Danas se navršava sto godina od rođenja srpskog pesnika, pisca i aforističara Duška Radovića

Dušan Radović na ovim prostorima bio je poznat po svom stvaralaštvu još za vreme života. Danas se navršava 100 godina od njegovog rođenja, a ono što je ostalo iza njega, autentičan je svedok kako prošlih vremena, tako i sadašnjosti.

„Jednog dana svi ćemo misliti isto.

Tome je najbliže – ne misliti ništa.

A to možemo ostvariti već danas.”

Postoje ljudi koji se rode u Beogradu i nikada ne nauče da ga cene. Ima i onih kojima je ovaj grad samo usputna stanica. Međutim, Duško Radović, Nišlija po poreklu, je Beograd voleo, nadgledao i opominjao, ali i zadužio, budno motreći ga i obraćajući se svakog jutra u 7 i 15 putem radio talasa uz prepoznatljive reči: „Beograde, dobro jutro”.

Rođen je 29. novembra 1922. godine u Nišu, odakle se sa porodicom seli u Suboticu.

U Subotici je završio osnovnu školu i šest razreda gimnazije, da bi svoje školovanje iz oblasti filozofije nastavio u Beogradu.

Imao je brojna interesovanja iz sfere umetnosti. Kao pisac bavio se različitim formama. Pisao je aforizme, skečeve, najave i odjave, pesme i priče, ali i scenarije za igrane i dokumentarne filmove.

Među brojnim emisijama, kako za decu tako i za odrasle, izdvajaju se „Bio jednom jedan lav”, „Tucite decu sve dok vam ne priznaju zašto ste ih tukli”, „Svaštara Duška Radovića”, „Na slovo, na slovo” i mnoge druge.

Voleo je decu i deo svog pisanog stvaralaštva posvetio je upravo njima – zbirka pesama „Poštovana deco” iz 1954. godine, „Smešne reči” iz 1961. godine, kao i zbirku priča i pesama „Pričam ti priču” iz 1963. godine. Lista je podugačka.

Njegova pisana reč namenjena deci donela je ono što su autori knjige „Pisci za decu i mlade” nazvali „drugčijim tretmanom detata”. Autori takođe ističu baš Radovića kao predvodnika novog talasa u našem stvaralaštvu, te ga karakterišu kao čoveka „blistavog dara, životne mudrosti, vedrog i pametnog rukopisa”.

U svojim aforizmima često je kritikovao roditelje i stajao u zaštitu dece:

„Ako već tučete decu, tucite ih bez razloga, jer su ovi drugi razlozi gluplji.”

Bio je glavni urednik „Pionirskih novina”, urednik programa za decu Radio Beograda, urednik Programa za decu Televizije Beograd, urednik lista „Poletarac”, novinar „Borbe”, kao i urednik Studija B.

„Beograde – dobro jutro” – početak i kraj jedne „ere”

Ono po čemu ga ljudi pamte jeste upravo radio emisija Prvog programa Studija B i čuvene tri reči koje su građanima prestonice saopštavale da je novi dan došao – „Beograde, dobro jutro”.

Emisija je sa emitovanjem počela u julu 1975. godine i do samog kraja nije promenila formu niti vreme početka – tačno u 7 i 15 ujutru. Beograđani su i te kako cenili „jutarnju gimnastiku” moždanih vijuga koju je Radović vešto dostavljao iz zgrade „Beograđanke”.

U prilog tome govori i činjenica da su istoimene knjige prodate u neverovatnom broju primeraka, a sadrže samo deo tekstova koje je Radović pustio u etar. Iako je često putem aforizama kritikovao slušaoce, on je za njih i brinuo, ponekad iskazujući svoju brigu i doslovno.

„Dragi slušaoci,

Imate i vi nekog svog na visokom položaju.

To je naš Studio B, na 23. spratu Palate ‘Beograd’. Javite nam ako vas neko dira.

Javite nam i ako vas ne dira, a obećao je…

Videće oni kod vašeg Studija B, pogotovu ako se popnu na našu lepu i visoku palatu.”

Dušan Slavković, novinar i jedan od autora enciklopedije „Dva veka srpskog novinarstva” u svom tekstu o Dušku Radoviću rekao je: „Ni autor nije bio pošteđen raznoraznih ocena i epiteta: svedok vremena, oko i uho grada, mudro zakeralo, savest nesavesnih, matoro gunđalo, budilnik, ranoranilac, petao koji kukuriče, podrugljiv i često gorka prznica.”

Iz čuvenog studija sa vrha „Beograđanke” u etar je pušteno više od sedam godina Radovićević misli i reči. Međutim, političkim „spletom okolnosti”, došao je i dan za poslednju emisiju.

Dugo su ga promatrali i pomno slušali iz vrha tadašnje države, „praštajući”, teška srca, brojne šaljive reči koje su mogle smetati samo sujetnom čoveku. Ćutali su i trpeli aforizme koje su bili pretnja po postojeći sistem – pretnja u vidu buđenja građanstva uspavanog i ušuškanog u nametnutu utopiju „osamdesetih”.

No, jednu rečenicu, Ivan Stambolić, prvi čovek Gradskog komiteta Saveza komunista Beograda i general Nikola Ljubičić, predsednik predsedništva Srbije, koji su posle smrti Josipa Broza Tita bili na čelu države, nisu mogli da mu oproste tek tako.

„Ako već možemo i moramo bez Tita, možemo i bez mnogih drugih.”

Zbog ove rečenice, naizgled naivne, ali preteće po sistem koji je vešto prikrivao svoje mane, Radović je sklonjen sa Studija B. Poslednju emisiju uradio je 19. novembra 1982. godine.

Duškove reči su se ipak čule dalje i glasnije, čak i kada se više nije javljao u 7 i 15 ujutru. Već prvog dana njegovog izostanka, slušaoci su krenuli sa pritiscima, u nadi da će uspeti da vrate prepoznatljivi, jutarnji glas Duška Radovića.

Pod, sada već budnim, okom građana Beograda, Stambolić se našao u sitaciji iz koje je izlaz bio samo jedan – vraćanje u etar Duška i „Beograde, dobro jutro”.

To je i pokušao da učini nudeći mu povratak krajem 1983. godine, no, Radović je imao britak i jasan, odričan odgovor u svom stilu:

„Ja jesam mali čovek sa radija, ali nisam onaj koji se pali i gasi na dugme.”

Duško je uveliko pred kraj emitovanja bio bolestan, a gašenje emisije i politički pritisci su dodatno doprineli pogoršavanju njegovog zdravstvenog stanja.

Umire 16. avgusta 1984. godine od upale produžene kičmene moždine, bolesti koju izaziva prekomeran stres.

Preko 10.000 ljudi došlo je da isprati čoveka koji je Beograđanima bio doza, preko potrebnog, jutarnjeg optimizma.

Dušan Slavković je dobro procenio u svojim rečima rekavši da kada je Duško sklopio oči „njegova emisija i njegova misija na radiju zauvek je bila završena, bez nastavljača.”

Duškove reči koje su sklopile brojne brakove

Pojedine opštine i danas koriste Duškove reči prilikom sklapanja brakova umesto suvoparnog čitanja zakona:

„Brak se uređuje zakonom samo onda kad ne može drugačije. Zbog toga ne dozvolite da vam zakon uredjuje brak. Uredite ga sami, lepše i humanije nego što bilo koji drugi zakon to može predvideti.”

„Budite ljubomorni, ne jedno na drugo, već na svoj brak.”, takođe su reči Duška Radovića iz ovog teksta.

Tokom snimanja filma po Radovićevom tekstu, „Kako su se volele dve budale”, Milena Dravić i Dragan Nikolić su krunisali svoju dvogodišnju vezu brakom koji je trajao više od 40 godina.

Šta nam je ostalo iza Duška Radovića?

Navršava se 100 godina od njegovog rođenja. Bio je poznat po svojoj spretnosti na rečima i strogoći lica koje je mudro promatralo grad koji ga je na prvi pogled kupio i kom je poklonio mnogo više od pukih reči.

Da li je on prisvojio Beograd ili je Beograd prisvojio njega, na kraju dana nije ni bitno.

Iza čoveka kao što je bio Duško Radović ostaju osmesi na njegov pomen, osmesi zasluženi njegovim rečima, knjigama, emisijama, filmovima, ujedno njegovim delom, a to se na kraju dana jedino računa.

Priču o ovom čoveku najprikladnije je završiti upravo jednim od mnogih njegovih aforizama, izgovoren 4. avgusta 1975. godine:

„Oni koji mnogo znaju – malo govore.

I obrnuto – najviše govore oni koji ništa ne znaju.

To ima veze.

Samo mišljenje može čoveka sprečiti da govori.”

(Danas)