Дојче веле: Како Иран води ратове

 Кршење атомског споразума са Ираном од стране Сједињених Држава подгрејало је приче о могућем новом војном сукобу на Блиском истоку. Тим поводом ДW анализира војну снагу Ирана и три принципа асиметричне војне тактике.

Иран је највећа војна сила на Блиском истоку са 534.000 активних војника у копненој војсци, морнарици, ваздухопловним јединицама и Исламској револуционарној гарди. Портал који рангира армије по снази, Глобал Фирепоwер Индеx, ставља Иран на 13. место од 136 рангираних земаља. Листа рачуна конвенционалну војну снагу – не рачунајући нуклеарно наоружање – и заснована је на 55 фактора укључујући људство, географски положај, буџет. На тој листи су, од регионалних сила, више рангиране Турска (9) и Египат (12), а ниже Израел (16) и Саудијска Арабија (26).

Популација од 82 милиона људи велики је резервоар за регрутовање војске и кључни фактор у исцрпљујућим сукобима какав је био иранско-ирачки рат 1980-1988. Са друге стране, са 16 милијарди евра уложених у одбрану прошле године Иран је далеко иза сила са којима би могао да уђе у сукоб: Израел за одбрану издваја 18,5 милијарди долара (плус 3,5 милијарди помоћи из САД), Саудијска Арабија 76,7 милијарди, САД неприкосновених 600 милијарди.

Иран је практично окружен америчким војним базама. Према доступним подацима, САД имају више од 66.000 војника стационираних у региону: у Кувајту (17.500 људи), Авганистану (15.000), Катару (10.000), Бахреину (8.000), Ираку (5.165), Уједињеним Емиратима (4.000), Сирији, Турској и Јордану (по 2.000), Оману (200) и Саудијској Арабији (непознат број).

Осим тога, од исламске револуције 1979. траје амерички ембарго на оружје против Ирана, а рестрикције које су увеле УН трају од 2006. године. То је приморало Иран да се махом ослони на домаће оружје, док су регионални ривали баснословним сумама куповали најмодерније наоружање које постоји. Ту слабост Иран надокнађује стратегијом асиметричног војевања и застрашивањем непријатеља.

Напад је одбрана

Прва компонента је оно што амерички војни стратези називају форwард дефенсе, или, слободније, „напад је најбоља одбрана“. У томе значајну улогу имају бригаде Кудс, које су део Иранске револуционарне гарде. Стратегија обухвата мрежу савезништава и марионетских паравојски у региону којима Техеран пружа подршку у наоружању, људству, инструкторима.

У то спадају шиитске јединице у Ираку које су се показале у борби против Исламске државе, трупе шиитских плаћеника које се боре уз званичну сиријску војску – често регрутованих на даљем истоку, у Авганистану или Пакистану – затим либански Хезболах, побуњеници из редова Хутија у Јемену и палестинска група Исламски џихад уз утицај који Иран поседује на далеко значајнији Хамас.

Премда свака од тих група има везе са Техераном, њихови интереси нису увек исти нити стоје под директном командом Револуционарне гарде. Често се говори о иранском утицају у „полумесецу“ Блиског истока, од Ирана, преко Ирака и Сирије, све до палестинских области и Либана. Систем тих паравојски познат је и као „осовина отпора“ којом се противници слабе и држе даље од иранске границе.

Други део дугорочне асиметричне стратегије јесте развој балистичког програма средњег домета. Међународна кризна група анализира да је циљ Техерана да у домету буду Израел као и америчке базе у региону не би ли тако Израелци и Американци двапут размислили пре евентуалних удара на Иран. Док ривали овај балистички програм сматрају претњом у Техерану се држе верзије према којој је у питању само одбрамбено оружје.

Контрола два важна мореуза

Балистичке ракете се, према неким наводима, комбинују са паравојскама у региону. Тако су, према тим наводима, Иранци опскрбили Хезболах ракетним системима који увек изнова на пробу стављају израелску противваздушну одбрану познату као „Гвоздена купола“ – тај систем успева да пресретне око 90 одсто пројектила. Такође, Хутији су из Јемена извршили више ракетних напада на Саудијску Арабију, али Техеран негира да им је доставио оружје.

Трећи вид иранске асиметричне борбе је латентна претња завртањем нафтне славине у случају конфликта. Петина светске производње нафте мора да прође кроз Хормушки мореуз, теснац који спаја Персијски и Омански залив. Ту су копно Ирана и Омана на Арабијском полуострву дели свега 50 километара мора.

Тај важан пролаз Иран може блокирати воденим минама, а против великих ратних бродова постоји герилска тактика са брзим бродићима опремљеним противбродским ракетама и торпедима.

Може бити да Иран следи исту тактику у Јемену. Јер одатле је још лакше блокирати теснац Баб ал Мандаб где је између Јемена и афричког Џибутија свега двадесетак километара мора. Тај теснац је излаз из Црвеног мора ка Индијском океану и туда пролази четири одсто светске производње нафте.

(Дојче веле)