Dojče vele: 75 godina Povelje UN - ideali na ispitu izdržljivosti

 U vreme kada su pre tačno 75 godina predstavnici 50 država potpisali ugovor o osnivanju UN, oni su bili pod neposrednim utiskom strahota Drugog svetskog rata. Danas se njihovi ideali suočavaju s ogromnim izazovima.

Poruka predsednika SAD u septembru prošle godine u Ujedinjenim nacijama bila je jasna: „Budućnost ne pripada globalistima, već patriotama“, rekao je Donald Tramp i dodao: „Mudri lideri stavljaju dobrobit sopstvene države i sopszvenog naroda na prvo mesto“.

Predlozi za međunarodne projekte za osiguranje mira? O tome američki predsednik nije rekao ni reči.

Prvo SAD, pa onda UN

Takvo neušminkano formulisanje njegove politike „America first“ još jednom je jasno pokazalo: Trampovi prioriteti nemaju mnogo veze s idealima UN. Jedan od njegovih tvitova najavio je to još u decembru 2016.

Neposredno pre preuzimanja dužnosti, on je Ujedinjene nacije opisao kao „klub u kojem se ljudi okupljaju, razgovaraju i uživaju“.

Dosadašnji rezultat tog poremećenog odnosa je sledeći: SAD su istupile iz globalnog klimatskog sporazuma, otkazale su učešće u Migracionom paktu UN, smanjile svoj finansijski doprinos mirovnim misijama, istupile iz UNESCO, kao i iz Saveta UN za ljudska prava. Nedavno je Tramp izneo uvrede i na račun Svetske zdravstvene organizacije karakterišući je kao nesposobnu.

Univerzalni značaj UN

Pri tom je međunarodna saradnja bila osnovni cilj Ujedinjenih nacija. Radilo se o prevladavanju nacionalnih egoizama u korist svetskog mira. Preduslov za to bio je ugovor univerzalnog značaja – Povelja UN.

Kada su pre tačno 75 godina predstavnici 50 zemalja u San Francisku potpisali Ugovor o osnivanju UN, bili su pod velikim i neposrednim utiskom dva svetska rata. U prvoj i najvažnijoj preambuli Povelje stoga se kaže: „Mi, narodi Ujedinjenih nacija, rešeni smo da spasemo buduća pokoljenja užasa rata koji je dva puta u toku našeg života naneo čovečanstvu neopisive patnje…“

Kao dalji ciljevi navedeni su poštovanje ljudskih prava i osnovnih sloboda, bez obzira na „rasu, pol, jezik ili religiju“. Povelja opisuje zadatke i nadležnosti Ujedinjenih nacija.

Pobedničke sile u Drugom svetskom ratu – SAD, Velika Britanija i Sovjetski Savez – pregovarale su o prvim konceptualnim temeljima Povelje. Kasnije su im se priključile Kina i Francuska. Tih pet država dobilo je stalno mesto u najmoćnijem telu UN, Savetu bezbednosti. Povelja je stupila na snagu 24. oktobra 1945. i stari san čovečanstva o miru u svetu konačno je trebalo da postane stvarnost.

Zastarele strukture u Savetu bezbednosti

Ali put je trnovit. Neprestano se kritikuje nedovoljna efikasnost i prevelika birokratizovanost svetske organizacije. A tu su nastojanja pojedinih država da UN instrumentalizuju za svoje potrebe. Kao odbrana od tih kritika mogle bi se navesti reči drugog generalnog sekretara, Šveđanina Daga Hamaršelda: „UN nisu stvorene za to da čovečanstvo odvedu u nebo, već da ga spasu od pakla.“

Trampovi destruktivni i unilateralni manevri nisu jedini ispit izdržljivosti za zajednicu naroda. Za neke probleme je ona sama kriva.

„Tramp mnogo toga nije uradio što je trebalo. U to spada konstruktivno učešće u radu Saveta bezbednosti. Ali za to nije kriv samo on, već i zastareli sistem Saveta bezbednosti“, kaže za DW bivši nemački ambasador pri UN Gunter Plojger (2002-2006). Prema njegovom mišljenju, najmoćnije telo UN ne predstavlja današnji svet, već onaj iz 1945.

Struktura omogućava da pet svetskih sila s pravom veta – SAD, Rusija, Kina, Velika Britanija i Francuska – mogu da spreče bilo kakvu odluku jednim jedinim NE. „A one to čak i ne moraju da obrazlože“, kaže Plojger.

Dosadašnji pokušaje reformi – koje pre svih traže Indija, Brazil, Japan i Nemačka – stalne članice Saveta bezbednosti su zaustavile.

Plavi šlemovi nisu sprečili masakr u Ruandi i Srebrenici

Pored okoštalih struktura, tu su i izveštaji o seksualnim napadima humanitaraca UN i plavih šlemova. Ili to da zemlje „u kojima se uopšte ne poštuju ljudska prava ne samo da su primljene u Savet za ljudska prava, već povremeno i predsedavaju njime“, primećuje bivši nemački ambasador pri UN.

Ugled organizacije koja danas broji 193 zemlje-članice pre svega je narušen neuspesima tokom nekih mirovnih misija. Otkako su plavi šlemovi napustili Ruandu 1994. umesto da spreče genocid nad Tutsima i od kada se saznalo da su vojnici UN dozvolili masakr civila u Srebrenici 1995, međunarodna javnost sa mnogo većim kritikama gleda na mirovne operacije UN.

Moć globalnog poretka u globalizovanom svetu

Ipak, međunarodna zajednica država i dalje je neophodna regulatorna snagu u sve globalizovanijem svetu. Teško da se neka veća kriza može rešiti bez angažmana neke od brojnih specijalizovanih organizacija UN – „ bilo da je to organizacija za pomoć deci, izbeglicama i mnoge druge specifične organizacije od njih 156 – uvek je potrebno nekoliko desetina njih da bi se rešio neki vojni sukob i da bi se došlo do mira“, kaže Plojger.

Ujedinjene nacije su ipak postigle neke važne ciljeve iz svog osnivačkog ugovora. Tako je 10. decembra 1948. Povelja dopunjena Univerzalnom deklaracijom o ljudskim pravima. Po prvi put su sve države usvojile osnovna ljudska prava koja podjednako važe za sve ljude. Iako ta deklaracija za države-članice nije obavezujuća, ona ipak predstavlja prekretnicu u istoriji poštovanja ljudskih prava.

Nemačka kao nestalna članica preuzima predsedavanje Savetu bezbednosti u julu – samo nekoliko dana nakon 75. godišnjice potpisivanja Povelje UN.

(Dojče vele)