Dobrica Ćosić: Milošević je bio neuspešan državnik, ali njegovo držanje u haškoj sudnici zaslužuje svaku pohvalu

Suprotstavili ste se Miloševićevom režimu, a u vreme njegovog hapšenja i isporučivanja Hagu bili ste potreseni i izrazito protiv tog čina. Kako iz današnje perspektive vidite Miloševićev kraj?

Nas dvojica nismo uspeli da ostvarimo saradnju neophodnu tadašnjem položaju SR Jugoslavije. Među nama su postojale značajne ideološke i strateške razlike u shvatanju nacionalne i državne politike. On i Šešelj smenili su me pučem, na moje zadovoljstvo. Ali se o Slobodanu Miloševiću više ne može govoriti na propagandnim stereotipima ustaške, mudžahedinske, slovenačke i Tačijeve politike, njihovih inostranih zaštitnika i domaće stranačke, vladine i nevladine satrapije. Te „devedesete godine” moraju se trezveno analizovati i kao svaki istorijski period Srbije objektivno i kritički prosuditi. Milošević je imao odlučujuću ulogu u dve decenije srpske politike. I nije sve rđavo što je radio. Ja imam negativno iskustvo u saradnji sa njim i loše procene njegovog državništva; doduše, u najtežem spoljnopolitičkom položaju Srbije. A te okolnosti se potcenjuju. Najteži nedostaci njegove politike su spora i neodlučna detitoizacija i demokratizacija Srbije, jugoslovenske zablude i pokušaj ratne odbrane Jugoslavije, nerazumevanje i potcenjivanje spoljnih faktora, dugo podržavanje maksimalističke politike kninskih Srba, pa posle šurovanja sa Tuđmanom prepuštanje srpskog naroda u Hrvatskoj „domovinskom” genocidnom zločinu Tuđmanove soldateske.

Dakle, u celini njegovo državništvo smatram neuspelim i tragičnim za srpski narod. Međutim, Miloševićevo dostojanstveno, patriotsko, pošteno držanje u haškoj sudnici ocenjujem kao ljudski podvig koji srpska i evropska istorija ne može da prećuti.

Šta smatrate najznačajnijim događajem u kulturi i javnom životu u poslednjim mesecima?

Objavljivanje knjige „Memoari II” Dušana Bilandžića, hrvatskog istoričara i akademika. On je 2006. godine objavio svoje memoare pod naslovom „Povijesti izbliza” u kojima je, kako kaže, izostavio „državne tajne” i razgovore u četiri oka sa političarima iz svih republika i pokrajina. Verovatno ga je savest istoričara primorala, što zaslužuje poštovanje, da ovoga proleća objavi „Memoare II” – i „Titovo upravljanje procesom raspadanja SFRJ”. Bilandžićeva knjiga donosi nova dokumenta iz partijskih zapisnika koji, koliko mi je poznato, šira javnost saznaje prvi put; reč je o nekim bitnim istinama o zemlji „bratstva i jedinstva”. Tim dokumentima se dokazuje da su Tito i Kardelj bili sprovodnici Kominternine koncepcije razbijanja Jugoslavije. Citiraću samo nekoliko rečenica iz Bilandžićeve knjige.

„Tito je prikrivao svoju politiku prema Srbiji...” i tom veštom mimikrijom zajedno sa Kardeljem i Bakarićem „upravljao procesom razbijanja Jugoslavije”, što Bilandžić dokazuje zapisnicima sa sastanaka partijskog vođstva Jugoslavije. A Kardelj je 1971. izjavio Dogandžiću kao visokom partijskom funkcioneru: „Povijesno gledajući, projekat o stvaranju Jugoslavije bio je promašaj... Zato je Četvrti kongres KPJ od 1928. održan u Drezdenu prihvatio koncepciju Kominterne da ruši Jugoslaviju kao ’tamnicu nesrpskih naroda’. Taj projekat je bio realan i povijesno ostvariv, a ne onaj o obnavljanju Jugoslavije... Što se tiče budućnosti Jugoslavija se mora razdružiti, jer ne može opstati.”

Ako i posle Bilandžićevih „Memoara II” tužioci Srbije i dalje nastavljaju da je optužuju za razbijanje Jugoslavije, onda oni ostaju u prostoru profitabilne srbofobije.

U knjizi ste zapisali izvanredne eseje o proticanju života, suštini srpskog bića, opservirate i svoj lični život, zahvaljujete svojoj ćerki na predanoj pomoći. Šta bi iz ove perspektive bila Vaša poruka srpskom narodu?

Svojim savremenicima savetujem da ne veruju da srpskom narodu nikad nije bilo teže no danas. U istorijskom bivstvovanju srpskog naroda bilo je više i težih vremena od sadašnjeg. Ali su se srpski ljudi borili da opstanu i iznad svojih mogućnosti. I opstali su. Taj srpski hibris prevashodno je uzrokovan geopolitičkim položajem zemlje na kojoj živimo i nagonom da budemo slobodni i svoji. Ako hoćemo da promenimo svoje sadašnje nesrećno stanje, moramo promeniti i političku strukturu Srbije. Promišljeno, evolutivno, ali sa jasnim ciljem: stvaranjem zaista demokratske, pravne, socijalne države koja ima kondiciju da se dostojanstveno usaglašava s Evropom i savremenim svetom. Ako, dakle, hoćemo da promenimo svoju sudbinu, moramo najpre da promenimo sebe. A to je najteže u istorijskoj krizi opstajanja jednog naroda. Danas moramo više znati, više i bolje raditi, biti pošteniji i požrtvovanije služiti opštem dobru. Moramo se boriti! Moramo se boriti za preporod Srbije i sve radosti života.

Zapisali ste da je dnevnik samospoznaja sebe i realnosti u kojoj živi pisac, pod uslovom da je spontan i iskren, te da pišete za svoje savremenike. Šta je sa sudom istorije?

Ja sam od prvog romana pisao za svoje savremenike. Jer me zanimala i mučila istina njihove sudbine. Ljude 21. veka ne poznajem i nisam sebe zamišljao kao pisca 21. veka. Više puta sam rekao da sam ja čovek dvadesetog ljudolomnog veka. Ako moje knjige zasluže čitanje mlađih i potonjih naraštaja, biću nagrađen retkom slavom. A ti zamislivi čitaoci možda će u mojim romanima i knjigama pronaći neke opšte ljudske istine koje mogu njima nešto značiti.

Pišete li novi roman?

Sa drugom knjigom „Vreme vlasti” završio sam svoj romansijerski ciklus. Nemam snage za novi roman.

I poslednje intimno pitanje: šta Vam je danas najteže?

Teško podnošenje starosti.

Kraj

(Dušica Milanović, Politika)