Дојче веле: Бивши подофицир Бундесвера Роланд Бартецко двапут ратовао против Срба - једном за ХВО, други пут за ОВК

 Роланд Бартецко, бивши подофицир Бундесвера, двапут је ратовао против Срба: једном за ХВО, други пут за ОВК. Због убиства српског пуковника провео је 16 година у затвору. Осуђени терориста данас живи у Приштини.

„Тада, 1988, још је постојала војна обавеза, али ја сам отишао превремено. Зашто? Нешто мора да се ради. Остао сам четири године у Бундесверу, професионално, постао и подофицир. Није лоше, већ као 17-годишњак имаш плату, живиш у касарни и још добијаш џепарац. Напетости Хладног рата полако су почеле да се топе. Пад Зида и уједињење Немачке доживео сам у војсци. Бундесвер тада још није ишао у мисије у иностранство. Моја падобранска јединица је рецимо први пут отишла 1993. у Сомалију, али ја више нисам био ту. После је дошла Босна – чак сам их тамо срео. Заправо, посећивао сам их у Хрватској, у Трогиру, када сам имао слободне викенде…

Из Бундесвера сам отишао 1991. Био сам професионални војник, од почетка сам потписивао само орочене уговоре. Почиње са пробом од три месеца, онда годину дана, онда по две године… Сваки пут си могао рећи: Ја не желим више. Немам појма зашто је у Шпигелу писало да сам нечасно отпуштен. Тако нешто у Бундесверу правно и не постоји, као што рецимо постоји у САД. Ја сам сâм поднео захтев за отпуст и то је прихваћено.“

У одговору немачке владе на упит Левице (датум: 21. јун 2001) пише да је Р.Б. из војске отпуштен према члану 55, став 5 Закона о правном положају војника, а тамо стоји: „Војник са ороченим уговором може бити отпуштен у прве четири године службе без отказног рока уколико повреди своје службене обавезе и уколико би његов останак у служби озбиљно угрозио војни ред или углед Бундесвера.“

***

„Пратили смо рат у Југославији. Хтео сам да одем и раније, али сам морао да положим матуру. Словенија је прошла за час. О Вуковару сам чуо од хрватских радио-аматера, питали су: Зашто нам нико не помаже? Отишао бих ионако, али то је био окидач. Не знам имам ли рационално објашњење. Сигурно нисам отишао због међународноправних пикантерија. Није то било по себи против Срба, већ за независност Хрватске и, касније, Босне. Ако се бориш против нечега, онда негде грешиш. Видиш, ја сам војник и то је мој мотив. Не можеш се називати војником и блејати у касарни док се на неколико сати вожње аутомобилом одатле пуца. Могло је да пође и наопако, али је остало велико искуство.“

Прича се захуктава, Бартецко се сећа свих топонима. Родитељима није рекао да иде у Загреб. Пријатеље је звао, али нико није хтео са њим. Из хрватског Министарства одбране је послат у неку канцеларију, одатле преко Међугорја до Мостара, да се придружи Хрватском вијећу обране (ХВО). Тамо је завршила већина немачких добровољаца, према тадашњим сазнањима немачке Владе, њих стотинак. Углавном, како пише у поменутом документу, „плаћеници са десноекстремном позадином“. Неонацисти. Бартецко тврди да је, додуше, било и таквих, али мало, и да су они одлазили у Хрватске обрамбене снаге (ХОС). Он је завршио у гардијској бригади ХВО названој по радикалном идеологу из хрватске емиграције Анти Бруну Бушићу. Уместо Срба, кроз нишан је гледао Бошњаке.

„Искрено нисам знао много о политичкој констелацији. Како сам онда могао да знам да ли сам на доброј страни? Како то мислиш? У то се не може бити сигуран. Заправо, добра и лоша страна се не разликују по томе ко је политички или правно у праву, већ ко какве методе користи. Када једна страна убија цивиле и децу, то је лоша страна, па макар била политички или према Уставу Југославије у праву. Почело је са Вуковаром, Срби су напали болницу. Ако користиш те методе, онда више немаш ни права. Ако ти сад мени украдеш телефон, не могу те упуцати. Некако, није пропорционална реакција…“

Професионалност и дисциплина су његове магичне речи. Сребреница? „Непрофесионалност генералштаба.“ Аушвиц? „Официри СС нису били војници, већ једноставно злочинци.“ Било је, каже, тога и у ХВО-у, полупијаних чета које зађу у неко село па пљачкају, пале и убијају. Али то су изузеци. На порталу qуора.цом више од 15.000 људи прати шта Бартецко пише о рату, тактици гериле, ужитку у цигарети после борбе. О смрти, посебно о процесу умирања. Пише да су након прве борбе у Мостару од њих осамнаест из јединице живу главу извукла свега седморица.

„Први пут да је неко пуцао на мене и то је уједно била најтежа ситуација у целој каријери. Мостар је за хрватске војнике тада важио као Источни фронт за Немце у Другом светском рату – најгоре што може да ти се деси. Све се брзо дешавало, немаш времена ни за шта. Зато је најгоре било одсуство после тога, у Макарској, јер си имао времена да размишљаш. Тамо смо били релативно пијани сво време, али трауматизован нисам био.“

Рез. Скоро је крај рата, завршена је Олуја, у току је операција Маестрал 2 којом су трупе босанских Срба потиснуте са потеза од Босанске Крупе до Доњег Вакуфа. Иза тога је остао брисани простор, мртви и прогнани. Правоснажне су пресуде против припадника хрватске војске за егзекуције заробљеника у Халапићу и Млиништу. Бартецко је био у том рејону, али за злочине наводно није знао. Највише што су он и другови радили, каже, било је да из напуштених кућа узму храну и пиће.

„Цео дан чекаш да неког убијеш, а онда треба да са становишта морала размишљаш да ли је у реду ако узмеш флашу вина из празног стана? Наравно, било је и ратних профитера. Али када си на самом фронту са тим не можеш имати ништа. Сећам се Шипова… када смо ушли, био је то нормалан градић, није било много уништеног јер су се Срби повукли. Тамо смо само преноћили и сутра отишли даље. После две, три недеље смо опет пролазили туда. Шипово је било уништено, али га није уништио рат. Однели су све што није било заковано. Лоше је када се за то криве војници.

Када се завршило, био сам северно од Мркоњић Града, ка Бањалуци. Фронт се стабилизовао и знали смо да неће ићи даље иако су Хрвати могли да узму Бањалуку. Командант је рекао да је на снази прекид ватре. Сви смо се смејали, јер је то био ваљда стоти прекид ватре.“

***

Крај рата био је почетак досађивања за Роланда Бартецка. Бундескриминаламт му је за петама, али нема ништа конкретно против њега – сâмо учешће у рату није кажњиво. У тој служби не дају детаље о случају. Ако је веровати ономе што је објавио Шпигел 2001. године, „балкански десперадо, очигледно у великој беспарици, завршава у затвору Штаделхајм у Минхену“ јер је некој жени украо ташну. Бартецко каже да то није тачно, да је ослобођен оптужби. У затвору не дају податке о бившим робијашима, кажу то мора бити у градском архиву. У минхенском архиву за ДW кажу да затвор у том периоду деведесетих није достављао податке. Бартецко никада није био пријављен на затворској адреси, али то може бити и зато што је још увек имао боравиште у Вирселену, на западу земље.

Касније са неким другом наводно живи у брвнари у француским Пиринејима и ради само колико мора. Са парама које је уштедео – не каже како – размишља да оде на Тајланд. Онда се закувава на Косову и тај зов је јачи од плажа и куплераја Банкока. У Тирану је стигао 1998, преко Италије. Одлучио се за Ослободилачку војску Косова.

„Био је другачији рат, герилски. У Босни је, рецимо, два километра иза линије фронта све било нормално – струја, храна, смештај, могло се и на море. На Косову није било ничега. То је био изазов. Увек смо били у малој групи и нисмо имали команданте. Сами смо одлучивали каква ћемо борбена дејства предузети. Мале јединице су могле да одлуче рецимо и да цео дан пију кафу и не раде ништа. Централизована је била пре свега логистика, углавном из Албаније, како би се војници снабдели оружјем и муницијом.

Сећам се села у близини Митровице. Сећам се да смо се питали како је могуће да су Срби овуда прошли, али да село није спаљено по обичају? Онда смо пронашли писмо српског војника, мора да га је заборавио… био је редов, из Београда, морао је да се бори. Дакле нису сви исти. Они су се нормално понашали. Био је фрустриран, писао је другарима у Београду да попију које пиво и за њега.

У Босни сам научио са експлозивима, њима је лакше руковати него телефоном. Технички имаш само пуњење, упаљач и контролер којим се рецимо уз помоћ струје изазива експлозија. Проблем је тактички, да знаш где је непријатељ, куда се креће, где поставити експлозив. Уметност је бити ефикасан. А ја сам био.“

Наденули су му надимак Шабан, што је име осмог месеца по исламском лунарном календару, месеца пре Рамазана. „Као Шабан Шаулић. После сам сазнао да је то сељачко, застарело име. И данас ме неки зову Шаби.“ Тврди да се кретао тамо где је било најжешће – Митровица, Дреница, Лепосавић, Звечан, Србица, Вучитрн. На порталу qуора хладно пише о рачуници борбе – што више непријатеља убијеш, то боље.

„Верујем да сам убијао непријатељске војнике. Нисам им додуше проверавао пулс, али наравно… некад смо били веома близу, рецимо као одавде до оне столице (столица је четири, пет метара даље). Најбоље је да никог не убијеш, да непријатељ побегне сам. Имам неку бројку у глави, али не желим да кажем. Примитивно је тако причати, то није питање за војника.

Злочини ОВК? Не, у мојој зони тога није било… не бих ја то толерисао. Не знам за друге зоне. Јасно ми је било да ћеш то питати, као српски новинар, али треба диференцирати. Мислим да је генерално ОВК чист, али увек има случајева мањка професионалности и дисциплине (опет магичне речи). Након рата је само у нашем рејону Митровице нестало преко хиљаду Срба. Прилично сам сигуран да су сви побијени, али ко их је побио? Сада сам правник, па морам да кажем – оптужити и доказати мораш појединачно и конкретно. Видећемо шта ће бити од овог новог суда за ОВК.“

***

И овај крај рата је претио да постане досађивање, али се Бартецку није ишло у Немачку. Прво је чистио терен од мина, а онда хтео да покрене агенцију за обезбеђење. У Шпигелу пише да је то била маска за „прљаве послове“ за рачун господара рата, нове класе криминалаца. Бартецко одвраћа да сличне агенције јесу биле класични рекеташи, али да његова агенција није. Уосталом, она је постојала само на папиру – пре него што је стигао да је региструје, завршио је у затвору.

Била је среда, 18. април 2001. Око 14:55 у некадашњу Мостарску улицу у центру Приштине скреће тамни Фолксвагенов Пасат са службеницима Пасошког одељења Југословенског комитета за сарадњу са Унмиком. Надомак возила, у приземљу једне напуштене куће, детонирана је бомба – пуковник МУП Александар Петровић је убијен, четворо људи у колима повређено. Немачки држављанин Роланд Бартецко је због убиства, покушаја убиства и тероризма идуће године осуђен на 23 године затвора пред Међународним окружним судом у Приштини, уз учешће и немачких судија, према југословенском закону. Врховни суд Косова одбио је да ДW-у достави копију пресуде Окружног суда, као и копију делимичног усвајања жалбе када је Врховни суд смањио казну на 20 година затвора. Ни на суђењу ни у интервјуу Роланд Бартецко није признао да је поставио бомбе.

 „Гледај, отиске су нашли на лепљивој траци друге бомбе, која није експлодирала. Ту су биле стотине отисака, који су морали да се третирају хемикалијама, од којих ниједан није био мој. Онда су нашли један једини отисак, наводно једини који је јасно видљив, попут печата. И то је наводно мој отисак. Чудно. Зауставили су ме испред хотела Гранд и привели. Контролисали су ми руке на трагове експлозива и ништа нису нашли. Одмах сам пуштен, али опет ухапшен после два дана. У стану су нашли ролну или две исте лепљиве траке, али такву траку су сви имали. Мислим да су ми подметнули тај отисак.“

Ко је подметнуо? „Унмик“. Зашто? „Па био је против ОВК.“ Они су, верује, и испричали Шпигелу све што пише у оном тексту. Бартецко, на основу убедљивих доказа осуђен за тероризам, не одустаје од потраге доказима који би га ослободили кривице. Тако каже. У српским медијима је унапред проглашен кривим и за друге бомбашке нападе. Казну је издржавао најпре у америчкој бази Бондстилу, онда у Митровици, Дубрави, Пећи. Са робије је условно пуштен пре две године. У затвору је стекао диплому једног приватног правног факултета. Тема дипломског рада: Исламистичка радикализација у затворима на Косову. Сада ради као правник за неколико фирми у Приштини.

Жена, Албанка, чекала га је сво време. Албански говори течно, чак ми се чини да му се помало меша у акценат родног Порајња. Српскохрватски? „Помало. Заборавио сам све“, каже на српскохрватском. Прија му што се на порталу Qуора његово мишљење о војничким темама цени. Пише опсесивно, често неколико текстова дневно. У последње време и за престижни Глобал риск инсигхтс, портал који је покренут на Лондонској школи економије. „Тамо пишу људи који су радили рецимо као саветници за безбедност америчког председника. Сад имам контакт са њима, то је нешто.“

***

Последњи пут ће се косовска јавност заинтересовати за Бартецка почетком прошле године, након што је покренуо петицију да се са Косова протера амерички амбасадор Грег Делави јер „подржава режим који је изгубио подршку народа“ и брине само да америчке фирме добијају уносне послове. Велики је то скандал био у приштинској чаршији, имали су шта о томе да кажу и Бартецков некадашњи саборац Тачи, и Мустафа и Јахјага. Страшан напад на америчке партнере, рекли су. Бартецко је остао некако усамљен.

„Овде се свака политичка идеја вреднује само према једном критеријуму: шта ће Американци о томе рећи? Политичари се онда баве трећеразредним проблемима. Немамо редовно струју, ноћу искључе воду, Приштина је ђубриште, има дана када је ваздух најзагађенији на целом свету, горе од Кине и Индије, незапосленост је огромна. А они се баве резолуцијама о прекиду преговора са Србима и војском… Онда је питање – зашто људи подржавају такве политичаре? А одговор је: јер мисле да су то политичари који имају подршку Запада. Зато мислим да је решење да се то Врзино коло зависности од Запада прекине. Јер није ваљда потчињавање Американцима било смисао борбе за слободу…“

(Дојче веле)