Ђорђе Вукадиновић: Полурадикализација и полу(не)задовољство

Из текста Ђорђа Вукадиновића у најновијем броју "Времена"...

- Било је, наиме, апсолутно наивно и нерационално очекивати да ће после оне (полу)успешне (полу)радикализације протеста, оличене у поменутом фебруарском упаду у РТС и потоњој полуопсади Вучића у згради председништва, рејтинг опозиције скочити у небеса.

- Не мора се бити ни лидер ни велики експерт да би се схватило како је немогуће и оксиморонско инсистирање на „радикализација протеста“ и да се „нешто деси“, а да се, истовремено, са ужасом и гнушањем гледа на било шта што макар издалека асоцира на неке радикалније методе и средства.

- Лидери се, између осталог, препознају и по томе што имају „осећај за филинг“, односно што умеју да разлуче када је тренутак за акцију, а када је у питању само залудно и контрапродуктивно трошење енергије.

- Када се погледају и упореде све бројке, разлика између „про-власт“ и „про-опозиција“ опције, у оптималним околностима, јесте негде између седам и десет процената. (С тим да је у Београду однос практично изједначен.) Али с том „ситном“ разликом што прорежимски гласачи излазе у максималном проценту и што, не постоји никаква опасност да ће им глас пропасти.

- Вучић веома добро зна да његов резултат и евентуалнии тријумф на неким будућим изборима, кад год да они били, пресудно зависи не више толико од броја сендвича и подељених хигијенских пакета (што нипошто не значи да неће ићи и даље на њих), него од тога колико ће из ове категорије ненаклоњених му гласача отерати у апстиненцију – или гурнути испод цензуса.

- У данима који су пред нама, важно је по сваку цену избећи очекивани цунами песимизма и малодушности – којем смо и иначе генерално склони, а који ће на све могуће начине режим додатно подстицати.

- Коначно, и најважније: Треба издржати. И најозбиљније схватити чињеницу да је овде у питању тежак параполитички маратон (са свим могућим, замисливим и незамисливим препрекама), а не тек једна, факултативна и пријатељска, редовна политичка утакмица.