Ђорђе Стојковић: Конкурс за директора ЕПС – моје искуство

 Све је почело када је Зорана Михајловић (1) министарка енергетике, развоја  и заштите животне средине, објавила тога 26. јунског дана 2013. године да су се само два кандидата пријавила на конкурс за директора ЕПС и да позива кандидате да се пријаве пре истека рока конкурса. У томе са видео прилику да тестирам транспарентност демократских процеса у Србији и решио сам да конкуришем на јавном конкурсу за директора ЕПС. Млада демократија као што је у Србији, увек мора да буде преиспитивана од стране грађана, како би могла да буја и напредује.

Зато сам ја као млад стручњак из области економије, са тада 5 година искуства у струци дипломираног економисте и пре тога 4 године искуства у директној производњи угља на Површинким коповима „Колубаре“ решио да озбиљно приступим том конкурсу, тако што ћу одговорно прикупити и доставити документа потребна за пријаву на тај конкурс, а касније разрадити свој План и програм рада генералног директора, који бих представио Комисији за именовање генералног директора ЕПС. Сматрао сам да ћу поред помагања јачању демократије у српском друштву, учествовањем у демократски транспарентном процесу за избор директора ЕПС, стећи увид и искуство како се сада по први пут у историји јавних предузећа бирају директори и да ћу научити многе ствари од осталих кандидата слушајући њихова стручна излагања планова и програма за пословање ЕПС, које ће они представити током процеса селекције. Из тих разлога сам одмах прионуо на посао проналажења текста конкурса да видим испуњавам ли као млад стручњак, али опет са значајним радним стажом за своје године, услове конкурса. Прво сам почео са претраживањем сајтова: ЕПС-а и Министарства енергетике, развоја и заштите животне средине, али тамо нисам нашао текст конкурса. Тражио сам даље по интернету да ли су неке новине објавиле текст конкурса и сем објава да је конкурс почео, нигде нисам могао да нађем текст конкурса. Затим сам сутрадан погледао на послу све примерке „Службених гласника“ које су редовно стизале нашој правној служби и ту га нисам нашао. Онда сам упутио мејлове огласном одељењу листа „Политика“ рачунајући да ћу сигурно код њих наћи текст конкурса, али сам и од њих добио негативну информацију у вези са текстом конкурса. Још сам послао мејлове са истим упитом служби људских ресурса ЕПС и пресс служби Министарства енергетике, као и кабинету министра. Љубазни људи из пресс службе Министарства су ми одогворили и после радног времена око 19:40х, да се текст конкурса налази објављен у Службеном гласнику бр. 53/13 и на интернет страници Министарства, али ми нису доставили директан линк ка објави на сајту. Отишао сам на сајт и на одељку „јавни конкурси“ заиста нисам нашао текст конкурса, нити га је било на одељку „јавни позиви“, већ је ту само стајао само позив за јавну набавку некаквог ђубрива, вероватно за потребе рада другог дела Министарства, за животну средину. Отишао сам на сајт Службеног гласника, али тамо се не може ући у одређен број гласника, ако нисте претплатник, али се може прегледати садржај сваког броја и нисам у садржају тог броја пронашао текст огласа. Решио сам да сачекам до сутра да видим хоће ли одговорити из кабинета министра или службе људских ресурса ЕПС. И заиста из кабинета министра су одговорили следећег јутра са директним линком ка тексту конкурса на сајту Министарства, само је занимљиво било што се текст конкурса није налазио у картици „јавни конкурси“ него „јавни позиви“, баш у оној картици где бих се јуче заклео да је стајао само позив за јавну набавку ђубрива. Елем, сада су ту стајала два конкурса за директоре: један за ЈП за подземну експлоатацију угља „Ресавица“ и други за ЈП ЕПС. Нешто касније је стигао мејл од службе људских ресурса ЕПС, који су ми проследили исти линк, док је у току дана из огласног одељења „Политике“ стигла огласна страница „Политике“ од 16. јуна 2013. год. где је објављен текст конкурса, идентичан ономе са сајта Министарства, с тим што је нумерација тачака у wорд документу са сајта Министарства ишла: 1, 2, 1, 2, 3, 4, 7, 8, 9, 10, (као да је неко журио док је куцао па није проверавао документ) док је у огласу у „Политици“ ишла од 1 до 10. Сада када сам пред собом имао текст конкурса из више извора, пажљиво сам га проучио и видео да испуњавам све услове и решио да конкуришем. Да нисам испуњавао један услов, не бих конкурисао, јер ја државу схватам озбиљно, али пошто сам испуњавао све услове мислио сам да неће бити неке штете ако конкуришем.

У тексту конкурса под тачком 8. наведено је децидно која се документа достављају као доказ на конкурсу и то:

„извод из матичне књиге рођених; диплома о стручној спреми; исправе којима се доказује радно искуство у струци  односно радна књижица (потврде, решења и други акти из којих се види на којим пословима, са којом стручном спремом и у ком периоду је стечено радно искуство)“.

 Сва документа из тачке 8. сам прибавио и фотокопирао. Позвао сам наведени контакт у Министарству и распитао се да ли документа морају бити оверене фотокопије, пошто сва та документа постоје у оригиналу у кадровској служби ПД РБ „Колубара“ д.о.о. делу ЕПС-а, на шта су ми одговорили да морају, те сам све то уредно узео на реверс и оверио у општини. Приложио сам и додатна документа, као што су копије мојих сертификата са учешћа на међународним научним скуповима и ИЕЛТС сертификат о знању академског енглеског језика. Послао сам пријаву са документацијом, поштанском Пост-Еxпресс услугом „данас за данас“ да стигне до 12х, 1. јула 2013. године у Владу Републике Србије. Из вести сам сазнао да је у 14х одржана телефонска седница Владе на којој је одлучено да се конкурс за директора ЈП ЕПС продужава до 20. јула 2013. године. То ме обрадовало, јер сам мислио да ће се више кандидата пријавити, а ја ћу имати прилике да чујем више стручних програма током селекционог процеса, на тему вођења и реорганизовања ЕПС. Бар сам ја тако схватио излагање министарке Михајловић да ће сви кандидати током селекционог процеса излагати своје програме.

ДОК. 2. Текст конкурса скинут са сајта Министарства енергетикеДОК.

3. Текст конкурса објављен у листу “Политика”ДОК.

4. Потврда о слању пошиљке на конкурс

После неког времена опет сам контактирао гђу Милу Љумовић, особу за контакт за конкурс у Министарству енергетике, да видим да ли је почео селекциони процес, на шта ми је она одогворила да се спремају тестови провере знања и страног језика, како би све било уредно и по пропису.

Пролазили су месеци и ја сам успео да завршим свој план и програм рада и реорганизовања ЈП ЕПС, који сам планирао да представим у селекционом процесу. Пошто је прошло неколико месеци од последњег контакта са Министарством енергетике, па сам решио опет да позовем гђу Љумовић, али ми је овај пут рекла да Министарство енергетике више није надлежно за конкурс и да су они само вршили прикупљање пријава кандидата, а да је селекциони процес кандидата преузео Генерални секретаријат Владе Републике Србије. Нашао сам све мејл конакте на интернету из Генералног секретаријата Владе РС и свима сам послао упит у вези конкурса, пошто нисам добио никакву повратну информацију као кандидат већ месецима. Чак сам и службеницима послао мејлове, када сам видео да руководиоци не одговарају, те чак мислим да сам послао мејл и техничкој подршци сајта, колико сам жарко желео да добијем некакву информацију из Генералног секретаријата Владе, али одговора није било ниоткуда. Јасно је да сам хтео да се информишем када и где ће бити тестирања знања, способности, страног језика и излагање програма руковођења и реорганизације ЕПС?

Негде у октобру 2014. године на другом тв „Дневнику“ РТС појавио се в.д. директора ЈП ЕПС, Александар Обрадовић и објавио да је он изабран за директора ЕПС у јакој конкуренцији од преко седамдесет кандидата. Мени је одбијеница од Комисије Владе РС стигла 17. новембра 2014. године, али се по печату Владе на коверту види да је експедована за слање, 20. октобра 2014. године, што је био и датум на Решењу о одбијању пријаве на конкурс.

ДОК. 5. Пропратно писмо од Комисије

ДОК. 6.1. Решење о одбијању пријаве на конкурс

ДОК. 6.2. Решење стр. 2

ДОК. 6.3. Решење стр. 3

Као разлог одбијања моје пријаве, наводи се да нисам доставио све потребне доказе уз пријаву и то: документ да нисам члан органа политичке странке, односно да ми је одређено мировање у странци, да нисам осуђиван за кривична дела против привреде и да ми није одређена забрана обављања делатности у пословима јавног предузећа. Увидом у тачку 8. конкурса за директора, јасно се види која се документа траже као доказ уз пријаву на конкурс и ниједан од та три документа која се наводе у одбијеници не налазе се на списку тражених докумената. Она документа која сам ја доставио налазе се тачно по списку из тачке 8. конкурса и то се може упоредити са списком докумената која комисија наводи у одбијеници да јесам доставио.

У тексту конкурса у тачки 3. пише да су „услови за именовање“ између осталог да кандидат није члан органа политичке странке, да није осуђиван за дела против привреде и да му није одређена мера забране обављања делатности јавног предузећа, али пошто у тачки 8. није наведено да се достављају документа која проистичу из тих услова, онда сам ја с правом претпоставио да ће се доказивање испуњености услова из тачке 3. тражити приликом именовања директора, пошто га комисија буде изабрала, на основу доказа из тачке 8. које је доставио и испуњених тестова знања, способности и истицања плана и програма реорганизације ЕПС. Моја пријава је проглашена као непотпуна, иако сам сва тражена документа доставио. Да су ми из Генералног секретаријата Владе тражили да им доставим додатна документа,  ја бих свакако доставио, али никад ме нису контактирали, нити су се одазвали на моје покушаје да ја контактирам њих. Тако су приликом избора применили критеријуме за именовање, уместо да су се држали само критеријума за избор, а онда када кандидат задовољи услове за избор, траже да провере да ли испуњава услове за именовање.

На одбијеници пише да не постоји право жалбе већ само тужба суду. Нисам имао намеру да тужим државу Србију, поготову што је сврха моје кандидатуре била да проверим демократичност и транспарентност процеса избора директора. Спортски сам поднео пораз, али неко други очигледно није спортски поднео то што сам се уопште осмелио да се кандидујем, тако да су за следећих 6 година од мог конкурисања, покушали да ме отпусте 5 пута.

 Сви моји „Потемкинови“ конкурси у ЕПС-у

За време Обрадовићеве администрације у ЕПС-у расписивани су интерни конкурси за попуњавање радних места у оквиру предузећа. Моје искуство са једним таквим конкурсом из 2014. године сам детаљно описао у тексту “Како сам конкурисао за службеника у ЕПС-у” (2).  На том конкурсу сам прошао све селекционе процесе за позицију главног економисте у Сектору за развој и тржишне анализе и на крају сам обавештен да нисам изабран за посао. Када сам тражио увид у биографију изабраног кандидата, речено ми је да је то тајна чувана Законом о заштити података о личности и Уставом Републике Србије. Читаоцу ће бити интересантно са којим жаром директорка Људских ресурса ЕПС, брани нетранспарентност једног таквог конкурса у мејл кореспонденцији са мном, док у корепсоденцију нисам укључио Министарство енергетике. На крају је званичан одговор био да нико није изабран на том конкурсу, иако је испрва директорка Људских ресурса написала да се не може открити име кандидата који је изабран.

У августу 2016. године током администрације в.д. директора Милорада Грчића сам конкурисао на још један интерни конкурс, Сектору за кључне инвестиционе пројекте, где сам прошао све фазе тестирања у Људским ресурсима ЕПС. Остало је још само да директор сектора у коме сам конкурисао закаже разговор, на којем ће лично извршити селекцију кандидата. Овај текст пишем у мају 2019. године и тај разговор још увек није званично заказан, што се тиче мене као кандидата. Незванично, не могу да верујем да је радно место на коме се раде важне финансијске анализе упражњено 3 године и да ЕПС функционише без тих анализа.

Закључак:

 Електропривреда Србије као предузеће са 100% државним капиталом је власништво свих грађана Србије. Према Закону о приватизацији, који никада није примењен на ЕПС, требало је до 30.6.2015. године најкасније ЕПС поделити на акције, тако да 70% капитала задржи држава, док би сви пунолетни грађани Србије добили 15% капитала, као и сви запослени у ЕПС-у на дан 31.7.2007. године, а све у складу са Законом о праву на бесплатне акције и новчану накнаду коју грађани остварују у поступку приватизације[3]. Затим је рок за транфосрмацију ЕПС у акционарско друштво померен на 30.6.2016. године, али је и он пробијен. Без обзира на то што капитал ЕПС није пренет његовим законским власницима – грађанима Србије, он као предузеће основан средствима свих грађана Републике Србије, мора да послује транспарентно и одговара тим грађанима. Први корак у транспарентности пословања је избор менаџмента на транспарентном конкурсу, а затим избор свих извршилаца у оквиру јавног предузећа на транспарентном конкурсу. Зато сви грађани Србије имају право да учествују на конкурсима за избор генералног директора ЈП ЕПС, пошто је он власништво свих грађана Србије. Зато сам се ја кандидовао на јавном конкурсу за директора ЕПС – демократије ради! И зато сам се кандидовао на унутрашњим конкурсима за избор извршилаца у ЕПС  – демократије ради! Грађани Србије као власници капитала ЕПС имају право да знају како функционишу процеси избора руководства и извршилаца, који управљају њиховим капиталом. Као скромни власник једног дела капитала ЕПС, који је проистекао из мојих 15 година радног стажа у ЕПС, нисам задовољан транспарентношћу конкурса за избор генералног директора ЈП ЕПС, као ни оних конкурса унутар самог предузећа, где се бирају извршиоци. Демократија у Србији може да буја и напредује, само ако је свакодневно преиспитујемо, изазивамо и бранимо својим поступцима! Ја свој део на унапређењу демократије у Србији одрађујем свакодневно и за то плаћам велику цену. Када се мотивисани мојим примером, више људи буде ангажовало на унапређењу демократије у својим микро срединама: у државном предузећу, месној заједници, општини, онда више нико не би плаћао цену, јер остаци комунистичког система могу казнити неколико појединаца, али не могу казнити цео народ!

Што се приватизације тиче, не може се приватизовати већ приватна фирма. ЕПС је фирма у власништву политичких елита, синдикалних функционера и комунистичких породица које њиме управљају и тренутно се по три генерације истих породица налазе на руководећим функцијама у разним деловима ЕПС. У истој вертикали руковођења налазе се: отац, син, снајка и рођаци. ЕПС је државно предузеће само када треба да се задужи у име Републике Србије, а када треба да омогући социјалну струју сиромашнима онда се не понаша тако.

У својим научним радовима на тему ЕПС сам изнео свој став да држава не треба да приватизује ЕПС, али свакако треба да побољша корпоративно управљање и омогући трансформацију ЕПС у акционарско друштво, где ће грађанима и запосленима поделити њихове уделе у капиталу, док ће држава задржати контролни пакет акција.

Извори:

[1] Зорана Михајловић, Постаните директор ЕПС, Б92, 26.06.2013. хттпс://www.б92.нет/биз/вести/србија.пх

[2] Ђорђе Стојковић, Како сам конкурисао за службеника у ЕПС-у,

хттпс://дјордјестојковиц.wордпресс.цом/2017/10/30/како-сам-кон

[3] Закон о праву на бесплатне акције и новчану накнаду коју грађани остварују у поступку приватизације

хттпс://www.параграф.рс/прописи/закон_о_праву_на_бесплатне_акц

(djordjestojkovic.wordpress.com)