петак, 29. март 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Хроника > Дејан Лукић: Арапска демократија прети империји
Хроника

Дејан Лукић: Арапска демократија прети империји

PDF Штампа Ел. пошта
недеља, 27. фебруар 2011.

Капиталистички, неоколонијални Запад и његове мултинационалне структуре нису спремне да прихвате демократију коју наговештава арапски револт. Отуда и овај ирационални страх од исламизма или Ирана

Руши се цела архитектура симулираних демократија храњених и одржаваних домицилном опресијом и спољним империјалним силама неоколонијализма. У либијској секвенци стекли су се узроци и симболи целокупне арапске олује која витла Регионом: дугогодишња (40) владавина аутократе, фактор нафте и гаса, маса осиромашеног становништва искљученог из матице политичког дијалога, сурово богаћење малобројне елите и деценијско учешће западног неоколонијализма у овом грандиозном удесу Арапа. На улицама Бенгазија, Триполија, Завије, Тархуне, Мисрате… пала је крв. Гадафијев син Сејф Ул Ислам („мач ислама“) обећава да ће се режим тући до последњег метка. Отац, после више дана ћутања иза високих зидова утврђене резиденције Баб Ел Азизија у Триполију, излази у ноћ пред камере и, такође, обећава још крви. Ништа необично.

Вешала за залутале псе

Као, својевремено, дописник „Тањуга“ из Либије гледао сам како су се исламски опоненти Гадафијеве Џамахирије (државе маса) њихали на вешалима у Бенгазију, а Гадафи послао ТВ камере да сатима снима љуљање за пример и опомену свакоме ко би прошаптао реч против „зелене револуције“ и његове револуционарне библије „Зелене књиге“. Преко хиљаду затвореника у затвору „Абу Салем“ хладно су ликвидирани после побуне због несношљиве тортуре…

После бомбардовања његове куће (1986) у Триполију, Гадафи је, у страху од нових удара, лутао пустињом са својим караваном. Имао сам драгоцену професионалну прилику да данима будем у његовој колони (имао је поверење само у Југословене). На једном од тих пустињских лутања, једне вечери у сахарској ували, стотинак километара од градића Тархуне, седео сам са „братом лидером“- искључиво тако су морали да га ословљавају – док је окретао овчије месо на импровизованом ражњу. Али овца је пре него што се нашла на ражњу била негде побегла, па је „брат лидер“ љутито позвао једног несретника из обезбеђења и дуго га тукао по глави дрвеним штапом којим је разгртао ватру. После казне човек се сагао, клекнуо побожно у песак и са захвалношћу пољубио руку „брату лидеру“. Мала чета његовог женског „обезбеђења“ клицала је све време, стиснутих песница, лидеру и револуцији док „брат“ није пророчки замућеног погледа, подигао штап увис и пустињом је одједном завладао мук.

Док смо јели парчиће печене овчетине усудио сам се да лидера подсетим на обешене у Бенгазију. Није ли било политички исплативије, кад их је већ осудио на смрт, да се све то обави са мање церемоније и организаваног народног весеља око вешала?

„То су залутали пси“, каже.

„Оптужују вас у свету да је то ипак било сувише брутално“?

„Према њима имам неку врсту инстинктивне бруталности („шераса фитрија“). Могу они да то називају бруталношћу, ми то називамо правдом.То није бруталност, то је уживање(„лезе“), то су залутали пси, а ово је револуција“…

Обрачун са демонстрантима у Бенгазију, Триполију и другим градовима носи све симболе „шераса фитрија“. Одбрана режима „до последњег метка“, у овом либијском случају значи одбрану породице са уским кругом профитера око „револуције“ у којој не постоји институција политичких партија, цивилног друштва, синдиката, Парламента… Либијска Џемахирија је феномен суи генерис, хибридно стање у процесу сталне импровизације, са Генералним народним конгресом који симулира Парламент и који са састајао једном годишње, док у локалу ландрају „револуционарни комитети“ којима по вертикали управља, такође, породични врх са пуковником на његовом врху. Одбрана, спољни послови, безбедност, нафта и новац – све је рукама „лидера“. Лидер, пак, није имао никакву административну функцију; није био ни председник државе, ни премијер, био је једноставно „вођа“ перпетуиране револуције обликоване по његовим идејама и врло често његовим халуцинацијама у оним фазама када је знао сатима да осамљен лежи покривен ћебетом по глави.

Нафта – мера за злочин и морал

Насупрот Мубараку у Египту, Гадафи није имао већ именованог наследника. Један од синова, Мутасим, играо је улогу кључног очевог политичког саветника и био први на листи за престолонаследника. Пре две године Мутасим је, међутим, морао да формира своју посебну јединицу специјалаца, која би била достојан ривал сличној јединици под командом млађег брата Кхамиса. Овај је, пак, занимљив по томе што га је док је био још мали тата слао, не у либијско већ у југословенско обданиште у Клубу југословена у Триполију. Тамо би га обично доводили наши људи који су служили у Гадафијевој кући, у њих је имао веће поверење него у либијску околину.

Последњих месеци пред ова фебруарска догађања Моатасим и Кхамис су важили за моћније од трећег брата – „реформисте“ Сејф Ул Ислама. Остали синови били су више проблем, него корист оцу. Саад је био познат по несташлуцима и сукобима са полицијом широм Европе, пијанствима и дрогирањем. Понашање Ханибала у Женеви умало није довело да прекида односа између Либије и Швајцарске…

Моамер Ел Гадафи је један од ретких арапских апсолутиста који је, захваљујући пре свега либијској нафти, скраћеним путем промовисан од терористе и изопштеника у прихватљивог партнера на Западу. Инспирисан Насеровом револуцијом (1952) млади капетан (27) Моамер Ел Гадафи је (1969) војним пучем срушио прозападног краља Идриса и постао жестоки поборник (и финансијер) револуционарних покрета широм света. Годину дана после пуча Гадафи, сада већ самоименовани пуковник, национализује нафтну индустрију, протерује британске и америчке војнике из база у Либији и ставља под либијску контролу све британске нафтне, технолошке и финансијске вредности у земљи. Либија, инспирисана Насеровим примером постаје „исламска социјалистичка“ република. Арапски Кастро, Гевара и Насер истовремено, револуционар без граница, Гадафи расипа новац од нафте на помоћ и подстицање „револуција“ свуда где се појаве у свету бивших колонизатора. Седамдесетих година прошлог века финансира и угошћава у Триполију сепаратисте ИРА из Северне Ирске. На тоне бомби, експлозива, аутомата и муниције тајно се искрцавају на ирским обалама. У крајње бизарном потезу тадашњи британски премијер Харолд Вилсон пише лично писмо Гадафију: нуди му пола милијарде фунти (у данашњој вредности) ако престане да финансира ИРА, отвори врата за британске фирме у Либији и надокнади компаније које је конфисковао. Гадафи не пристаје. И када су у заливу Сидра на домак либијске обале амерички ратни бродови били испровоцирани од либијске ратне флоте, Роналд Реган одлучује да бомбардује Либију, укључујући и Гадафијеву кућу у Триполију.

Остатак је историја, али и посебна прича о нафти, новцу и мери којом се на Западу мере злочини, казне, морал, право и демократија када бизнис и нафта узму ствари у своје руке.

И већ 2003. године Гадафи има пред собом тачну рачуницу колико би му у доларима вредело поравнавање са Империјом. Фокусна тачка је случај Локерби. Гадафијев агент Абдел Басит Ел Маграхи, лоциран на Малти, подмеће (1988) на аеродрому у Валети бомбу у пртљажник америчког путничког авиона („Панамерикен“). Бомба је експлодирала у току лета изнад шкотског градића Локерби: 270 мртвих, већином Американаца и Британаца.

Гадафи, напокон, (2007) подвлачи рачун и фактички признаје што ни у сну до тада није признавао да је Локерби дело његовог агента. Прихвата да америчким и британским жртвама несреће исплати милијарду и 800 милиона одштете.

Одмах пошто је новац легао на рачуне креће рехабилитација бившег првог светског терористе после Јасера Арафата који је, такође, на црвеном тепиху код Клинтона у Белој кући разрешен греха и проглашен за „нашег човека“ чим је пружио руку Израелу. Следи нова ера пријатељских контаката са Британијом и Империјом. Хепиенд је био свечано одрицање Гадафија од својих (углавном непостојећих) програма производње оружја за масовно уништавање.

Узгред, сада могу и да откријем да ми је 1989. године руски пријатељ, који је предводио ханговер у четири ока између Гадафија и тадашњег руског амбасадора у Триполију, поверио да је Гадафи тражио од Руса технологију и стручњаке за израду атомске бомбе. Платиће колико год Руси буду тражили. Из Москве су га дипломатски одбили.

Лет под шатор

Гадафију су после 2003. године поотварана сва врата Запада. Тони Блер први граби прилику и лети Гадафију под шатор у Баб Ел Аазизију. Година је 2004. Иронично, Блер саопштава доскорашњем „терористи“ и дотурачу субверзивног оружја Блеровим непријатељима из ИРА, да га Лондон сматра „снажним савезником“ – тако је дословце рекао – у заједничкој борби – нота бене – против светског тероризма!

По повратку Блера у Лондон „Шел“ инкасира прву награду у низу других које ће уследити – уговор о испоруци либијског гаса Британији. Вредност уговора 120 милиона фунти.

Али Гадафијев чек није без ситних услова у којима стоји да ће тих 120 милиона отворити широм либијска врата британском и америчком бизнису, само ако Британци ослободе Маграхија.

Остатак је такође већ позната историја. Блер тајно обећава Гадафију да ће инкогнито радити код Шкотланђана (где Маграхи лежи дугогодишњу казну) да се изведе операција ослобађања терористе, а на основу „хуманости“, будући да Маграхи болује од поодмаклог стадијума рака на простати. Следи дупла игра у Даунинг стриту. Лондон тајним каналима „сугерише“ Шкотима да уђу у сценарио без кога неће бити Гадафијевог новца, нити либијске нафте и гаса. Истовремено, Блер лаже Американце, чији је највећи број грађана погинуо код Локербија, да је све ОК, да пуштања Маграхија неће бити и да нема закулисне нагодбе за Гадафијем.

Претпрошле године у Глазгову лекарски конзилијум потписује да Маграхију остају још три месеца живота. Ослобођен на „хуманитарној“ бази, терориста лети у Триполи где га на аеродрому пред окупљеном масом грли Сејф Ул Ислам ел Гадафи.

У једном документу објављеном у Лондону на основу Закона о доступности информацијама од јавног значаја, стоји да је лабуристичка влада Тонија Блера „одлучила да учини све што је у њеној моћи да се ослободи Маграхи у замену за лукративне уговоре послова у Либији“. Документ носи датум од 2009. године, а следеће, 2010. године, Тони Блер, сада већ у функцији међународног посредника за Блиски исток (после смене у Даунинг стриту) лети у шатор код Гадафија да се захвали „вођи“ (на чему?) Гадафи са своје стране узвраћа захвалност Блеру.У међувремену, ослобођеном и терминално оболелом Маграхију истекла су, већ две године, она три терминална месеца.

Колико су долара и фунти коштали Гадафијева рехабилитација и Маграхијево ослобађање на „хуманитарној бази“. О томе још није сведен завршни рачун. Управо када је 2007. године почео процес трампе закона, права и морала за нафту и гас, британска влада је одлучила да за пет милиона фунти прода новом пријатељу у Триплију оклопна кола и водене топове које смо ових дана видели у гашењу побуне на улицама Либије. Британска полиција је, уз то, послала Гадафију најбоље стручњаке да обуче Гадафијеве специјалце у употреби средства репресије. Годину после тога испоруке британског оружја и материјала за гашење цивилних протеста вределе су већ 14,4 милиона фунти.

Поверљиви разговори и чудна пријатељства

Када је Маграхи пуштен на слободу, Гадафи бламира Лондон јавном захвалницом Блеровом наследнику Гордону Брауну. У ствари, Браун има све разлоге да буде захвалан Гадафију. У једном сензационалном транскрипту који се појавио у лондонском „Сандеј тајмсу“, штампан је детаљан разговор између Маграхија и Сејфа, у којем Сејф каже Маграхију да је његово име „било на столу у свим разговорима о нафти и гасу, које су Лондон и Триполи водили до 2007. године“.

Овде је занимљиво поменути да је Сејф Гадафи имао два пута поверљиве разговоре са Блеровим замеником, лордом Менделшохн, у којима је расправљано колико би Гадафија требало да кошта у новцу, нафти и гасу, пуштање на слободу бомбаша. У једном разговору (на Крфу) учествовао је и Менделсонов блиски пријатељ Нат Ротшилд, син сениора Ротшилда. Крајем 2008. године, Ротшилд је у Њујорку приредио гала пријем за Сејфа . „Са своје стране Гадафијев син је узвратио гостопримство следеће године позвавши Ротшилда на прославу свог 37 рођендана. Прослава је уприличена у Црној Гори, малој земљи на обали Јадрана, чије је инетересе протежирао лорд Менделсон (донедавно комесар Европске комисије за трговину), а где господин Ротшилд има знатне комерцијалне интересе“ („Дејли Мејл“, 22.фебруара).

Познати британски колумниста Стивен Гловер написаће поводом овога: „Какве чудне пријатеље имају водећи чланови наше политичке класе и плутократије! Проводе се са другаром Сејфом, сином оца, геноцидног манијака. То је исти Сејф који сада прети да ће за љубав режима поубијати све до последњег Либијца. При томе, наравно, употребљавајући оружје које смо му ми испоручили“.

Истим тоном је у добром делу британских медија пропраћен крајње бизаран потез актуелног премијера Дејвида Камерона, да усред пожара у Региону буде први западни лидер у посети ровитом Египту и узбурканом Заливу. На првој станици у Каиру Камерон је изјавио да долази да би помогао у „постављању темеља демократије“. Гротескна изјава промовисања дискредитованог типа западне демократије а ла Мубарак, Гадафи, Бен Али или султани и принчеви у Заливу…А још већа гротеска је да је Камерон у мисији „изградње демокартије“ са собом повео делегацију састављену од све самих представника крупног војног бизниса –„БА Системс“, „Ковиник“, „Талес“, „Кобам гроуп“, „Ултра електроникс“, „Ролс Ројс“….

Камерон – кад му време није

Гола је истина да се Камерон отиснуо на турнеју усред пожара носећи са собом збир паничног страха Вашингтона, Лондона и Брисела, да ће арапске револуције против деспотија да изроде демократију која више неће бити под контролом Империје. Разлози за панику су оправдани. „Ако се из овог арапског револта појаве демократске владе, оне ће репрезентовати истинске аспирације њихових народа и зато ми на Западу имамо разлоге да се забринемо јер те владе неће засигурно бити наши одушевљени пријатељи. Али не зато што ћемо се наћи лицем у лице са верским фанатицима, него са луцидним људима који ће, у то будимо сигурни, презирати то што смо им ми током дугих деценија наметали корумпиране диктаторе“, пише Грегори Лалаије у опширном трактату под насловом „Арапске револуције и ми: замислимо се добро“ („Глобал Рисерч“).

Уместо да погледају реалности у очи и покрет маса у арапском свету региструју као тектонски потрес раван паду Берлинског зида, у Вашингтону и Лондону протести се у званичном дискурсу превасходно доживљавају као ноћна мора у којој им се захтев маса за новом демократијом привиђа као сатана иза кога штрче рогови исламског екстремизма са иранским Великим сатраганом у прочељу. Поменути Лилије на ово примећује да „статистички и историјски гледано, пре је могуће да ћете бити нападнути од Америке него од Ирана …САД су војно напале више земаља, него било која друга земља на Планети“.

Рушење тиранских режима по милости Империје и неоколонијалаца -Тунис, Египат, Либија…најмање је мотивисано, инспирисано или извођено од стране џихадистичких терориста или самоубица Ал каиде. Напротив, структуре и раст исламизма су продукт диктатуре и репресије над народима. Цветови Ислама прихваћени су највише од како је започет лажни империјални рат против терора (Ирак, Авганистан). Паралелно, дубоки амбис који дели Запад од арапског света резултат је успостављеног, неоколонијалног поретка којим Запад експлоатише ресурсе арапског и Трећег света уопште.

Овде је и цело објашњење зашто, сада када је демократија добила шансу, западне метрополе, са ретким изузецима, тешко преваљују преко језика речи подршке народном устанку, а осуду диктатора (у либијском случају масакра) редукују на позив за обуставу насиља и „мирну транзицију“.

Једноставно, капиталистички, неоколонијални Запад и његове мултинационалне структуре нису спремне да прихвате демократију коју наговештава арапски револт. Отуда и овај ирационални страх од исламизма или Ирана. Такође и очајнички напор Империје да сада када је већ била немоћна да очува на власти своје диктаторе и октроисане „демократије“, барем обликује или, чак, припитоми револуције. На концу, отуда и овај бизаран долазак Камерона – кад му време није – у Египат и нафтом богати Залив на челу делегације продаваца оружја. И то баш сада када, уместо демократије по милости Империје, свету „прети“ демократија по милости угњетених народа.

(Печат)

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, „Заједница српских општина“ на КиМ бити формирана до краја 2023. године?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер