Danas: Evropska inicijativa za stabilnost predlaže promene u metodologiji proširenja Unije - Srbija u EU tek 2030. godine?

 Proširenje Evropske unije na Balkan bilo je pod znakom pitanja i pre nego što lideri EU nisu uspeli da se prošle godine dogovore o otvaranju pristupnih pregovora sa Severnom Makedonijom i Albanijom.

Ukoliko ne bude izmenjena metodologija i tempo tog procesa, nijedna zapadnobalkanska država neće se pridružiti Uniji pre 2030, navodi se u najnovijoj studiji Evropske inicijative za stabilnost (ESI).

U dokumentu se citira izjava bivšeg šefa nemačke diplomatije Joške Fišera, iz 2010. godine. Upitan kakav će „oblik“ imati EU u naredne dve decenije, on je odgovorio da „isključuje mogućnost proširenja na bilo koju balkansku zemlju do 2030“, uz argument: „Evropa se nalazi u stanju duboke bolesti… nacionalne pozicije širom EU, naprosto, suviše su različite.“

Kako se zaključuje, aktuelna situacija pokazuje da je „Fišer imao kristalnu kuglu“.

Prema mišljenju autora analize, zapadnobalkanskim državama preti opasnost od ponavljanja sudbine Turske – „da se nikad ne pridruže Uniji“.

U tom kontekstu, napominje se da je prošlo više od šest godina otkako je poslednja država postala članica EU – Hrvatska.

Kada je o ostalima na Balkanu reč, ističe se da se Severna Makedonija prijavila za članstvo 2004, postala kandidat godinu danas kasnije, ali da još nije „otvorila“ pregovore sa Briselom, da Crna Gora pregovara o pristupanju maltene osam godina, „čime je već nadmašila Hrvatsku“.

Podjednako „deprimirajuća statistika“ navedena je za Srbiju – koja je započela pregovore pre šest godina, a u međuvremenu zatvorila samo dva poglavlja, dok Albanija duže od deceniju nastoji da dobije „zeleno svetlo“ za otvaranje pregovora, a Bosna nije postigla nikakav napredak od 2016, kada je predala kandidaturu.

Na kraju, napominje se da Kosovo nije ni moglo da se prijavi za članstvo, jer ga ne priznaju sve članice Unije.

Kako se zaključuje, ako se nešto ne izmeni u postojećim praksama i pristupu Brisela, svako ko želi da sprovede reforme neophodne da bi se dobila „ulaznica“ u EU, izgubiće motivaciju da to čini, odnosno „osećaće se poput hrčka u točku“.

Među promenama koje zagovara ESI, i koje su, uglavnom, razrada planova Francuske o reformi proširenja, navodi se da proširenje treba da postane „dvofazni proces“, što bi značilo da krajnji cilj pregovora ostaje „punopravno članstvo“, a „prelazni cilj“ treba da predstavlja ponuda državama kandidatima da se pridruže zajedničkom tržištu, uz ispunjavanje određenih uslova, na sličan način kako je to učinjeno u slučaju Finske, koja je 1994. postala deo jedinstvenog tržišta, a naredne godine i punopravna članica EU.

Kao druga preporuka ističe se „istovremeno otvaranje i zatvaranje svih poglavlja“. Dalje, navodi se potreba da „vladavina prava istinski postane centralna tema“.

Kako se precizira: „poštovanje pravila iz domena vladavine prava mora da bude preduslov za pristupanje jedinstvenom tržištu i za punopravno članstvo, što podrazumeva znatno stroži nadzor nego do sada“. Ilustracije radi, predlaže se da „ako bilo koja država ozbiljno krši osnovna ljudska prava ili podriva nezavisnost sudstva treba da joj bude zamrznut proces pristupanja, uključujući uskraćivanje sredstava iz pretpristupnih fondova“ – u tom slučaju, proces pridruživanja počeće iznova tek ako većina članica Unije proceni da su sprovedene reforme.

Autori analize postavljaju sledeća pitanja političarima u EU – da li će prijem novih članica učiniti Uniju snažnijom; da li je proširenje dobro za aktuelne članice; da li proširenje na Zapadni Balkan nosi rizike – odnosno, da li će nove članice „uvesti“ nove probleme, otežati postizanje sporazuma, ugroziti „krhki“ konsenzus EU o osnovnim standardima vladavine prava; Na kraju – postavlja se pitanje – da li će Zapadni Balkan „skliznuti“ u nestabilnost ukoliko ne bude primljen u Uniju, uz konstataciju: „ukoliko nepristupanje vodi te zemlje u bezbednosnu krizu, one nisu spremne da postanu članice – članstvo u EU je suviše zahtevno da bi predstavljalo sigurnosnu mrežu za nestabilne države“.

„Zdravlje“ kandidata

U studiji se navodi da sledeće parametre treba ocenjivati kako bi se zaključiti da li su države koje teže članstvu „zdrave“: pravosuđe – detaljno analizirati stanje u svim zemljama da bi se odredilo da li je pravosuđe zaista nezavisno; korupcija – opsežne analize stvarnog stanja (ne samo percepcija) u različitim segmentima društva kako bi se uvidelo da li se vremenom ostvaruje napredak u smanjenju nivoa korupcije; sektor bezbednosti – analizirati da li su službe bezbednosti zaista pod kontrolom parlamenta; sloboda medija – detaljna analiza svih nacionalnih emitera da bi se procenilo postoji li pluralizam u „pokrivanju“ političkih tema, korišćenjem metodologije koji je osmislio OEBS; način na koji se tretiraju „ranjive grupe“ – analizirati kako se nadležni ophode prema grupama poput siročadi i nacionalnih manjina, što je dobar način da se oceni ne samo poštovanje ljudskih prava već i sposobnost institucija.

(Danas)