Добрица Ћосић: Милошевић је био неуспешан државник, али његово држање у хашкој судници заслужује сваку похвалу

Супротставили сте се Милошевићевом режиму, а у време његовог хапшења и испоручивања Хагу били сте потресени и изразито против тог чина. Како из данашње перспективе видите Милошевићев крај?

Нас двојица нисмо успели да остваримо сарадњу неопходну тадашњем положају СР Југославије. Међу нама су постојале значајне идеолошке и стратешке разлике у схватању националне и државне политике. Он и Шешељ сменили су ме пучем, на моје задовољство. Али се о Слободану Милошевићу више не може говорити на пропагандним стереотипима усташке, муџахединске, словеначке и Тачијеве политике, њихових иностраних заштитника и домаће страначке, владине и невладине сатрапије. Те „деведесете године” морају се трезвено анализовати и као сваки историјски период Србије објективно и критички просудити. Милошевић је имао одлучујућу улогу у две деценије српске политике. И није све рђаво што је радио. Ја имам негативно искуство у сарадњи са њим и лоше процене његовог државништва; додуше, у најтежем спољнополитичком положају Србије. А те околности се потцењују. Најтежи недостаци његове политике су спора и неодлучна детитоизација и демократизација Србије, југословенске заблуде и покушај ратне одбране Југославије, неразумевање и потцењивање спољних фактора, дуго подржавање максималистичке политике книнских Срба, па после шуровања са Туђманом препуштање српског народа у Хрватској „домовинском” геноцидном злочину Туђманове солдатеске.

Дакле, у целини његово државништво сматрам неуспелим и трагичним за српски народ. Међутим, Милошевићево достојанствено, патриотско, поштено држање у хашкој судници оцењујем као људски подвиг који српска и европска историја не може да прећути.

Шта сматрате најзначајнијим догађајем у култури и јавном животу у последњим месецима?

Објављивање књиге „Мемоари II” Душана Биланџића, хрватског историчара и академика. Он је 2006. године објавио своје мемоаре под насловом „Повијести изблиза” у којима је, како каже, изоставио „државне тајне” и разговоре у четири ока са политичарима из свих република и покрајина. Вероватно га је савест историчара приморала, што заслужује поштовање, да овога пролећа објави „Мемоаре II” – и „Титово управљање процесом распадања СФРЈ”. Биланџићева књига доноси нова документа из партијских записника који, колико ми је познато, шира јавност сазнаје први пут; реч је о неким битним истинама о земљи „братства и јединства”. Тим документима се доказује да су Тито и Кардељ били спроводници Коминтернине концепције разбијања Југославије. Цитираћу само неколико реченица из Биланџићеве књиге.

„Тито је прикривао своју политику према Србији...” и том вештом мимикријом заједно са Кардељем и Бакарићем „управљао процесом разбијања Југославије”, што Биланџић доказује записницима са састанака партијског вођства Југославије. А Кардељ је 1971. изјавио Доганџићу као високом партијском функционеру: „Повијесно гледајући, пројекат о стварању Југославије био је промашај... Зато је Четврти конгрес КПЈ од 1928. одржан у Дрездену прихватио концепцију Коминтерне да руши Југославију као ’тамницу несрпских народа’. Тај пројекат је био реалан и повијесно остварив, а не онај о обнављању Југославије... Што се тиче будућности Југославија се мора раздружити, јер не може опстати.”

Ако и после Биланџићевих „Мемоара II” тужиоци Србије и даље настављају да је оптужују за разбијање Југославије, онда они остају у простору профитабилне србофобије.

У књизи сте записали изванредне есеје о протицању живота, суштини српског бића, опсервирате и свој лични живот, захваљујете својој ћерки на преданој помоћи. Шта би из ове перспективе била Ваша порука српском народу?

Својим савременицима саветујем да не верују да српском народу никад није било теже но данас. У историјском бивствовању српског народа било је више и тежих времена од садашњег. Али су се српски људи борили да опстану и изнад својих могућности. И опстали су. Тај српски хибрис превасходно је узрокован геополитичким положајем земље на којој живимо и нагоном да будемо слободни и своји. Ако хоћемо да променимо своје садашње несрећно стање, морамо променити и политичку структуру Србије. Промишљено, еволутивно, али са јасним циљем: стварањем заиста демократске, правне, социјалне државе која има кондицију да се достојанствено усаглашава с Европом и савременим светом. Ако, дакле, хоћемо да променимо своју судбину, морамо најпре да променимо себе. А то је најтеже у историјској кризи опстајања једног народа. Данас морамо више знати, више и боље радити, бити поштенији и пожртвованије служити општем добру. Морамо се борити! Морамо се борити за препород Србије и све радости живота.

Записали сте да је дневник самоспознаја себе и реалности у којој живи писац, под условом да је спонтан и искрен, те да пишете за своје савременике. Шта је са судом историје?

Ја сам од првог романа писао за своје савременике. Јер ме занимала и мучила истина њихове судбине. Људе 21. века не познајем и нисам себе замишљао као писца 21. века. Више пута сам рекао да сам ја човек двадесетог људоломног века. Ако моје књиге заслуже читање млађих и потоњих нараштаја, бићу награђен ретком славом. А ти замисливи читаоци можда ће у мојим романима и књигама пронаћи неке опште људске истине које могу њима нешто значити.

Пишете ли нови роман?

Са другом књигом „Време власти” завршио сам свој романсијерски циклус. Немам снаге за нови роман.

И последње интимно питање: шта Вам је данас најтеже?

Тешко подношење старости.

Крај

(Душица Милановић, Политика)