише долази до изражаја и да се ратни циљ тако најбрже може остварити – без сопствених губитака. Политичка подршка војној интервенцији је највећа када је јасно да се ради само о употреби ваздушних снага. Међутим, упркос коришћењу савременог наоружања, такође је јасно да се рат из ваздуха и минимизирање сопствених губитка плаћају повећаним ризиком за цивилно становништво земље која се бомбардује.

Ефикасно разликовање између бораца и небораца не пружају ни ратови који се у последње време воде такозваним прецизним оружјем. Дакле, борбе у Либану и Гази, као и ратови у Авганистану, на Косову, Ираку и Либији имају и због тога сличности – мада Израелци, као и Американци и Европљани, нису циљано нападали цивилне циљеве у ужем смислу, жртве ваздушних удара су на стотине и хиљаде цивила.

Већ поређење рата на Косову 1999. и 2006. у Либану износи на видело бројне паралеле: амерички и европски ратни авиони бацали су у Косовском рату касетне бомбе које су убиле много цивила, грешком бомбардовали избегличке колоне, користили контроверзну уранијумску муницију.

Сила

Према Хјуман рајтс вочу и НАТО, на српској страни је погинуло пет стотина цивила и пет хиљада војника. Београд је говорио о пет хиљада цивила и пет стотина војника. Број убијених косовских Албанаца је процењен на око две и по хиљаде. Земље НАТО нису изгубиле ниједног војника.

Према подацима либанске владе, 2006. је већ у првим недељама рата живот изгубило више од хиљаду Либанаца, више од 90 одсто цивили. На израелској страни, влада је у истом периоду потврдила стотину смртних случајева, од тога око две трећине војника.

Палестински дечак у граду Гази - цивили су све чешће жртве ратова

Покушај да се непријатељу бомбардовањем наметне сопствена политичка воља у оба случаја је изазвао велике таласе избеглица: 1999. за време бомбардовања НАТО српске снаге су интензивирале етничко чишћење. Преко милион Косовара су побегли или су били протерани. Према агенцији УН за избеглице, и у Либану је 2006. милион људи било у бекству. Јерусалим је, међутим, говорио о 300.000 Израелаца који су напустили север земље бежећи од ракетних напада Хезболаха.

Страдање

Економска и еколошка штета од стратешког бомбардовања биле су неизмерне, на оба места. Београд процењује трошкове реконструкције на више од стотину милијарди долара. Процене либанског Савета за обнову и развој су такође у милијардама. На северу Израела, ракете Хезболаха су уништиле више од милион стабала и много квадратних километара поља. Трошкови обнове били су такође у милијардама.

Али нису слични само ефекти већ и логика деловања: У СР Југославији, Европљани су 1999. ваздушним нападима желели да униште инфраструктуру Војске Србије и прекину протеривање и убиства косовских Албанаца. Тиме је требало да се ојача њихова аутономија, али и опозиција против београдског режима. Јерусалим је бомбардовањем 2006. хтео да уништи војну инфраструктуру Хезболаха и тиме оконча његову аутономију у Либану. Тиме је требало да се ојачају не само Израел, вец́ и Либан, као суверене државе.

Срећа

Избегавајући копнени рат на Косову, Европљани су 1999. за мало избегли војни пораз. Јер, чинило се да Београд није импресиониран, чак ни после масовно проширених ваздушних напада који су трајали недељама. Повлачење српских снага је почело тек после три месеца бомбардовања.

Са таквим ратном срећом, као што је НАТО тада имао, Израел тешко може да рачуна. Његови ваздушни напади у Либану и појасу Газе погађају непријатеља који је још одлучнији и неустрашивији од Београда 1999. Јерусалиму тако после виешенедељног бомбардовања није остало ништа друго до копнена офанзива, 2006, 2009. и сада 2014.

Мост у Варварину је симбол страдања цивила 1999.

Европљани могу да се сматрају срећним што нису били приморани на овај корак на Косову и у Либији, посебно јер тамо нису штитили своје већ туђе животе. Израел нема ту срећу. Он се бори за своју безбедност – у сукобу у коме се о сразмери исто тако ретко води рачуна као на Балкану, у Авганистану, Ираку или Либији.

Сумарум

Сва та недавна и садашња ратишта карактеришу фундаменталне промене у ратном разумевању, посебно на страни противника западних демократија: разлика између бораца и небораца која се релативно добро одржавала у ери међудржавних ратова од средине 17. до почетака 20. века, почела је постепено да еродира током 20. века. Губитак значаја такозваног конвенционалног рата одиграо је при том кључну улогу.

Током Првог светског рата, пре 100 година, на сваку цивилну жртву било је десет погинулих војника, данас је однос скоро обрнут. Чини се да се ратови поново све више претварају у нешто што погађа друштва у целини. Овај републикански поглед Жан-Жака Русоа, који не зна за приватност и на тај начин не зна за неборце, доживљава ренесансу у асиметричним ратовима 21. века. Ако тако остане, онда ће то имати елементарне последице по извршност Женевске конвенције, као и општег међународног права.

*Текст чије смо делове пренели обајвљен је у берлинском дневнику Тагесшпигел у понедељак. Аутор је Томас Шпекман, шеф одељења за комуникацију у министарству финансија Немачке и предавач на Институту за политичке науке и социологију на универзитету у Бону.

(Дојче веле)