Дојче веле: Цар Путин и његов кафкијански ТВ-шоу

Руски председник Путин је путем „директне везе“ комуницирао са својим народом. Ипак, та ритуална замена за демократију пред камерама, постаје све апсурднија, сматра Инго Мантојфел.

У Путиновој Русији већ је постало традиција да председник једном годишње у вишесатној телевизијској емисији одговара на питања које му постављају из публике у студију, преко телефона, интернета, у СМС-порукама или директним телевизијским укључењима. Та форма комуникације с народом на први поглед делује модерно и демократски. Ипак, ако се мало боље погледа, показује се да то не разговарају грађани са својим највишим политичким представником, већ да то владар разговара са својим поданицима.

Социјални цар

Шоу је немилосрдно оркестриран: председник најпре сме да дâ своју процену друштвено-економског стања. Основни смисао гласи: времена нису једноставна, али, рекао је Путин, ствари држимо под контролом. Затим бивши, тржишно оријентисан руски министар финансија Алексеј Кудри, користећи паметне, али опрезно изнесене аргументе, сме да укаже на недостатке у руској економској политици. Тој критици Путин вешто парира тако што је тврди да Кудрин, наводно, захтева велике резове у социјалном систему и да нема слуха за људе.

Но то да Путин тог „слуха за људе“ има, у наредним сатима непрестано је показивано: Путин је свима обећао подршку: земљорадницима, радницима у авио-индустрији, грађевинским радницима на космодрому, ветеранима, будућим пензионерима, болесницима, туристима на Криму и бројним другим људима. То да политичари својим бирачима обећавају много, то је и у западним државама веома увежбана пракса.

Међутим, у комуникацији између оних који владају и грађана у Русији, показује се специфичност руског политичког система: тамо не говори самоуверени гласач који као такав од свог изабраног представника тражи објашњење – то више изгледа као да руски поданик покушава да, понизно молећи, добије помоћ од брижног цара. А Путин, користећи покровитељску реторику, гарантује да ће се ситуација побољшати.

Друге могућности Руси скоро и да немају. Демократске институције као што су странке, избори и парламенти су тамо, баш као и правни систем, само празне љуске. С обзиром на њихове истинске задатке – да спроводе интересе грађана у политици – те институције изгубиле су своју суштину и изједначене су са извршном влашћу. Председник у суштини влада као национални вођа са свемоћном бирократијом. Телевизијски наступ у којем су могла да му буду постављана питања, тако је постао кафкијанска представа која ствара илузију могућности да човек у Русији утиче на политику.

Пољуљано поверење

Питање Украјине и однос са Западом у емисији су такође непрестано играли важну улогу. Није било изненађење то што је Путин своју досадашњу спољну политику у основи бранио. Ако се боље послуша, из Путинових речи би се могло закључити да он сада према Украјини и Западу жели да заузме мекши став: негирао је да Русија на Запад гледа као на непријатеља и, напротив, заузео став да Кремљ интересује само политичко решење конфликта у Донбасу.

Ипак, поверење у поштење председника Путина у Украјини и на Западу је у великој мери пољуљано. На крају крајева, Путин је својевремено изјављивао и то да поштује суверенитет Украјине и да неће припојити Крим. То што је, упркос бројним извештајима, фотографијама и видео-снимцима, поново оспорио присуство руских војника у Украјини, не враћа поверење у Путиново поштење. На Западу се Путин данас процењује само на основу његових дела. И Руси би то требало да ураде када је реч о његовим обећањима која се тичу ситуације у тамошњем друштву.

(Дојче веле)