Dijana Vukomanović: Solidarnost pokazujemo i kada druge ljude štitimo od sebe, opet se iznova učimo šta znači dobročinstvo i čovekoljublje; Starost postala nova šifra za stigmatizaciju

Iznenađenja nema – svi znamo da smo smrtna bića. Ali, problem je u tome što niko od nas nije spreman da umre banalnom smrću – tako što se zarazio virusom u prodavnici ili prevozu.

To bi zaista bilo „iznenađenje“ za većinu ljudi danas. Iako pristajemo da živimo stereotipan život modernog čoveka, još uvek zamišljamo teatralnu smrt. I to je paradoks tog našeg banalnog savremenog života. Svaka generacija ima svoj smrtni strah od nekog virusa – davno je to bila kuga, kolera, španska groznica, boginje, variola vera, grip – ptičji, svinjski, ili ovaj sada najnoviji tip virusa COVID-19 koji tera strah u kosti našoj generaciji  –  kaže za Danas Dijana Vukomanović, politikološkinja i poslanica Narodne stranke.

* Ima li kod nas solidarnosti?

– Tek sada, u uslovima pandemije, shvatamo da solidarnost pokazujemo i kada druge ljude štitimo od sebe – uzdržavamo se od kontakata ako smo potencijalni nosioci virusa. Dakle, opet se iznova učimo šta znači dobročinstvo i čovekoljublje. Novina je što vežbamo takozvanu socijalnu distancu, mi koji smo navikli da se srdačno rukujemo i ljubimo tri puta u obraz. Videćemo, kada sve ovo prođe, da li ćemo iskoreniti ove naše narodne običaje.

* Kako podnosite informacije da je broj mrtvih u Evropi premašio broj ukupno umrlih u Aziji i da broj zaraženih raste. Da li je strah ušao i u vaš dom?

– Izgubila sam supruga Pavla, pre 12 godina, u borbi sa teškom bolešću, i tada sam naučila da gledam smrti u oči. Zato poštujem dar života, isto kao što poštujem i prihvatam i neminovnost smrti. Naravno, brinem o mojim starim roditeljima, i znam da im je izuzetno teško što nemaju slobodu kretanja. Zato je izuzetno važno da mlađe generacije pokažu izuzetnu pažnju i negu starim ljudima. Živa reč, razgovor, pa makar i preko telefona, za stare ljude je najefikasniji melem. Bojim se da je starost postala nova šifra za stigmatizaciju, i da čovek sa godinama gubi odlike punopravnog građanina. Zato moramo da budemo izuzetno oprezni i da ne dozvolimo redukovanje ljudskih prava i sloboda starih ljudi.

 * Kako koristite sada višak slobodnog vremena u vreme policijskog časa?

– Trudim se da u ovo doba globalne samoizolacije i maksimalnog ograničenja slobode kretanja radim ono što su činili ljudi od davnina – upražnjavam svakodnevne rituale. Čistim, redim kuću, kuvam – ponovo pečem hleb, da kuća zamiriše najlepšim, blagoslovenim mirisom. Recept sam naučila u Crnoj Gori, na selu podno manastira Morača, i zato ga zovem manastirski. Moja molitva je čitanje knjiga. Novina je što su to knjige u elektronskom formatu – preko Bookmate aplikacije, pošto su i knjižare i biblioteke postale „opasna“, potencijalno kontaminirana mesta. Upravo sam pročitala knjigu Ivana Ivanjija „Dioklecijan“, o caru Rimske imperije koji je više uživao u miru svoje bašte nego u ogromnoj moći i vlasti. Poučno, i dan-danas.

 * Da li izbegavate da slušate vesti koje nisu tako ružičaste ili pomno pratite koliko je novozaraženih i kod nas, ali i u svetu?

– Ne verujem u „ružičaste“ vesti, užasavam se i izbegavam sve vrste „pink“ medija – bilo da su elektronski, ili štampani. Ali volim da se informišem preko Tvitera, jer nam otvara aktuelan i dovoljno širok prozor u svet. Posmatram trendove, uglavnom u Evropi, delimično i u Americi, a brojke su, naravno, varljive, koliko i promenljive. Impresivno, i pomalo zastrašujuće je što čitav svet nevoljno učestvuje u jednom nadrealnom, naučnofantastičnom eksperimentu u kojemu se na test stavljaju i ljudska prava i ljudske slobode. I sposobnost svake države, da formuliše bezbednosni odgovor na globalnu pretnju čovečanstvu.

* Hoće li svet posle ovog virusa biti isti?

– Izgleda da će 2020. godina biti prelomna godina u našim životima, posle koje ni mi lično, ni ceo svet u kojemu smo do sada živeli, neće više biti isti – očekujem drastične promene. Preživeće oni ljudi koji će umeti ili imati dovoljno resursa da se prilagode novonastaloj situaciji, dok će ostali biti osuđeni na velike gubitke, premda ne i propast. Fosili dinosaurusa su i današnjem čoveku najubedljivija opomena koliko smo, u stvari, mi ljudi krhka bića. Naravno – ja sam optimista, i verujem u opstanak čoveka, i nadam se da ćemo imati vremena da preispitamo udeo naše odgovornosti za opstanak sveukupnog biodiverziteta – života na planeti Zemlji. Čovek se pretvorio u glavnu štetočinu u prirodi, i moramo da promenimo naš način života, i naše beskrupulozne postupke.

(Danas)