Дмитриј Седов: Резолуција из Довила и Русија

Прикључење Русије резолуцији „велике осморице“ у Довилу није могло, а да не привуче пажњу аналитичара и у Москви, и у иностранству. Та резолуција је озбиљан документ. Она одређује позиције Запада у односу на низ међународних проблема, а медијска подршка тих позиција као ваљком за асфалт ваља свако алтернативно мишљење, које не звучи како треба. У данашњем свету „истина“ се кује само у идеолошким центрима НАТО и осим те „истине“ не може да постоји ни једна друга. Много њих поставља питање: да није Русија почела да се окреће према „истини“ НАТО? Јер пре није било тако. Руска Федерација је имала свој став – можда не увек баш јак, али је био - свој.

Сада се ми придружујемо документу који представља манифест „светске владе“ не само у вези са конкретним циљевима, већ и у вези става, да се при постизању циљева не рачуна ниједан туђи став. Догађа се демонстрација силе као најједноставнијег начина остваривања сопствених интереса. С гледишта међународног права и међународног обичаја резолуција из Довила ће ући у историју као један од ексера, који је забијен у мртвачки ковчег наде народа света у праведност и равноправност.

Шта да се ради, придруживање Москве Довилској резолуцији у извесном смислу представља безусловно прагматичан потез у стилу Realpolitik.Гадафијев пораз је предвидљив. Међународне организације типа Афричког савеза или ALBA, које у односу према Либији имају другачији став од довилских подписника – углавном представљају удружења сиромашних земаља, које се боје да би у будућности могле да доживе судбину Либије. Ако се стане на њихову страну –убрзо се може наћи међу губитницима.

Скоро исто се може рећи и о одобрењу за хапшење Ратка Младића. Унутрашња ситуација у Србији не дозвољава јој да се нада да ће права истина о босанском рату у скорој будућности постати позната свету. Садашње српско руководство подржава верзију Запада о догађајима у том рату и, рекло би се, нема никаквог смисла противуречити званичном Београду.

Осим тактичких користи од придруживања Довилској резолуцији, битну улогу за Москву игра и корист од придруживања за нову етапу „претумбавања”у односима са САД. У Вашингтону је тај корак оцењен како треба, и већ 29. маја је званични представник америчке администрације потврдио да је за место амбасадора САД у Русији планиран Мајкл МекФол (MichaelA. McFaul), најближи саветник председника Обаме. Уколико његову кандидатуру потврди Сенат, МекФол ће постати први недипломата у последњих тридесет година, који ће радити у Москви као главни представник САД. Као члан „породице“ Беле куће и кључни архитекта садашње америчке политике према Русији, МекФол ће добити јединствене могућности за преношење Обаминих погледа Москви у вези са најразличитијим питањима – од противракетне одбране до конфликата у Авганистану и на Блиском Истоку.

Према мишљењу многих посматрача МекФол је идеалан избор јер он “добро зна Русију и упознат је са проблемима националне безбедности“. Пре него што је постао сарадник администрације САД МекФол је често наступао као критичар политике Москве. 47-годишњи бивши професор Стенфордског универзитета је више пута прекоревао, на пример, В. Путина – из најразличитијих разлога – од руског војног упада на Кавказ до владиног прогона оних који се не слажу. Међутим, позван од стране Обаме, МекФол је изјавом да идеолошке разлике не треба да буду сметња практичним односима две стране, постао покретач политике „претумбавања“. За време посете Москви 2009. године је изјављивао да „ми желимо да се са Русима стварно бавимо реалним пословима, и то у области оних питања која се тичу наше националне безбедности и нашег даљег развоја“.

Према мишљењу експерата, постављање човека врло блиског Обами, на место америчког амбасадора у Москви, постаће знак зближавања два прва човека САД и Русије и тешње координације њиховог рада. Претпоставља се да ће таква сарадња учврстити положај председника Д. Медведева уочи председничких избора. Наравно, такво зближење ће поздравити десно крило политичких снага Русије које, за себе, рачуна да ће у најважнијој етапи изборних битака имати помоћ САД.

Не може незапажено да прође ни геополитички аспект припајања Русије довилској резолуцији. Наша земља се налази у „сивој зони“ глобализације, односно – компликовано је да се схвати да ли ће и за њу једном да настану времена „обојених револуција“. Из изјава руководилаца НАТО не може да се нађе ни један директан повод да се закључи нешто тако, мада овај војни блок доследно води линију опкољавања Русије. Зато се иза припајања наше земље довилској резолуцији може видети и тежња руског руководства да осигура Руску Федерацију да НАТО према њој не може да употреби доктрину „Одговорност да се заштити“. И то одговара принципима Realpolitik.Да замисли Русију као део цивилизације која привредно цвета – то је сан сваког њеног становника, који својој земљи жели добро. Па је нада, да ћемо ми, хришћани, наћи себи место у породици западних народа, такође на први поглед разложна.

Због тога, рекло би се – треба само да се уздахне због неправедности света у коме није свима који су слаби и сиромашни суђено да буду срећни, и да се порадује прагматичности руског руководства, које зналачки маневрише у међународној ситуацији. Тактичка корист од припајања резолуцији је очигледна. Међутим, многи аналитичари себи постављају питање: а да није признање „истине“ НАТО од стране Москве истовремено и знак озбиљније промене спољнополитичке оријентације Русије?

Ако се замисли да је крајњи циљ започетих промена укључивање Русије у групу „наших“ за НАТО, онда треба и да се рачуна да ће се код ње у том случају појавити нове обавезе. Мења се позиционирање, мењају се спољнополитички и војно-политички задаци. Ако смо још јуче, као врховни (или скоро као врховни), радили заједно са земљама – објектима глобализације, сада ће се од нас очекивати пословање на истој страни са глобализаторима. На пример, на питање учешћа руских војних лица у операцији НАТО у Авганистану ће се гледати сасвим другачије него до сада.

Помишљајући на силовит прелаз совјетског руководства од конфронтације са Западом ка „новом мишљењу“, констатоваћемо да се све то изводи прилично лако.

Међутим, у том случају се неизбежно намеће питање: да ли руско руководство може – ако води рачуна о расположењу сопственог јавног мњења – да своме народу докаже неопходност да се такве промене изведу?

Чини се да из многих разлога највећи део друштва и народа неће подржати такву промену – пре свега зато што је лаж НАТО-„истине“ свима очигледна. Мисао светог благог кнеза Александра Невског „није Бог у снази, већ у истини“ – реалност је руске националне свести. Лажљивост и поквареност политике Запада у руском народу се поимају потпуно адекватно. Комплетан поглед на свет руског националног бића представља препреку за промену правца прикључењем Русије групи „наших“ за НАТО. Јер ширење „зоне одговорности“ НАТО, које се сада практикује, на цео свет, за крајњи циљ има стварање новог система експлоатације народа од стране мање групе представника „класе која тежи глобализму“. То је из корена супротно традицијама спољне политике Русије. У циљеве руске државне политике никада није спадало стварање система експлоатације других народа, то код руског човека не постоји у стереотипу схватања света (чак ни код човека који је на самом врху власти), за разлику од стереотипа англосаксонских владајућих кругова. Стварно нам туђе добро не треба – дај да поделимо сопствено.

У вези са новим позиционирањем Русије не може да се избегне ни размишљање о међународној реакцији. Припајањем довилској декларацији су биле непријатно изненађене не поједине државе, већ читаве групе држава. Више од свих – Афрички савез, који предлаже мирни „правац“ за решавање либијског проблема. Међу руководиоцима држава – чланица тог Савеза није их мало, који се боје да ће испробати Гадафијеву кошуљу. Јер нико још није рекао да ће се ствар завршити на северном делу афричког континента. Значи, у решавању даље судбине афричких лидера тако утицајан и некада поуздан члан међународне заједнице као што је Русија, налазиће се на страни НАТО? Неколико десетина јужноамеричких партија, које су предложиле решење за либијски проблем, такође не могу позитивно да прихвате промену руске позиције. Шта више, и европско друштво, које се уморило од испирања мозгова на НАТО-начин, такође заступа прекид агресије.

Популаран у муслиманском свету назив за „натовце“ – крсташи – сада ће да баци сенку и на Руску Федерацију. Али, Руси се никада нису налазили међу западним крсташима, који су пљачкали византијске хришћане, и који су туђе земље покоравале огњем и мачем. Русија је увек помагала земљама у развоју и своје односе са њима градила на дијаметрално супротним у односу на Запад позицијама. У том свету ми смо били антипод Западу. Пада у очи сумњичавост, са којом су Арапи примили програм „Довилског партнерства“. Према довилском партнерству Запад има намеру да у привреду Туниса и Египта убаци 40 милијарди долара. Иза руке која даје Арапи виде руку која узима, зато што ће у резултату таквог „партнерства“ облици експлоатације њихових земаља и контрола њиховог политичког живота бити усавршени. Какав је смисао Русије да и она изазива асоцијације на ту неравноправност, изазвану међународном политиком? Јер јединство народа који се противе насилној и тоталитарној глобализацији расте. Неизбежна је појава нових – јаких и утицајних – војно-политичких блокова, који ће у светским догађајима играти озбиљну улогу.

Особина руске политике је увек била да делује заједно са снагама које су називане „антиимперијалистичке“. Наравно, појам „империјализам“ може да се искључи као застарео, али се не може искључити чињеница да постоје снаге, које та реч означава – оне су за спољну политику Русије увек представљале велику резерву.

И неизбежно питање – да ли ће шлепање Русије у међународној политици донети користи њеној привреди. На крају крајева, циљ спољнополитичке делатности је да обезбеди унутрашње благостање нације. Одавно је и потпуно јасно да се западни инвеститори никада неће сместити у реални сектор руске привреде. Новац из иностранства углавном стиже преко два канала - преко привреде сировина и преко шпекулативног капитала. А свој – руски новац – се истовремено пребацује преко границе. Око те драматичне ситуације је створена недостојна маска ћутње, којом се крије да Запад одбацује и саму могућност појављивања способне за конкуренцију, привредно јаке Русије. Русија задовољава Запад таква, каква је данас. Ми нисмо Аустрија да наша привреда не утиче на светску. Наша земља има гиганатске потенцијале, и они који осмишљавају западну политику то одлично знају. Тако да ће они да теже да се садашња ситуација сачува. А укључивање Русије у групу „наших“ за НАТО ће такву ситуацију потпуно осигурати.

(Фонд стратешке културе)