Дино Абазовић, Душко Трнинић: Колика је моћ религије у Босни и Херцеговини

Наши саговорници су два социолога религије - Дино Абазовић, доцент Факулета политичких наука у Сарајеву, и Душко Трнинић, виши асистент Факулета политичких наука у Бањалуци. Какав је данас положај религије у Босни и Херцеговини, да ли је она приватна ствар појединца, као што је то случај у европским земљама, или је постала политички фактор који игра значајну улогу у држави?

Дино Абазовић: У принципу, од деведесетих година наовамо религијске заједнице су - и то није само случај у Босни и Херцеговини него и у бившој Југославији и цијелом региону Источне Европе - постале врло значајна политичка чињеница, с тим што је у босанскохерцеговачком контексту то било много израженије него у другим државама такозваног источног блока.

Душко Трнинић: Од деведесетих година наовамо постоји симбиоза између религијских заједница и политичких партија, прије свега оних етнонационалистичких. Политичари су искористили религију и још увијек је користе за властиту промоцију, док религијске заједнице, с друге стране, користу политику за освајање јавне сфере.

Омер Каребег: Да ли политичари манипулишу верским лидерима или ови пак манипулишу политичарима?

Душко Трнинић: Политичари религиозне лидере често користе као своје портпароле који пропагирају њихове идеје. Мислим да религијске заједнице у том односу губе пошто није природно да оне наступају као мегафон одређених политичких опција. С друге стране, поједини религијски лидери имали су активну улогу током рата, у њиховим иступима било је говора мржње и ширења нетрпељивости према другим народима.

Омер Карарабег: Не знам да ли се варам, али чини ми се да ни Српска православна црква, ни Католичка црква, ни Исламска заједница никада нису поименично осудиле ниједног злочинца из свог народа.

Дино Абажовић: Не бих се с вама до краја сложио. Чињеница је да су неки религијски лидери, бар они са највишег нивоа, током рата с времена на вријеме објављивали текстове у којима се осуђују злочини, било да је ријечо худбама, проповиједима или писмима. Међутим, јавност, не само у Босни и Херцеговини него и регији, није увијек била довољно упозната с тиме. Али сигурно је да су у послијератном периоду могли учинити много више. Религијски лидери, на примјер, врло често обилазе стратишта и мјеста масовних злочина почињених над њиховим вјерницима. Али ријетки су примјери да одлазе на стратишта гдје су припадници њихове вјере и њиховог народа починили злочине.

Омер Карабег: Свештеници Српске православне цркве били су присутни на митингу подршке Младићу, који је у Бањалуци одржан након Младићевог хапшења?

Душко Трнинић: Да, видио сам те снимке. Кад је ријечо односу православних свештеника према Младићу, има информација да се он једно извјесно вријеме крио у женском манастиру крај Зрењанина који је под надлежношћу Бачке епархије. Нисам чуо да су Синод и свештентсво Српске православне цркве демантовали те наводе, а колико знам, бачки епископ је недавно изабран за члана Синода.

Омер Карабег: Да ли верски лидери имају политичке амбиције. То се, рецимо, понекад каже за реиса Церића?

Дино Абазовић: Мислим да они немају политичке амбиције, а за тим заправо немају ни потребе. Њихов утицај на политику је довољно јак да им директан политички ангажман није ни потребан.

Душко Трнинић: И ја мислим да они немају политичке амбиције. Њима је веза са политиком и политичарима потребна ради властите афирмације, као и афирмације религијске заједнице коју представљају.

Омер Карабег: Да ли су верске заједнице - Српска православна црква, Католичка црква и Исламска заједница - својим инсистирањем на националном фактор раздвајања народа Босне и Херцеговине?

Душко Трнинић: Код нас постоји спрега између националног и религијског. Најјача веза између националног и религијског је код православаца, док би ислам и католичнаство требало да буду универзалне религије. Међутим, у Босни и Херцеговини оне то нису. Мислим да су религијске заједнице у ствари жртвовале своју универалност зарад партикуларности.

Дино Абазовић: Овдје је управо религија била диферентиа специфица у етнонационалном раздвајању старославенског становништва. Оно што чини кључну разлику између Срба, Хрвата и Бошњака у Босни и Херцеговини је прије свега религија. То је повијесна чињеница из које се не може ишчитати ништа друго до да је у Босни и Херцеговини религија одиграла улогу националне вертикале за разлику од неких других земаља гдје је то, на примјер, био језик. Ја, међутим, мислим да је много већи проблем поизводња разлика у политичком смислу. Сматрам да су друштвено уређење и политички систем у Босни и Херцеговини веома погодно тле за производњу разлика. То није само ствар религијских заједница него и етнонационалних политичара, а и међународне заједнице која не жели да утиче да се то стање промијени.

Омер Карабег: Кад се има у виду колика је моћрелигије, поставља се питање да ли је Босна и Херцеговина секуларна држава или је можемо назвати државом крста и полумесеца, као што је то недавно написано у једном тексту?

Душко Трнинић: По мени Босна и Херцеговина није секуларна држава због религијске симболике која је присутна у јавним институцијама и због што је у секуларно уређеном друштву религија приватна ствар, а код нас то није случај. Она је и те како присутна у јавности. Наравно, ни у Европи немамо чисте секуларне државе у којима је религија потпуно одвојена од политике. Али код њих, за разлику од наше ситуације, постоји религијски плурализам, то јесте нема првилегованих религија као што је то случај у Босни и Херцеговини.

Дино Абазовић: У Босни и Херцеговини постоји принципијелна одвојеност државе и религијских заједница. Проблем је, међутим, у томе што религијске заједнице желе имати повлашћени положај у јавном простору само зато што су религијске заједнице. У класичним секуларним државама оне такав положај не могу имати. Оне су присутне у јавном животу као и све друге организације од јавног интереса, а колики ће бити њихов утицај зависи од снаге аргумената с којим наступају. То код нас није случај. Због тога се може рећи да БиХ има јако ниске стандарде секуларне државе.

Омер Карабег: Исламска заједница недавно је демонстрирала своју моћкада је након жестоке кампање прислила владу Кантона Сарајево да повуче своју одлуку да оцена из веронауке не улази у просек општег успеха ученика. Откуд Исламској заједници толика моћда може натерати једну кантоналну владу да промени своју одлуку?

Дино Абазовић: Исламска заједница и њени представници били су најекспониранији, али и Католичка црква је врло снажно секундирала у овим расправама. Ја нисам сигуран да је влада попустила, влада је у ствари одустала од тога да се та одлука ретроактивно примјењује с обзиром да закон не познаје ту врсту ретроактивности. Сада се покушава купити вријеме и на једној и на другој страни и ја мислим да је то питање само одгођено до почетка нове школске године. Мислим да ова прича није завршена, завршено је само прво полувријеме.

Душан Трнинић: Код нас се слична расправа водила око предмета култура религија који је био уведен као противтежа вјерској настави. Он је био замишљен као неконфесионални предмет који омогућује дјеци да стекну знања о различитим религијама и религијским праксама које постоје у босанскохерцеговачком друштву. Тај предмет на крају је повучен из школа. Шта се, у ствари, десило? Један од владика Српске православне цркве је у васкршњој посланици позвао родитеље да не шаљу дјецу на часове културе религија и да интервенишу да се тај предмет избаци из наставног програма. Након тога Министарсво просвјете је тај предмет повукло из школа. У овом случају показала се немоћполитике пред религијом.

(Данас)