Давор Лукач: Војни бескућници - вечни живот у привременом смештају

 У СРБИЈИ, ПРЕМА ПОДАЦИМА УДРУЖЕЊА ВОЈНИХ БЕСКУЋНИКА, ИМА 2648 ВОЈНИХ БЕСКУЋНИКА, КОЈИ СУ ДОШЛИ ИЗ СЛОВЕНИЈЕ, ХРВАТСКЕ, БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ И МАКЕДОНИЈЕ, ОСТАВЉАЈУЋИ ТАМО СВОЈЕ СТАНОВЕ, А НАЈВИШЕ ИХ ЈЕ У БЕОГРАДУ. ЖИВЕ У КОЛЕКТИВНИМ ЦЕНТРИМА ЗА КОЈЕ И ДРЖАВА И ВОЈСКА ТВРДЕ ДА – НЕ ПОСТОЈЕ. КРУЖЕ ГЛАСИНЕ И ДА ЋЕ ЈЕДАН ОД ТИХ "НЕПОСТОЈЕЋИХ" ЦЕНТАРА, ХОТЕЛ "БРИСТОЛ", УСКОРО БИТИ РАСЕЉЕН, ЗБОГ "ДРЖАВНОГ ИНТЕРЕСА", ШТО ЈЕ, СУМЊАЈУ СТАНАРИ, ДРУГО ИМЕ ЗА ПРОЈЕКАТ "БЕОГРАД НА ВОДИ"

У августу 2014, приликом доделе кључева девет станова пензионисаним припадницима система одбране у Улици Кисела вода у београдском насељу Миријево, тадашњи министар одбране Братислав Гашић изјавио је: "У наредне две, две и по године биће измирене све потребе за становима у војсци, да немамо ниједног припадника војске, ни пензионера ни у редовном саставу, на чекању за стан." У том тренутку без стана или са неадекватним станом је 19.500 припадника војске, а новинарску сумњу да ће све то моћи да се реши до краја фебруара 2017, да је обећање преамбициозно, Гашић је покушао да отклони тврдњом да тај списак датира из деведесетих и да ће бити ревидиран јер су многи већ решили стамбено питање, а има и преминулих. "Србија мисли и на људе који чекају 30 и више година на стан, а који су сва своја богатства и имовину и све оно што су стицали кроз радни век оставили на територији других држава", рекао је тада Гашић. Неки од војних пензионера тада су му и поверовали, хватајући се за то обећање као дављеник за сламку...

У јануару 2018, ту је једна сасвим друга слика. Војни хотел "Бристол" у Карађорђевој улици: тридесетак пензионисаних старешина са породицама или без њих, који припадају категорији такозваних војних бескућника, избеглих из бивших југословенских република, 27. годину борави ту у "привременом смештају". Тај смештај не плаћају мало – за двокреветну собу 11.336 динара месечно, плус, ако имају још чланова породице, за "помоћне лежаје", који заправо не постоје, али се доплаћује 30 одсто цене за један, а 50 одсто за два. "Ишли су и да пописују ко има шпорете, фрижидере, остале електричне уређаје, чак и фенове, како би додатно наплатили трошење струје", прича за "Време" пензионисани заставник прве класе Драган Стојановић, указујући да је "Бристол" последњи колективни избеглички центар у Србији, иако држава тврди да они више не постоје. Станари "Бристола" своју муку носе 27 година, чекајући да добију неко решење за стан, навикли већ на "шетање" по стамбеној ранг-листи и сталне падове наниже. Оно што их је узнемирило јесу гласине које су од јесенас почеле да колају – да ће их иселити на нека друга места. Зависно од извора тих гласина, помињани су разни рокови, од неколико дана па до месец, два, три, пет... Као разлог, помињано је да се то ради због "државног интереса" и – "Београда на води". Група од 14 бескућника, који су имали храбрости, написала је због тога писмо највишим државним званичницима, захтевајући да им одговоре шта ће бити с њима. Они у писму указују и на разне нелегалне радње и кршења правила одговорних у "Бристолу" и Војној установи "Дедиње", на вишеструко већу цену него у другим војним објектима, "одокативно" одређену, претње исељењем и војном полицијом онима за које сматрају да су "непослушни"...

ОД "БРИСТОЛА" ДО "ДЕДИЊА" И НАЗАД: Уместо одговора, стигао је новопостављени директор ВУ "Дедиње" Чедомир Кисић са сарадницима и кратко саопштио да не може да одговори ни на једно њихово питање нити навод из писма званичницима, тако да састанак пропада. Потом је стигао допис из Министарства одбране, из Сектора за материјалне ресурсе, где се у првој реченици потписници писма оптужују да од државе траже станове, што је, тврди Стојановић, потпуна неистина. "Након десетак дана зову делегацију станара да дође у ВУ ‘Дедиње’, али смо им одговорили да то не желимо јер са њима немамо ништа, него са Министарством одбране, чији представници треба да дођу у ‘Бристол’", каже Стојановић и додаје да се након тога појавио директор Дирекције за услуге стандарда Министарства одбране Кравић са правником из Војностамбеног фонда Новаковићем и директором "Дедиња" Кисићем. "Пуковник Новаковић почиње причу како постоји државни интерес, не помињући конкретно који, и да ће зато да нас преселе у други објекат, који ће у међувремену бити реновиран на Дорћолу. Рекао је да ћемо да идемо у ‘свеже окречене собе’, што је страшна реченица. Замислите, после 27 година у колективном смештају дође човек и тако нешто вам каже, да вас, као овце, селе из једног у други тор. Тада сам плануо и питао га да ли разговара са људима или са овцама. Он је само понављао да је то државни интерес. Није навео који", каже Стојановић. Као илустрацију услова у којима бораве у "Бристолу" он наводи и чињеницу да собе у којима живе за 27 година нису ниједном окречене, а да су старешинама, добијањем тог привременог смештаја, умањене накнаде за одвојени живот и такозвани трошкови становања. Као нелогичност, он наводи и то што Министарство одбране финансира ВУ "Дедиње", која, истовремено, узима новац и од њих.

Председник Удружења војних бескућника потпуковник пилот у пензији Владо Ђукић истиче да су сви надлежни заборавили да је војним лицима од плате одбијано 4,5 одсто од бруто или 6 одсто од нето плате за Војностамбени фонд (ВСФ) и да Удружење сада води поступак за враћање тог новца. Реч је о огромној суми, која се налази на рачуну Српске банке (наследница Yу Гарант банке и ранијег Војног сервиса). "Тим средствима Народна банка Србије је основала Српску банку", тврди Ђукић и прецизира да прорачуни говоре како је то, када се израчуна по особи, вредност најмање једног троипособног стана. "Министарство одбране тврди да је то застарело. Средства су уплаћивана до 1993, а ми имамо сазнања и доказе да су уплаћивана до 1998. године", наставља Ђукић, додајући да су они 1993. од државе добили потврде колико су уплатили у ВСФ. Ђукић објашњава да су старешине из бивших југословенских република који су тамо имали станове морали да их званично уступе ВСФ (он је то учинио 1992. у Мостару, где је био наставник летења), и сад су остали и без станова и без пара које су уплаћивали у Војностамбени фонд.

ПАКЛЕНИ ПРАВИЛНИК: Ђукић тврди и да је крајем деведесетих постојала наредба тадашњег министра одбране Павла Булатовића да се уплаћене паре из ВСФ лицима која нису добила станове могу вратити, али да се то не може урадити са онима који су дошли из бивших република "док се не заврши сукцесија". Он показује и компликован правилник Министарства одбране за бодовање при прављењу стамбене ранг-листе, "у коме се не би снашао ни доктор економских наука", и појашњава да станове својом одлуком дели министар одбране, посебном наредбом, којом се прави "разрез" – активним војним лицима 70 одсто, пензионерима 30 одсто.

Правилником из 2008. направљено је осам група – четири су активни генерали, официри, подофицири и цивилна лица, и исто толико пензионисани у том статусу, а бескућници су сврстани у пензионере. "Уставни суд је тај правилник поништио, а људи из Министарства одбране, да би прикрили своје манипулације, смишљају нову чудну формулу, коју нико не може одгонетнути. Онда убеђују министра да је законски све у реду, и он то потписује. То су тешки манипуланти", тврди Ђукић. Ситуацију илуструје примером једног војног бескућника који је био први на листи у својој групи, а делило се осам станова: "Пред поделу, појави се осам лица на ранг-листи испред њега. Другостепена комисија утврди потом да за пет лица подела није законита. И шта онда ти из Министарства раде – доделе три стана, а за пет распишу нову расподелу. И у тој новој расподели опет дају онима који могу добити, а за оне којима комисија поништи, расписују нову расподелу, све док њихови људи ‘не прођу’. А наш члан, који је био први на листи, опет остане без стана." Ђукић тврди да у Београду има најмање 100 празних станова, "који се чувају због нечега", и као пример наводи стан у Улици Пеђе Милосављевића 44 на Бежанијској коси, који је запечаћен већ девет година, а за њега се плаћају све режије, јер се "чува за некога".

У Србији, према подацима Удружења, има 2648 војних бескућника, који су дошли из Словеније, Хрватске, Босне и Херцеговине и Македоније, остављајући тамо своје станове, а највише их је у Београду. Ђукић наводи да је прошле године Министарство одбране вратило у посед 130 станова који су били нелегално коришћени и они су, као "неуређени", посебном уредбом подељени заинтересованим лицима, што је тим људима мач са две оштрице – морају да се одрекну припадајућег стамбеног простора (скидају се са ранг-листе) и потом сами финансирају уређење тог стана, а има их поприлично руинираних, што захтева више хиљада евра улагања. "И онда Министарство одбране, тек кад ви реновирате стан, процени његову вредност и цену откупа", упозорава Ђукић и указује на још један проблем – не зна се колика су дуговања бившег нелегалног корисника према Електродистрибуцији и Инфостану, а све то мора да плати нови станар. До сада је од тих 130 подељено нешто мање од 70 станова.

Према подацима Удружења, у периоду од 2005. до 2017. је, на различите начине, стамбено питање решило око 9700 војних лица и пензионера, а од 1991. до 2005. најмање 15.000. "Подељено је 25.000 станова, а проблем војних бескућника није решен", резигнирано констатује Ђукић, истичући невероватну чињеницу да Главна инспекција Министарства одбране никад није могла да установи број стамбених јединица и пословног простора у ВСФ. Ђукић указује и на затвореност Министарства одбране за све информације и податке које је Удружење тражило, па су морали да их добијају преко повереника за информације од јавног значаја и заштиту података о личности.

ЖИВОТ У ОТРОВНОЈ ЗГРАДИ И ДОДАТНЕ МУКЕ: Владо Ђукић живи у војном спортском центру у Сурчину, у азбестним зградама штетним по здравље, где поред 100 војних бескућника има и двадесетак нелегално усељених, па легални станари за њих морају да плаћају утрошену воду и струју. "Вода је 20 пута скупља него за остале грађане, немамо право на бонус од 30 одсто за Инфостан као учесници рата. Потпуно смо дискриминисани као грађани другог реда", каже он, прецизирајући да су, када се све зброји, укупни месечни трошкови за стан од 49 квадрата 30.000 динара. Његов колега Драган Стојановић, с друге стране, има додатну "муку" – због свог залагања да се ствари у "Бристолу" доведу у ред и законске оквире, покушавано је његово исељење, са све асистенцијом Војне полиције, а без налога суда. И не само његово, него још њих "пет-шест непослушних", у три наврата.

Његови проблеми почели су када је указао на уредбу објављену у "Војном службеном листу" број 41/93, који регулише шта су у "Бристолу" собе за комерцијалну употребу (117), а које су за стамбено збрињавање (247): "Дали су нам решења о привременом самачком смештају, а наредбом је, чланом 17, прописано да начелник надлежне управе лицима која имају право на стамбено обезбеђење напише решење о додели нужног смештаја. Члан 18 каже да даном доношења престаје да важи наредба о коришћењу објеката за смештај самаца." Стојановић објашњава да би применом те наредбе и добијањем нужног смештаја ВУ "Дедиње" практично изгубио управљање над тим делом "Бристола" као и другим објектима где су смештени војни бескућници. Наредба је примењена у смештају у Жаркову, где станари сада плаћају пет пута мању накнаду за становање. Станари "Бристола" су, због тога, одбили да плаћају накнаде, па им је уручена тужба ВУ "Дедиња". Када су у овој установи увидели да не могу да их добију на суду, кренули су притисци да се потпишу уговори о становању. "У уговору није стајала ниједна обавеза ВУ ‘Дедиња’, само наше, па сам једини одбио да потпишем уз образложење да ћу то урадити ако се у њега стави макар једна обавеза ‘Дедиња’. Није стављена", прича бивши заставник ваздухопловне техничке службе Стојановић, који је радио на војним аеродромима у Загребу, Бања Луци и Батајници.

БЕЗ МИЛОСТИ И БЕЗ РЕШЕЊА СУДА: Од тада, нашао се "на мети" као непослушан и бунџија. Стојановић показује и све документе до којих је дошао, укључујући и захтев директора ВУ "Дедиња" од 6. јула 2012. којим од Војне полиције тражи асистенцију приликом комисијског "ослобађања соба од лица и личних ствари именованих, као и техничко обезбеђење наведене смештајне јединице", која треба да се обави 13. јула. "Војна полиција долази ‘марицом’, хоће да нас иселе. Ја сам имао ‘срећу’ да сам, пошто је то покушано и раније, добио решење од суда да је моја соба под његовом јурисдикцијом. Неко је војној полицији у међувремену рекао да имам судско решење и одустали су. Војна полиција долазила је по приватној вези тадашњег директора Дејана Мрљеша са неким од њихових шефова, а то је имало и своју противуслугу. После тога упутио сам писмо начелнику Генералштаба, у коме наводим да су поједине старешине Војне полиције након тих ‘акција’ добиле собе у станарском делу ‘Бристола’", каже Стојановић, који је због свега што га је снашло, преживео и срчани удар. Он подсећа и да су војни полицајци, на захтев тадашњег директора, на температури од 15 степени испод нуле, без икаквог судског решења, доведени да на улицу избаце жену са шестомесечном бебом, а да је касније на суду установљено да је имала потпуно регуларно решење о боравку: "И ником ништа, нити је одговарала домаћица хотела која је то исељење иницирала, напротив, премештена је на виши положај, нити је било ко од званичних органа одговарао за незакониту употребу војне полиције", огорчено прича Стојановић. Он пита да ли некоме треба нови "случај Поњигер", када је брачни пар са бебом скочио из собе војног самачког смештаја на Звездари због тога што им је претило исељење. Муж и жена су погинули, а дете је остало живо.

"Најновији случај у ‘Бристолу’ је покушај избацивања удовице заставника Томислава Стојановића, војног бескућника, три месеца после његове смрти. А био је старешина без мрље у каријери. Значи ли то да ће и породице свих нас бити избачена кад умремо, да ли је нормално овакво поступање, да нам та претња увек виси над главом?", пита се он. Приликом покушаја исељења удовице преминулог заставника, Тонке Стојановић, станари су се побунили, па је исељење привремено обустављено. Она је на прошлонедељној скупштини Удружења војних бескућника у очају поручила да јој је, ако је иселе, једини излаз да скочи у Саву и утопи се. Каква је ситуација и режим у "Бристолу", према речима Стојановића, довољно говори и то што су новинарку Радио-телевизије Србије, која је имала дозволу Министарства одбране да прави прилог о хотелу, избацили кад су схватили да прави причу о војним бескућницима и њиховом смештају.

Улаз у тај део "Бристола" је из Херцеговачке улице, тик уз ограду градилишта "Београда на води" и преко пута зграде Геозавода. На вратима стоји обавештење са знаком прецртаног фото-апарата и текстом: "Забрањено фотографисање. За свако снимање и медијско извештавање неопходна је дозвола надлежног органа Министарства одбране."

(Време)