четвртак, 01. октобар 2020.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Хроника > Ђорђе Бобић: Београд постаје град ријалити архитектуре, одговорност за урбицид не постоји, бар не законска
Хроника

Ђорђе Бобић: Београд постаје град ријалити архитектуре, одговорност за урбицид не постоји, бар не законска

PDF Штампа Ел. пошта
среда, 05. август 2020.

Сваких педесетак година Београд је био разаран на разне начине - ратови, бомбардовања, рушења и све пошасти које су га задесиле у протекла два века, али никада није сломљен. Увек је успевао да нађе снаге да се опорави, крене одакле је заустављен или да корача испочетка. Ово што му савремени властоносци раде не сме дуго да траје, последице ће бити тешке, неке чак и непоправљиве и зато је отпор неопходан, грађански јер други не постоји, каже архитекта Ђорђе Бобић.

Књига “Дневник једног грађанина”, недавно објављена у издању “Архипелага”, у којој Ђорђе Бобић, архитекта и писац есеја о архитектури, кроз илустације и карикатуре пружа хронику Београда у последњих пет година, повод је да поразговарамо са некадашњим главним архитектом српске престонице о данашњем Београду, његовој архитектури и новим урбанистичким решењима.

Кажете у својој књизи “Дневник једног грађанина” да град треба да прати и уважава потребе грађана и јавни интерес друштвене заједнице, културни модел, технолошки напредак. Да ли је то случај са Београдом?

– Градска власт и грађани би требало заједно да прате догађања, нове изазове који због брзих промена, у начину комуницирања на пример, бивају све хитрије и чешће, да траже решење опет заједно и само тако је могућ опстанак града. Слушањем и уважавањем другог мишљења, стимулисањем јавне речи обострано треба доћи до решења које може задовољити учеснике у градском животу. У Београду више није тако. Протеклих неколико година модел сарадње власти и грађана је суспендован и градска власт, као и републичка, делује самостално, без учешћа грађана, струке, осим оне њој подређене у институцијама којима су такође одузели право на равноправно ушешће и користе их као свој сервис, послушан и без реакције.

Где су у таквом односу снага грађани?

– Грађани су од стране властоносаца, не само оних у граду већ и са врха државе, преиначени од грађана у сустанаре који плаћају кирију да могу живети у граду, а и плаћање пореза се рачуна као додатна обавеза. Као сваки станодавац, у овом случају градодавац, власт одређује услове и амбијент за своје закупце. Они могу то да прихвате или да се иселе па је и демократски узус слободе избора испуњен. Када је капитал ушао на велика врата у град и из лукративних разлога добио потпуну подршку власти, учешће грађана и независних слободних људи из струке, којима је јавни интерес важан, за удругу власти и капитала постао је непријатан терет. Могли су да омету неки њихов интерес, па су искључили  ту за град битну комуникацију. То се осећа и Београду наноси огромну штету. Нетранспарентни уговори, усвајање пројеката без да јавност буде обавештена, ненајављени атаци на јавне зелене заштићене површине у Кошутњаку или на Звездари или на просторе и објекте заштићене као културно добро, постали су уобичајени модел деловања садашње градске власти.

Запажате у Београду “свакодневне новотарије, прегласне и ненајављиване”. Које су вам најупечатљивије?

– Наравно, Београд на води и тек испливала у јавност прича о сечи шуме у Кошутњаку ради изградње неколико десетина хиљада квадратних метара комерцијалног и стамбеног простора, а покривено лажном бригом, изговором, о Авала филму. Једном сам питао, јавно на мрежама, главног урбанисту Београда шта је учинио да спречи сечу у Кошутњаку, јер му је дужност да штити градска добра. Без одговора. Питао сам архитекту који је пројектовао гондолу и уприличио да станица гондоле буде уграђена у зидине Калемегдана, националног заштићеног културног добра, шта се догодило са његовом обавезом да поштује своју професионалну етику. Опет без одговора. То сведочи да није само власт корумпирана и опалог морала. Део струке следи тај корисни модел, профитабилни.

Како вам ових дана изгледа “сценографија” наше престонице?

– Градска “сценографија” је сасвим у складу са културним и менталним досегом, глобалистичком чежњом за личним бољитком опхрваним управљачима градом.

Градска “сценографија” је сасвим у складу са културним и менталним досегом, глобалистичком чежњом за личним бољитком опхрваним управљачима градом. 

Зимско кићење града од септембра до априла неукусно и кичерско, непримерено метрополи и било ком граду, фонтана на Славији, дрворед у саксији на Тргу Републике, вашарске тезге у парку испред Храма Светог Саве и Народне библиотеке показује да Београд бива увођен у посебну урбану ријалити причу у пуном значењу те речи. Власт ствара градску слику и амбијент према својим квази културним потребама претварајући Београд у место без традиције. Покривају новим кич сликама његово право, одвајкада стварано, велеградско лице.

Како се осећате данас у свом граду? Да ли га осећате својим?

– Београд је мој град и свакако га осећам својим, али сада или протеклих неколико година, осећам да ми га властоносци одузимају, да врше насиље над мојим градом и мењају га у складу са својим интересима. Неуко и бахато стварају неко своје, себи подобно место уништавајући бит и лик Београда и са тим се не могу мирити.

 То што сада бива у Београду не сме дуго да траје, последице ће бити тешке, неке чак и непоправљиве и зато је отпор неопходан, грађански јер други не постоји. Али и у тој нелепој савремености и даље ће Београд бити моје једино место на свету.

То сам рекао јасно у “Дневнику једног грађанина” и у предходној књизи “Архитектура у изнуди” у жељи да забележим догађања која Београд недозвољено и насилно мењају претварајући га у неки други непознат град, не само по лику већ и у његовој суштини, да опоменем суграђане да се то стварно догађа и да не смеју бити према том деловању властоносаца равнодушни, већ да свој грађански глас неслагања морају учинити гласним и непрекидним. То што сада бива у Београду не сме дуго да траје, последице ће бити тешке, неке чак и непоправљиве и зато је отпор неопходан, грађански јер други не постоји. Али и у тој нелепој савремености и даље ће Београд бити моје једино место на свету.

На позив градоначелника Ненада Богдановића, од 2004. до 2008. године, обављали сте дужност главног архитекте града Београда. Да ли се у то време више бринуло о нашем граду? Колико се Београд од тада променио?

– Од тог времена Београд је на много места променио свој изглед, али нажалост чак и оно што је добро учињено покривају неподопштине. Општу слику по којој се град препознаје исказује Београд на води, Трг Републике, Славија са фонтаном, многи објекти изграђени ван планске документације са превише спратова у зонама где је то неприхватљиво. На зеленим површинама исечено је дрвеће ради комерцијалне изградње, у току је бесконачна реконструкција неколико улица и завршени су неки послови започети у претходном периоду. Укупна слика, упркос надобудним и хвалисавим причама властоносаца са свих нивоа, није добра – Београд постаје неки други град. Али, то није најбитније. У историји Београда је било разних, неки пут промашених и лоших подухвата, али град је то могао да поднесе, јер је постојала комуникација градске власти са грађанима, пут ка заједничком раду и компромису био је отворен. На компромису и усаглашеним речима град и опстаје, не само Београд.

Шта је тада било у вашем фокусу?

– У периоду док је деловао градоначелник Ненад Богдановић са својим тимом, у коме сам имао част да учествујем, изузетна пажња је усмеравана управо на комуникацију са грађанима и јавношћу како би одлуке, које је градска власт доносила, биле у највећој мери у складу са потребама грађана, могућностима града да подухвате финансира, да унапреди културни садржај и повећа квалитет живота, очува традиционалне, културне вредности и пре свега да одржи континуитет у планирању града, да створено раније, чак и у далекој прошлости, очува. На томе је био засниван модел управљања градом и сви грађани су имали могућност, из било ког дела престонице, да кажу и да буду саслушани. Није то увек било успешно, али је било битно истрајавање на том путу и грађани су препознавали такав начин вођења града као прихватљив. Савремена власт такав начин није прихватила, већину тога није разумела, намерно није приметила, јер комуникација са грађанима и њихово учешће би могло да угрози и омете егоистичну намеру за личним напретком и за тим да своје властоноштво обележи почињући све испочетка, као да пре њих града не беше.

Да ли је могућ увид у то како се стварно троши јавни новац у граду, као и то ко одобрава овакав урбанистички хаос?

– Грађанима није дозвољен увид у стварне податке и начин трошења јавног новца. Они нису питани осим што се на јавним увидима у урбанистиче планове изводи тужно глуматање са партијски одабраном комисијом за урбанизам која не дозвољава да било које неслагање са предложеним планом буде пихваћено. Измештање Главне железничке станице у Прокоп је учињено без комуникације са грађанима, иако им се тиме наноси значајна штета и град тако постаје нефункционалан. Зато су грађани принуђени, јер властима више не верују, да самооргнизујући се бране своје окружење – протестима, петицијама, неки пут и силом, јер дуги начин немају. У демократској средини било би логично и сврсисходно да се проблеми решавају дијалогом, али је та могућност у Београду вољом власти укинута.

Као архитекта, због чега сте против градње Београда на води?

– Београд на води је архитектонски и урбанистички промашај, јер својим волуменом на месту где се налази угрожава лик Београда, мења га темељито укидањем визуре на београдски гребан, простор од Победника до Храма Светог Саве, а та визура је прописима заштићена као културно добро. Власт је то учинила да би капитал имао одрешене руке да гради ту, у архитектонском смислу, сасвим промашену атракцију неприлагођену окружењу и од њега отуђену, али и казану архитектонским језиком који је у Београду неразумљив и делује као порука са псовком. Драгоцено јавно земљиште на једном од најлепших и најатрактивнијих места у Београду уз обалу Саве је дато приватном капитралу, а да се још увек не зна који су заиста услови тог давања. Нетранспарентно газдовање јавним добром је постало уобичајен начин, у овом случају ради се о 100 хектара земљишта. И најзад, све то је пројектовано и изграђено без јавног архитектонског конкурса. Ту бахатост је заиста тешко схватити. Не зна се још увек ко је осмислио прву урбанистичку идеју, ни ко је пројектовао оне ружне зграде, погрешно окренуте ка граду уместо ка Сави.

Како гледате на подизање вишеспратница у деловима Врачара, Звездаре и других крајева Беорада где су уске улице и где су некада биле само приземне куће?

– То је постала пракса. Инвеститори у интересу повећања свог капитала то чине по целом Београду, не само на Врачару и Звездари. Не поштују планове и висина новоизграђених објеката знатно премашује планом предвиђену спратност, јер то доноси значајан профит. Тим гестом умањују еколошке услове, саобраћај је преоптерећен и неодржив. Градоуправитељи то прихватају. Одрекли су се своје обавезе да штите јавни интерес и уместо озбиљне и по закону предвиђене процедуре глуматају неку контролу. После тих водвиљ акција прекршиоци, дивљи градитељи у центру Београда, ипак добију употребну дозволу, јер су у тој процедури сви намирени и задовољни.

Велико незадовољство стручне јавности изазива планирано постављање споменика Стефану Немањи испред зграде некадашње Главне железничке станице. Шта ви мислите о тој идеји?

– Незадовољство је оправдано, али не само због споменика. Пешачки трг испред зграде укинуте Главне железничке станице је бесмислен, јер нема нити ће бити на том месту пешака да тргом прођу. Трг је начињен само да би се споменик поставио. Споменик је наставак те акције неприличне за град, за Стефана Немању и његово дело. Свакако је заслужио споменик који му се подиже, али не у складу са савременим стремљењима у начину третирања споменика. Изабрана је класична форма са ликовним исказом превазиђеним и далеко ван савременог контекста уметничког говора, са неразумљивим детаљима. Преголем Стефан Немања крајње је погрешна и примитивна идеја. Уместо да доминира као порука о величини и значају његове владавине, постигнут је супротан ефекат. Споменик висином не афирмише његово дело. Напротив, претенциозност никада није увећавала значај, али чини још једну лошу поруку – ставља у други план и покрива зграду Главне железничке станице, једну од најважнијих споменика архитектуре у Београду. Тако је овај градски детаљ, оличен у споменику српском владару, само исказ простоте и надмености коју власт, али и градске институције које то одобравају, показују.

Сами сте рекли да је Београд преживео свашта, толико бомбардовања и уништавања. Да ли ће преживети ова актуелна девастирања?

– Сваких педесетак година Београд је био разаран на разне начине – ратови, бомбардовања, рушења и све пошасти које су га задесиле у протекла два века, али никада није сломљен. Увек је после успевао да нађе снаге да се опорави, да крене одакле је заустављен или да корача испочетка. Актуелна дешавања у граду нису рушилачка у буквалном смислу, али оно што му савремени властоносци раде има конотацију на неке никад заборављене агресивне приче. Мењају слику и лик града по којој му се идентитет препознаје. Бахато и без иоле поштовања према затеченом, у заборав покушавају да сместе његов дух и биће, и намећу неки други њима подобан и потребан идентитет не би ли своје владоноштво одржали и своју корист остварили. То поступање је на очевид грађанима свакодневно и негодовање је започело. Ето, на пример, изградња нове трасе метроа поред Београда на води па на Макишко водоизвориште које се скраћује да би неки инвеститор градио станове, уместо да метро иде како је Брана Јовин нацртао кроз центар преко Славије до Прокопа. То је још једна од акција која ће се тешко поправити. Делује ко рушевина која се не може обновити.

Да би власт протесте ослабила или зауставила применили су већ давно опробане моделе из диктатораских режима – стварају раздор међу грађанима, деле их на издајнике и противнике напретка и на родољубе и приврженике благораста друштва, наравно без икаквих аргумената, тек преварним и злим речима.

Грађани и струка су то схватили и протести су све јачи. Да би власт протесте ослабила или зауставила применили су већ давно опробане моделе из диктатораских режима – стварају раздор међу грађанима, деле их на издајнике и противнике напретка и на родољубе и приврженике благораста друштва, наравно без икаквих аргумената, тек преварним и злим речима. У почетку та радња ради свој прљави посао, али не задуго. Грађани почињу то да занемарују и прихватају протест као једину одбрану свог града и зато ће се Београд опоравити, изаћи ће из овог теснаца у који напредни властоносци покушавају да их утерају. Не знам колико ће времена за одбрану града бити потребно, али град не умире тек тако и хоризонт је ових дана, услед све јаче и гласније казане јавне речи, светлији.

Да ли неко може да одговара за сва накарадна урбанистичка решења? Постоји ли казна за урбицид као што постоји за геноцид?

– Одговорност за урбицид не постоји, бар не законска. Закон се бави само оним који не поштује планске одредбе, а то утврђују градска власт и градске институције како њиховим интересима одговара. Тужилаштво следи тај начин или уопште није упућено и упознато па се може за своје неделовање самооправдавати. Дакле, може бити кажњен само конкретан прекршилац правила, али они са врха, који диригентском палицом замахују и стварни су узрочници и делотворци актуелног урбицида, остају ван домашаја са свим бенефитима које су током дириговања ушпарали. И шта онда? Једина казна за њих, која их може спречити да своје недело раде у продужетку, јесте да грађани, којима је њихово лоше управљање градом и разарање градског амбијента преко главе и који су схватили штету која им прети и њима и њиховим потомцима, да ту удругу казне на изборима недавањем поверења. После би се можда и тужилаштво пробудило.

Шта бисте ви предузели данас да сте на месту главног архитекте? Шта је према вашем мишљењу најургентније урадити, шта је неопходно Београду? 

– Процењујем да је у овом тренутку потребно повратити поверење грађана и струке у власт и њихова чињења по граду. Неопходно је успоставити вољом власти прекинуту комуникацију и отворити дијалог о темама које се тичу Београда. Тема би могла бити враћање Главне железничке станице у своју зграду у центру где је боравила два века, затим деполитизација градских институција, Урбанистичког завода, Завода за заштиту, Секретаријата за урбанизам и других јер тако струка може опет да буде у фокусу и преузме свој део одговорности, да буде укључена у промишљања и одлучивање о градским питањима и да им се свима скине терет да буду сервисери бахате, похлепне и незналачке власти – да опет буду слободни грађани и часни стручњаци који се диче својом професионалном етиком. То је најургентнија, неопходна акција која може значајно допринети да се заустави неконтролисано деловање удружене власти и капитала који сада доносе одлуке искључиво у складу са својим интересима не водећи рачуна о грађанима, њиховим потребама, јавном интересу и могућностима градског буџета који припада свим грађанима те о њему све морају знати и њиме располагати. Све што следи и потребно је – инфраструктура, јавне зграде за школство, здравство, културу, метро, саобраћајнице, мостови, паркови, заштита културног наслеђа и све друго што град чини местом за добро живљење – то ће онда бити заиста градско и грађанско и оствариво и одрживо.

(Нова С) 

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли мислите да ће у наредних годину дана у Србији бити одржани нови парламентарни избори?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер