Данијел Цвјетићанин: Бори се, Хосни

Евроатлантски активисти у Србији уплашени су да ће велика средства Империје морати да буду усмерена на ресетовање режима у Африци и Азији, уместо да, као до сада, буду утрошена на дестабилизацију прилика на Балкану

До овога тренутка (недеља, 6. фебруар) председник Египта Хосни Мубарак није поднео оставку, док о његовој деспотској владавини дугој 30 година светски (и наши) новинари износе лавине информација. Мора да сам ја дремљиви гледалац информативних ТВ-емисија и несавесни читалац дневне штампе, па нисам приметио сличне вести са тих страна у протеклим декадама. Као да се тек сада, на брзину, продукују текстови о економским страхотама Туниса и Египта, доскора са привредом за углед (и  примамљивим туристичким дестинацијама). Све ово показује да у свету јавног информисања не постоји никаква „завера“, него главни известиоци (страни и наши) одлично знају када и шта сме да постане јавна информација у глобалном селу. Остало се утапа у море интернета, у којем би чак и вест да је планета Земља скренула са своје путање остала незапажена у милионима новости о свему и свачему.

Последице

Крупни покрети маса, поготово када су наоружане безнађем и бесом, не могу остати без последица. Питоми и мирољубиви Арапи у таквим приликама светском империјализму показују и друго лице, па могу (без жеље за осветом) да озбиљно уздрмају темеље новог светског поретка ако заузму место које им припада у међународној подели рада. Империја се осетила изненађена, не и уздрмана (као што многи мисле). Њен гнев се прво (и у највећој тајности) усмерио ка сопственој обавештајној служби која није на време упозорила на опасност и предложила кога треба потплатити, кога ликвидирати, а са ким створити „нове савезе“ на Блиском истоку. Као што није показала ни „ко стоји иза оваквог покрета“ (изгледа да су и за Мосад прошле берићетне шездесете и седамдесете године).

У осталим државама (и привредама), иако истински изненађени догађајима, многи су одмах почели да калкулишу. Туристичке силе Медитерана, укључујући „тако лијепу, а тако нашу Хрватску“ (види оглас у „Политици“ 30. јануар), очекују бољу сезону. Банкари на Кипру, Кувајту, Емиратима (и другде) очекују приливе огромних депозита компрадора са „угрожених“ подручја. Империјалне силе очекују да ће успети да се брзо ослободе Мубараковог и Бен Алијевог наслеђа и нађу нове представнике својих интереса у арапском свету.

Српска влада, вероватно, рачуна на то да ће због нагле трансформације земаља Блиског истока у подручја високог ризика, токови капитала кренути ка нашем простору – што је добро. Али су остали евроатлантски активисти у Србији (мрежа НВО) уплашени да ће велика средства Империје морати да буду усмерена на ресетовање режима у Африци и Азији, уместо да, као до сада, буду утрошена на дестабилизацију прилика на Балкану, где треба да се оконча колонизација (шифра – „Пустите нас да завршимо посао“). Оправдан је зато страх да ће се буџети (претприступних фондова) смањити, а апанаже наших вредних НВО активиста – преполовити. Да ли то може да представља препреку на нашем путу за делегата за кандидата за члана ЕУ?

Реформе

Арапски свет очекује излазак из неоколонијалног статуса и побољшање економског положаја најширих слојева, али ће им Империја, вероватно, понудити помоћ у облику „реформи и промена“. Ово су дабоме речи које могу да значе све,  тј. – не значе ништа. Наши грађани често воле да кличу и поздрављају „реформе и промене“, иако су се оне (у нашем случају) најчешће испољавале као деструкција економије или конзервација партијског (страначког) система судова и тужилаштва.

Крајње је време да се престане са злоупотребом речи „реформа“ и „промене“ у политичком вокабулару, а страначки лидери и активисти обавежу да сваку најаву „реформи“ и „промена“ објасне.

Хвала Борисе

Али ипак разумем због чега су ове (и сличне) речи толико драге нашој компрадорској елити. Замислите колико би им било мучно да превале преко језика „Знатно ћемо умањити систем здравствене и социјалне заштите“ или „Битно ћемо редуковати систем образовања“ (као што су га већ редуковали). „Смањићемо пензије, па нек преживи ко може. То од нас захтевају (шифра – „Раскид с прошлошћу“). Ако им не изађемо у сусрет, прете нам „самоизолацијом“. А што је најгоре, наше НВО остаће без приступа претприступним фондовима, из којих се исплаћују апанаже нашим страначким активистима.“ Много је комотније све ово заоденути у фразе о „променама и реформама  на европском путу“.

Блискоисточни случај забрињава нашу компрадорску елиту највише због тога што је показао запањујућу лакоћу са којом евроатлантски пријатељи пуштају низ воду своје домаће савезнике. Сви знамо колико Борис Тадић уме да буде сигуран, чак циничан према јавности, док му је иза леђа Шеста флота, увек добро припремљена да сломи сваки покушај отпора на овом простору. Случајеви Египта и Туниса показали су, међутим, да постоје тренуци (и ситуације) када стиже мејл са кратком поруком „Хвала Борисе“. Где ће тада бити одушевљени обожаваоци и успаљене „дјевушке партијке“? Али то никоме не треба да представља утеху. Пошто и од Бориса постоји према иностранству понизнији, а према свом народу бахатији Борис.

(Печат)