понедељак, 08. август 2022.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Хроника > Диогенис Д. Валаванидис: Лично сам био сведок како се блаженопочивши патријарх Герман, у најтежем периоду за Цркву, деценијама жестоко борио да се СПЦ одупре захтевима комунистичких власти да такозвана МПЦ добије аутокефалност
Хроника

Диогенис Д. Валаванидис: Лично сам био сведок како се блаженопочивши патријарх Герман, у најтежем периоду за Цркву, деценијама жестоко борио да се СПЦ одупре захтевима комунистичких власти да такозвана МПЦ добије аутокефалност

PDF Штампа Ел. пошта
понедељак, 27. јун 2022.

 Лично сам био сведок како се блаженопочивши патријарх Герман, у најтежем периоду за Цркву, деценијама жестоко борио да се СПЦ одупре захтевима комунистичких власти да такозвана Македонска православна црква добије аутокефалност. Жртвовао се, иако је био упозораван да може да прође као његов претходник на челу СПЦ, патријарх Викентије, за кога су сви говорили да је био отрован – каже у разговору за Данас Диогенис Д. Валаванидис, председник Центра за заштиту хришћанског идентитета, писац и бивши дипломата, који је управо објавио књигу „Истина о патријаху Герману и питање такозване Македонске цркве“.

После свега, додаје он, сада је аутокефалност дата МПЦ са таквом лакоћом, да би закључак могао да буде да је постојао неки интерес. Верујем политички, а можда и неки други, јер нема никаквог еклисиолошког и канонског разлога за недавне потезе СПЦ.

Улазак у штампу ове књиге са великим бројем црквених докумената и званичном преписком црквених и државних власти од 1945. до 1995, поклопио се са убрзаним решавањем македонског црквеног питања у Цариградској патријаршији и СПЦ. Српска патријаршија је после 55 година раскола, 5. јуна издала Томос о аутокефалности МПЦ, што је аутора ове студије, која се већ нашла у библитекама америчког Конгреса и Српске патријаршије навело да у дописаном закључку, између осталог, постави питање „да ли је велики српски патријарх Герман, неправедно оптужен да је „црвени патријарх“, или би то данас могло да се каже за неког другог???“

– Био сам близак са патријархом Германом од своје најраније младости. Са њим сам провео више од 30 година и био сведок многих историјских догађаја. Књигу сам написао да бих скинуо љагу са његовог имена, да је у питању „црвени патријарх“, коју му је прикачила Титова УДБА како би изазвала раскол у СПЦ. То је донекле и успела, јер је „амерички раскол“ дуго трајао. Наша дијаспора је била врло негативно расположена према свему што се догађало у земљи пошто су били антикомунстички расположени и називали тај режим, као и блаженопочивши митрополит Амфилохије, брозоморска диктатура. Мислим да сам овом књигом успео да докажем да је патријах Герман био један од највећих патријараха у историји СПЦ, који је на изузетно дипломатски и мудар начин кормиларио црквеним бродом три деценије, и то у најтежем периоду за СПЦ у доба комунистичке диктатуре, иако је био је изложен невероватним притисцима – објашњава Диогенис Валаванидис.

* Да ли је могуће да данас патријах Порфирије и СПЦ трпе већи притисак него патријах Герман у време Брозове власти?

– Знам само да је време патријарха Германа било веома страшно, опасно по живот. Било је тешких момената, укључујући и тај кад је 1973. од патријарха Германа ултимативно захтевано да СПЦ подржи кандидатуру Јосипа Броза Тита за Нобелову награду за мир. Та дрскост је ишла толико далеко да је из Централног комитета послато писмо, које је интегрално објављено у овој књизи, и које је патријарх Герман требало само да потпише, па да се упути Нобеловом комитету у Осло. Свети архијерејски сабор, Синод и српски патријарх су то одбили. Последице су биле велико захлађење односа и притисак на многе архијереје. Данашње време не бих коментарисао, јер не знам унутрашње односе између Цркве и државе, а не желим да спекулишем. Логично размишљање наводи на закључак да је овај потез СПЦ у вези македонског случаја учињен под неким притиском или из неког политичког разлога, мотива, плана или амбиције.

* Шта је све спорно у македонском црквеном случају?

– Питање „Македонске цркве“ се појавило после Другог светског рата. У СПЦ се за Македонију користио термин Јужна Србија. Мој деда, познати грчки хирург из Мале Азије доселио се у Јужну Србију, у Битољ где се придружио Српској војсци као лекар и, нажалост, врло млад преминуо од пегавог тифуса пред почетак Првог светског рата. Хоћу да кажем да је Македонија титоистичко-комунстичко-атеистичко-секуларна творевина са украденим именом северне грчке покрајине која носи то име већ 3.000 година. Кад је један од високих српских политичара рекао патријарху Герману: „Кад сте им дали аутономију, па дајте им и аутокефалност, то је једна млада нација, треба их афирмисати“, патријарх је одговорио: „Како говорите да су млада нација кад сами тврде да су настали од Александра Македонског“. Ту се види велико непознавање, али суштина је у томе што је речено 5. маја 1967, када је члан Извршног већа Драги Стаменковић вршио велики притисак на патријарха Германа да МПЦ добије аутокефалност. Ако је патријарх Стаменковићу, како сведоче синодска документа, одговорио да тиме тражи да „СПЦ изврши самоубиство“, како би се данас на то реаговало. Треба рећи да је тада од великих познавалаца црквеног права, професора Благоте Гардашевића и Сергија Троицког тражено да ураде реферат на тему „Да ли МПЦ има услове за добијање аутекафалности“, у коме су они документовали да за то нема услова. Кад је реч о Охридској архиепископији коју помиње Васељенска патријаршија, професор Бранко Цисарж је 1967. урадио реферат на тему: „Да ли је МПЦ наследник Охридске архиепископије“ и у њему констатовао да им је заједничко само име и да она ни по чему другом није наследник грчке Охридске архиепископије.

* Каква је улога Цариградске патријаршије у овом убрзаном решавању македонског раскола?

– Прво и основно, у Православној цркви васељенски патријарх је само примус интер парес – први међу једнакима по части, а не примус сине парибус – први без премца, што је источно папистичко тумачење. Васељенски патријарх Вартоломеј, кога лично познајем, али као некога ко је био канониста, сада је учинио велике канонске прекршаје најпре са Православном црквом у Украјини. Ту се поставља питање да ли Васељенска патријаршија има право апелације – доношења одлука вишег суда. Она је акт о Украјини донела неканонски, погрешним источно-папистичким тумачењима канона Четвртог васељенског сабора. Реаговали су чак и многи архијереји Јеладске цркве, међу којима и митрополит пирејски Серафим, из разлога што чин уручења Томоса мора да буде искључиво у присуству црквених високодостојника, а никако лаика, као што је био тадашњи председник Украјине Петро Порошенко. Пошто то није имало накаквих додирних тачака са еклисиолошким и канонским питањима, учињено је из неког геополитичког разлога. Који су то геополтички центри моћи, не могу да спекулишем, али је сигирно да је у питању политика, чији је циљ фрагментација у оквиру Православне цркве. Васељенска патријаршија је нови канонски преступ учинила 9. маја ове године, кад је одлуком о литургијском јединству са МПЦ, као црквеном аутономијом, ушла у поље јурисдикције једне помесне аутокефалне цркве – СПЦ, иако на то нема право. Цариград је крив у сваком случају зато што је почео да прави канонске преступе. Оно што је почело у Украјини може да се прошири и на друге регионе.

* Да ли је СПЦ правилно реаговала на неканонски потез Цариграда о МПЦ?

– Давањем аутокефалностити МПЦ, СПЦ је отуђила један свој административни део, а да то од ње нико није тражио. Патријарх Герман није пристајао на тако нешто ни кад му је претила опасност по живот. СПЦ је из потпуно нејасних разлога сада повукла потез који нема везе са еклисиологијом и канонина, а нико из СПЦ се не појављује у медијима да одговори о чему се ради. Дедуктивни закључак који може да се извуче из свега јесте, да је у питању политичка трговина или притисак или пак нечија амбиција за неком политичком реализацијом, иако политика са Црквом нема никакве везе.

* Патријарх Пофирије тврди да је одлука о аутокеланости МПЦ преседан.

– Тако су рекли и за КиМ да је преседан и да се неће нигде поновити. Та изјава је чудна и проблематична јер како то канонски може да буде преседан. То је чист етнофилетизам, кад је реч и о Украјинској цркви и о Охридској архиепископији или МПЦ. Државна и национална припадност никада не смеју, не треба и не могу да буду одлучујући фактор за Цркву и њено организовање у свету. Територије држава се повећавају и смањују – променљиве су, али то не значи да новим државама и такозваним новим нацијама треба давати и нову цркву. То је етнофилетизам који је у православљу осуђен као јерес – „змијски отров“ који нарушава јединство Православне цркве, како је одлучено 1871. на Свеправославном сабору у Цариграду. О томе је и 2016. на Криту била велика полемика да се потврди осуда етнофилетизма, чему се у почетку противио Васељенски патријарх, да би на крају потписао, а само две године касније то прекршио на питању давања аутокефалности Православној цркви Украјине.

Амбасада САД и СПЦ

*Радили сте у Амбасади САД у некадашњој СФРЈ и, између осталог, били сте задужени за односе са СПЦ? У ком котексту је СПЦ била занимљива за САД?

– Једно од задужења било ми је и да одржавам контакте са Кабинетом Његове Светости. Патријарх Герман је био француски ђак, завршио је права на Сорбони, био је веома образован, школован, заинтересован за међуцрквене односе и Светски савет цркава, чији је председник био седам година. Он је био веома угледна личност, овде су били кентерберијски надбискуп, васељенски и руски патријарси, а и патријарх Герман је ишао у бројне посете. Кад сам радио у Амбасади САД, први амбасадор је био један од, по мом мишљењу, највећих политичара на свету, дипломата и геополитичар Лоренс Иглбергер, а после њега Дејвид Андерсон и Џон Скенлан. Иглбергер је био потоњии државни секретар САД, док је амбасадор Дејвид Андерсон после Београда био директор угледног АСПЕН института. Патријарх Герман је уживао велики углед у дипломатским круговима и имао срдачне и добронамерне односе, и са другим амбасодорима.

* Шта се догодило у последњих двадесетак година током којих се Амбасада САД повезује са притисцима на СПЦ, због чега се нашла и у афери Викиликс у вези са сменом владике Артемија? Да ли би америчка дипломатија могла да има било какве везе и са убрзаним решавањем македонског црквеног питања?

– То не могу да коменатришем зато што сам у Америчкој амбасади радио од 1978. до увођења санкција у септембру 1992. године. После тога је много политичара промењено. Од свих ових амбасадора које сам навео, нажалост, ниједан више није међу нама. Касније су се и политике мењале, како овде, тако и у Вашингтону.

Угрожено хришћанство

– Центар за заштиту хришћанског идентитета је основан на иницијативу групе интелектуалаца 2015, зато што се хришћанство као најбројнија религија, налази у веома тешком положају. Хришћанство је физички угрожено нападима у Сирији, Ираку, Нигерији, Кини, Пакистану, Индији… А шта тек рећи за погром српског живља и српског културног и духовног наслеђа на КиМ. Хришћанство није угрожено само на физичкој равни већ и на духовној – дехристијанизацијом и нарушавањем породице у Западној Европи. Центар се залаже за очување породице и јединство Православне цркве – каже Диогенис Д. Валаванидис.

(Данас)

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли мислите да ће се Србија придружити санкцијма ЕУ против Русије?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер