"Dissident Voice": Неоколонијалистичко настојање НАТО да пороби афрички континент

 Афричка унија, под све већим утицајем Кине, бори се против дестабилизације континента, узрокованог покровитељством НАТО-а у виду вехабијског тероризма као што су организације Ал Шабаб и Боко Харам, пише интернет-портал Dissident Voice.

Афрички континент је неријетко потпуна непознаница Европљанима, па тамошње прилике није лако разумјети. Ипак, једно је јасно: НАТО је стигао да тамо остави неизбрисив крвави траг, подржавајући терористичке групе и њихово дјеловање „спинујући“ путем медија и рада бројних НВО.

Пристрасно извјештавање медија

Бујица терористичких напада у Француској, Тунису и Кувајту прошле године наишла је на осуду већине светских лидера, али је исто тако највећи терористички напад у Сомалији од распада те земље 1991. године, када је погинуло педесет бурундских војника, а више десетина рањено, завриједило мало пажње, а саучешћа светских званичника изостала.

Бурундска обавјештајна служба је тада упозорила на могућност напада, међутим, светска медијска машинерија под окриљем САД-а дочекала је ова упозорења с подсмијехом, истичући да се ради о предизборном трику предсједника Бурундија Пјера Нкурунзиза.

Предсједник Нкурунзиза тада се борио са агресивном политиком САД/ЕУ, које су подржавајући смјену власти у тој земљи, основале небројене НВО, у циљу дјеловања против актуелне владе и све већег утицаја земаља БРИКС-а.
Бурундско војно присуство у Сомалији и, према неким изворима, уздизање самог Нкунунзиза, остварено је дјелимично због утицаја регионално јаког човјека,предсједник Уганде Јоверија Мусевенија.

Борба Уганде за избављење од утицаја САД-а

Мусевени, за којега се вјерује да је средство ЦИА, такође се суочава са проблемом америчког финансирања НВО, лажних опозиционих покрета, а као што су то радили његови претходници, као што је Бен Али у Тунису, и Мубарак у Египту, лагано окреће своју земљу од САД/израелско нео-колонијалне диктатуре ка ближој сарадњи са Кином и Русијом.

Мусевени се противио НАТО бомбардовању Либије у 2011. години и жалио убијеног либијског лидера Муамера Гадафија након што је гадафи убијен од стране НАТО-а. У елоквентном говору, Мусевени је тада похвалио Гадафија за истакнуто пронационално дјеловање и његов развој либијске инфраструктуре.

Тадашњи говор предсједника Уганде показује да је он далеко од америчке марионетске улоге диктатора, каквим га многи сматрају, већ да лидер Уганде јасно жели да се идентификује са прогресивним, националним демократским снагама у Африци.

Мусевенијев заокрет према Кини током последње деценије је разлог зашто је неоколонијални медијски монопол на Западу окренуо своје бодеже на њега. Лидер Уганде је такође у добрим односима са Москвом, те у 2012. добија највећу војну награду од стране руске владе након што је извео оштар напад на „западни хегемонизам и империјалистичко дјеловање“ . Мусевени је тада позвао на повећање руског учешћа у Африци да се супротстави западним неоколонијалним амбицијама.
Од доласка војних снага Уганде и Бурундија у Сомалију 2007. године, забељежено је јачање борбе против терориста из Ал Шабаба.

Тероризам и обојене револуције

Као и све терористичке групе попут Ал Каиде, коју је ЦИА створила у Авганистану 1980-их, Ал Шабаб је организација која служи САД/израелским геополитичким циљевима. Ал Шабаб је ЦИА/Мосад операција, тајни војни савез, с циљем да задржи Африку у нестабилности како би се спријечило њено уједињење, развој и јединство, као и обезбјеђивање јефтиног и несметаног приступа сировинама западним мултинационалним корпорацијама. Ова терористичка група је спровела и бројне нападе на цивилне циљеве у Кенији, земљу која је такође покушава да побјегне неоколонијалне смртне замке путем приближавања Кини.

САД је подстицао Арапско прољеће 2011. године и уништио пројекат Афричког јединства, који је договорен на арапско-афричком самиту 2010. у Либији, гдје су сви лидери истакли да арапско-афричко јединство и интеграција јесте у свачијем интересу. Од тада, операцијама обојене револуције услиједила је дестабилизација од стране Запада, који је тиме проширио широм јужне хемисфере пустош у име западних неоколонијалних интереса.

Обојене револуције и тероризам су двије кључне карактеристике савремене америчке спољне политике, а у Африци посебно истиче амбициозни покушај НАТО-а да поново колонизује афрички континент. Ако успију, свијет ће пасти под тиранију без преседана у историји

(ИН4С)