Данас: Обама пожељнији партнер остатку света

У финишу предизборне кампање штаб Барака Обаме инвестирао је додатне милионе долара на ТВ репризирања порука великих ишчекивања којима је 2008. свет поздрављао пробој првог црног председника у Белу кућу. Међутим, изгледа као да нису имали на располагању новије снимке сличних еуфорија с перспективом да актуелни председник САД остане још четири године на истој адреси. 

Истина, Обама је и даље веома популаран широм глобуса. Али - кад је реч о спољним реаговањима - на том терену региструје се одређено помрачење његове државничке звезде, посебно у исламском свету, према коме је досад била фокусирана његова међународна политика. Уз закључак експерата да ће и даље присутна забринутост због домаће економске ситуације неминовно утицати на континуитет и, уопште, кредибилитет америчке политике према осталом свету.

У јавности се, упоредо са приближавањем изборног 6. новембра, отварала и дилема колико се - са старим или новим председником - може очекивати застој или евентуални заокрет досадашње спољне политике Вашингтона. Јер, недавна, последња тематска дебата Обаме и Ромнија, посвећена управо том сегменту њихове будуће политике, није ништа конкретније допринела отклањању неких неизвесности. Како у домаћој јавности, тако и у осталом свету, где су те дилеме још бројније и израженије. Нарочито у припремама за могућу рокаду у Белој кући, која би, у том случају, уследила после председничке инаугурације 20. јануара.

Протеклих месеци, што се кампања више захуктавала - судећи према истраживањима надлежних институција и медија који су пратили реаговања јавности - поново су се појавили сигнали да се у категорији такозваних „просечних Американаца“ није приметније смањио проценат оних који и даље сматрају да је њихов црни председник „у души био и остао онај стари марксиста-социјалиста, који планира да уништи капиталистички систем у САД“. Истовремено, на другој страни, регистровано је приближно исто толико оних других који у републиканском кандидату виде „бескрупулозног капиталисту, који се ни са председничке позиције не би либио да и више него досад пљачка сиротињу и даље увећава своје богатство“.

То се, међутим, односи на домаћи аудиторијим - на оне о чијој се кожи ту превасходно ради. Али, кад је реч о онима ван граница САД, расположиви показатељи указују да је, кад се све сабере, дуел Обаме и Ромнија изазвао мање интересовања и, сразмерно томе, добио мањи публицитет него што је то био случај и са једним од претходних председничких избора у последњих пар деценија.

Памте се и помињу времена из ближе и даље прошлости и праве поређења. Рецимо, колико је свет, својевремено, био прво заинтригиран, а потом и спреман за признања економском узлету Клинтонове Америке током његовог дуплог мандата, што је, познато је, и те како повукло за собом и остале развијене земље. Односно, у том контексту - колико су и са каквим интензитетом, потом плаћани цехови за промашаје Клинтоновог наследника Џорџа Буша на домаћој и међународној сцени. Или оно најсвежије, из кампање 2008, обележене почетном историјском дилемом „колико су Американци спремни да гласају за црног председника“, да би се потом - кад је са биралишта добијен одговор на то питање - сад дошло до овог 6. новембра, кад се Европљани, Руси, Кинези, највећи део исламског света и скоро сви остали унисоно изјашњавају у прилог Барака Обаме као партнера с којим преферирају да и даље послују и сарађују.

Та белосветска очекивања од постизборне Америку имају, међутим, и један врло индикативан заједнички именитељ. Вашингтонски дневник Политико формулисао је то, ових дана, врло тачно и убедљиво: „Наши савезници и партнери, европски и остали, временом су схватили и уверили се да амерички председник не може да решава и њихове проблеме. Па им је тако сасвим јасно да ни Обама ни Ромни неће моћи, рецимо, да ишта посебно учине у вези са кризом њиховог евра. Нити могу да формирају ефикасну власт у Египту или Либији, да учине Русију мање коруптивном, нити да смање непотизам у Кини... Некадашњи мит о моћној Америци, која све види и све чује, одржао се још понегде - понајвише међу Арапима - али је очигледно да се на осталим странама скоро сасвим изгубио“.

Политико је завршио поменути текст констатацијом да остали свет „већ увелико схвата“ оно што Американцима можда још и није сасвим јасно. А, то је да њихов председник има веома ограничене могућности да обликује збивања и у својој земљи - а камоли да му тако нешто успева ван граница САД.

Ипак, сад кад је освануо „дан одлуке“, са много више питања него одговора, нешто је ипак извесно. Поновна Обамина инаугурација неће аутоматски учинити Америку популарнијом у свету, као што јој ни евентуална победа Мита Ромнија неће донети више поштовања и моћи - нити је учинити још омрзнутијом, тамо где је то већ и онако случај. А, кад је то већ тако, намеће се завршно питање: колико су, уопште, важни ови председнички избори? Одговор је недвосмислен - најважнији су после оних из 2008.

Гласање за Конгрес подједнако важно

Поред шефа државе, данас се бира и нови састав Конгреса - 435 чланова Представничког дома и 35 од 100 припадника Сената. Избори за Конгрес подједнако су значајни као и избори за председника будући да контрола над Конгресом омогућава шефу државе да спроводи политике без значајније опструкције парламента. Ако би републикански кандидат победио на изборима за председника, а републиканци задржали Представнички дом и освојили већину у Сенату, конзервативци би могли да опозову реформу здравствене заштите коју је спровео председник Обама. Свака савезна држава даје по два сенатора, док се број чланова Представничког дома одређује по броју становника у свакој од држава.

Према последњим анкетама, републиканци ће задржати контролу над Представничким домом, а демократе над Сенатом. Чланови Представничког дома се бирају на две године, а сенатори на шест година, при чему се, отприлике, трећина бира сваке две године.

(Данас)