Početna strana > Hronika > Dojče vele: Aleksandar Lukašenko - 25 godina na vlasti i kraj se ne vidi
Hronika

Dojče vele: Aleksandar Lukašenko - 25 godina na vlasti i kraj se ne vidi

PDF Štampa El. pošta
sreda, 10. jul 2019.

 Aleksandar Lukašenko vlada Belorusijom već 25 godina. Na Zapadu više nema reputaciju „poslednjeg diktatora Evrope“. Međutim, najveći izazov mu tek predstoji – odlazak s vlasti.

On je sada „Broj jedan“. Nakon ostavke predsednika Kazahstana Nursultana Nazarbajeva u martu, Aleksandar Lukašenko je šef države sa najdužim stažom na post-sovjetskom prostoru.

Taj 64-godišnji autokrata sa prepoznatljivim brkovima slavi svoju 25. godišnjicu na vlasti.

Lukašenko – autoritarni otac zemlje

Kada je 10. jula 1994. šef sovhoza, velike državne farme, izabran za prvog predsednika Belorusije, bivša sovjetska republika na istočnoj granici Evropske unije bila je nezavisna tek tri godine. U to vreme, Lukašenka su u narodu od milja zvali „Baćka“ (otac).

Liderskom stilu oca nacije ostao je veran sve do danas. Brine se, recimo, da krave nisu previše prljave i da imaju dovoljno hrane. To je tipično za Lukašenka. Tako je u martu, zbog lošeg stanja na jednom poljoprivrednom gazdinstvu, otpustio nekoliko funkcionera, uključujući i ministra poljoprivrede.

Često se čuje da je Lukašenko u svojoj republici sa oko deset miliona ljudi održao neku vrstu „mini-Sovjetskog Saveza“. To se odnosi na relativno uspešan industrijski i poljoprivredni sektor koji ima koristi od državne podrške, a pre svega od političkog saveza s Rusijom. Ali to je takođe dovelo i do zavisnosti – koju Rusija voli da koristi. Na primer, Moskva je uvela ograničenje uvoza za beloruske mlečne proizvode.

U mračne strane njegove vladavine spada krajnje personalizovani autoritarni režim. Lukašenko se oslanja na obaveštajnu službu KGB, koja u Belorusiji i dan-danas nosi to ime, kao nekada u Sovjetskom Savezu.

Putem referenduma doneo je izmene zakone i ustava kako bi imao više ovlašćenja i neograničen reizbor. Parlamentu je oduzeta moć, liberalna opozicija skrajnuta, a mediji cenzurisani. Neki opozicioni političari su nestali bez traga, protesti su bili ugušeni.

Valerij Karbalevič, politički stručnjak i autor Lukašenkoove biografije, o pojavi autoritarne vladavine u Belorusiji kaže: „S jedne strane, Lukašenko je bio gladan vlasti i nije želeo nikakva ograničenja. S druge, u društvu je postojala čežnja za redom u sovjetskom smislu.“

Na Zapadu se Lukašenko smatrao „poslednjim diktatorom Evrope“. Evropska unija je njemu i njegovoj eliti nametnula sankcije.

Približavanje Zapadu posle 2014.

Međutim, ta vremena su prošla – najkasnije 2014, nakon što je Rusija u Ukrajini uradila to što je uradila. Lukašenko je u toj krizi ostao neutralan i stekao međunarodni ugled zahvaljujući pregovorima o istočnoj Ukrajini u beloruskom glavnom gradu Minsku.

Takođe, predsednik je oslobodio i neke opozicione aktiviste, i tako otvorio put ka ukidanju sankcija EU, što se i desilo 2016. Ipak, zemlja nije postala demokratska. Prema specijalnom predstavniku UN u Belorusiji, ljudska prava se tamo i dalje redovno krše.

Ponovno približavanje Zapadu trebalo je da bude krunisano u februaru. Planirano je prvo učešće Lukašenka na Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji. Ali putovanje je neposredno pred sam događaj – otkazano. Vest je usledila nakon jednog sastanka Lukašenka s ruskim predsednikom Vladimirom Putinom, što je dovelo do spekulacija o mogućoj povezanosti da dva događaja.

Rastući pritisak iz Rusije

Lukašenko je od početka održavao bliske odnose s Rusijom. Sa Borisom Jeljcinom, Putinovim prethodnikom, 1997. je osnovao zajedničku rusko-belorusku državu, uniju koja je do sada postojala više na papiru. Belorusija je takođe bila osnivač Evroazijske ekonomske unije – inače, Putinov omiljeni projekat čiji je cilj reintegracija bivših sovjetskih republika.

Međutim, poslednjih meseci Lukašenko je trpeo sve veći pritisak iz Moskve da se još više poveže. Tako je ruska ekonomska politika dovela do toga da Belorusija manje profitira od ruske nafte, od njene prerade i preprodaje na Zapad. Bilo je i spekulacija da Kremlj želi da oživi projekat rusko-beloruske države kako bi se Putinu omogućio reizbor. Posle dva mandata, šef Kremlja više ne može da se kandiduje, a mandat mu ističe 2024. godine. Lukašenko se uplašio za svoju moć i – ako uopšte postoje – odbacio takve planove. Rusiju je kritikovao neobično oštro, ali je izbegao direktne napade na Putina.

Najveći izazov za Lukašenka tek predstoji: njegov odlazak sa vlasti. Nedavno je najavio da će naredni predsednički izbori biti održani kako je i planirano: 2020. godine. On bi mogao da se kandiduje.

Lukašenko je „talac“ sistema koji je sam stvorio, piše Valerij Karbalevič, autor Lukašenkove biografije. „Lukašenko nema izbora osim da pokuša da ostane na vlasti do kraja života“, rekao je Karbalevič. Njegov odlazak bi doveo do promene režima, a naslednika je teško zamisliti.

(Dojče vele)

 

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li podržavate formiranje „malog Šengena“ između Srbije, Makedonije i Albanije?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner