недеља, 20. септембар 2020.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Хроника > Ђорђе Вукадиновић: Сређивање канализације нам је много потребније од метроа и „националног стадиона“, већина грађана Србије нема ни приближно „просечну“ плату од 500 евра
Хроника

Ђорђе Вукадиновић: Сређивање канализације нам је много потребније од метроа и „националног стадиона“, већина грађана Србије нема ни приближно „просечну“ плату од 500 евра

PDF Штампа Ел. пошта
уторак, 26. новембар 2019.

Ја имам амандман на следећи члан на исту тему („национални стадион“), па сам хтео да придружим своју дискусију овоме што је рекао колега Александар. Ја сам то већ рекао у начелној расправи господину Малом. Он је нешто одговорио у вези са тим, али ја бих рекао – недовољно уверљиво.

 

Знате, ја сам, као и сви ми који смо овде данас били, чули десетине пута, најмање десетине пута, речи, као што су „докторат“, „плагијат“, „Ђилас“, „бивша власт“... Дакле, десетине и десетине пута, а можда и више. А ништа од тога, осим, евентуално, „бивша власт“, није у вези са расправом о буџету. А сада када ја, или колега Александар поменемо тај „национални стадион“,  онда већ чујем неке коментаре: „Јао, шта сад опет? Зашто о томе?” Па, зашто? Зато што то кошта 250 милиона евра! Зато мислим да је грешка – не нас који о томе говоримо, него, рекао бих, грешка колега из опозиције који су пропустили прилику да макар поводом буџета буду овде и кажу своје мишљење. Да се чује њихово мишљење и овде у пленуму, а не само у холу, на пример, о том фамозном „Националном стадиону“. И о разним другим стварима на које имају примедбе.

Али није ту само проблем и камо среће да је проблем само са „националним стадионом“. Али то је школски и репрезентативни пример недомаћинског односа према буџету. Ја бих рекао, лакомисленог односа, односно једног подлегања сопственој пропаганди и илузији како је Србија решила своје главне проблеме, па, ето, сада може да се бави и таквим стварима као што је изградња „националног стадиона“.

Дакле, ја бих поставио конкретно питање, а које нисам стигао да у оној начелној расправи поставим господину министру: Да ли постоји студија изводљивости и оправданости изградње „Националног стадиона“?Да ли је израђена та студија?

То су огромне паре да бисте тек тако ушли у изградњу на основу одокативне процене да ће, како пише у предлогу овог буџета, то „допринети урбаном развоју“. И да ће се ту око тог стадиона „градити тржни центри“ и „шопинг молови“, да ће „туристи да навале“... и томе слично

То су огромне паре да бисте тек тако ушли у изградњу на основу одокативне процене да ће, како пише у предлогу овог буџета, то „допринети урбаном развоју“. И да ће се ту око тог стадиона „градити тржни центри“ и „шопинг молови“, да ће „туристи да навале“... и томе слично.

Ја сам летос поставио ова питања Министарству спорта и добио сам прилично немушт одговор на то посланичко питање. Како је уопште дошло до тога да се то нашло у плану? На основу чега? На основу које одлуке Владе? Наводно је летос била донета нека одлука  Владе, али не знамо када и ко је то радио и да ли би посланици могли да виде ту студију оправданости изградње „Националног стадиона“.

С тим у вези, да прикључим и ово. Имамо у буџету и другу, још већу ставку од чак 580 милиона евра опредељену за изгредњу метроа у Београду. За разлику од стадиона – метро јесте потребан. И нико неће реће да то није, теоретски, пожељно, али не и приоритетно у ситуацији коју смо чули и од представника власти, недавно, када су биле ове поплаве и изливања канализације у многим деловима Београда, да готово половина Београда нема сређену канализацију и оптимистички је најављен план којим ће то бити решено и регулисано у наредних неколико година.

Па, рекао бих – хајде да макар док ту канализацију не решимо не журимо са метроом. Иако су, видим, неки у предизборној кампањи продавали и карте за тај непостојећи метро. Али када можемо, као што смо данас чули од једне колегинице, да идемо непостојећим, или „будућим“ коридором,  онда можемо и да се возимо „будућим метроом“.

Дакле, тај метро и тај стадион представљају добру илустрацију једне представе и једне... (ево, покушавам да нађем најблажу реч), једне напросто нереалне представе о земљи у којој живимо и подлегања илузији сопствене пропаганде.

Апелујем да се мање  говори о „докторатима“, „плагијатима“, „ђиласима“ и „бившој власти“, а више о конкретним ставкама из буџета које бранимо, хвалимо или критикујемо

За грађане ове земље је бескрајно важнија ова ствар од онога о чему се овде причало већи део дана. О томе треба да причамо. Па нека сад каже господин министар: „Треба нам стадион, јер ћемо бити домаћин Лиге шампиона, или неког европског, светског првенства, па ће нам се то вратити“. Прво, нећемо бити домаћини тих манифестација (могу и да се кладим), а друго, ако случајно чак и будемо домаћини – неће нам се вратити! А да не говоримо о томе на каквим нам је ниским гранама фудбал у овој земљи. И неће порасти те гране и неће нам изаћи фудбал на зелену грану ако градимо „Национални стадион“, већ ако, као што је неко овде предлагао, улажемо у базичне спортове, спорт у школама и физичку културу.

Било како било, ја ћу о томе још говорити и касније, али ово наводим само као илустрације. Дакле, за ову расправу имамо још дан или два дана. И апелујем да се мање  говори о „докторатима“, „плагијатима“, „ђиласима“ и „бившој власти“, а више о конкретним ставкама из буџета које бранимо, хвалимо или критикујемо. И немојте бити осетљиви на критику. Није овде опозиција да виче „Ура“ и „Браво“. Чак и владајућа већина, ако је разумна, неће само викати „Ура“ и „Браво“, а поготову се то не може очекивати од опозиције.

Хвала.

(...)

Вукадиновић: И ви и ја и Бог знамо да већина грађана ове земље не прима „просечну плату“, него много нижу

Искористио бих прилику да покушам да разбудим господина министра са још неколико тема и изазовем га да реагује (...) Мени је драго ако неке ствари у буџету и друштву функционишу. Али, нешто од тога чиме се хвалите, или чиме се хвали владајућа већина – попут пада незапослености – нажалост је више последица одлива људи из Србије, него великог напретка у запошљавању.

Затим, просечна плата – то морам да кажем. Неке моје колеге из опозиције су својевремено мало неодговорно лицитирале и говориле – „ако просечна плата буде 500 евра, ја ћу...“. Мени је то увек било мало неопрезно са њихове стране, јер не морате бити финансијски геније да знате да се то може постићи неким финансијским инжењерингом, например, тако што ћете мало спустити евро, а ојачати динар и, ево, већ сте се примакли, или пребацили ту просечну плату од 500 евра. Много је важније колику плату прима највећи број грађана, него што саберете највишу и најнижу плату, па онда поделите и добијете такозвану „просечну плату“. И ви и ја и Бог и статистичари знамо да реално већина грађана ове земље не прима ту „просечну плату“, него много нижу. Највећи број грађана, односно преко 50 одсто њих – то је та чувена „медијана“ – не прима већу плату од око 350-360 евра. Дакле, то је оно што највећи број грађана ове земље прима. А, просечна плата је, кажем, нека врста финансијског инжињеринга и баш зато колеге из опозиције нису требали да се хватају за тај балон. Јер, ако још спустите евро, односно још ојачате динар у односу на евро, например, на 110 или 100 динара, онда можете рећи – „ево, сад је просечна плата 550 евра“.

Дакле, ја се радујем сваком напретку који ова земља оствари, поздрављам, рецимо (није везано са буџетом), свако „отпризнавање“ независности Косова које постиже наша дипломатија, наравно уз помоћ и садејство руске и кинеске (да се не лажемо). Али, свеједно – то су позитивни резултати. И разне друге ствари. Али не можемо због тога да би се што више истакли и хвалили, затварати очи пред неповољним билансима и пред чињеницом коју је рекао и господин Павле Петровић на Одбору за финансије – да у степену напретка, односно раста БДП-а, „Србија заостаје за свим земљама источне и централне Европе “. То је такође чињеница коју су рекли компетентни финансијски стручњаци. Боље је наравно, раст од три посто, него нула, или  минус један – то није спорно – али је чињеница да су ових последњих четири, пет, шест, или седам година наш регион и окружење расли по много бржим стопама, господине министре. И то је такође нешто што морамо констатовати. (...)

 (НСПМ)

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли мислите да ће у наредних годину дана у Србији бити одржани нови парламентарни избори?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер