Хроника

Дамјан Павлица: Како власт преузима спонтани народни протест?

Штампа
четвртак, 09. јул 2020.

Приметио сам да је наш владалац усавршио технику преузимања протеста, посебно када су у питању разни спонтани изливи народног гнева. Техника се састоји у томе да се пар стотина специјаца у цивилу пошаље на чело протеста, понашајући се као предводници масе и узвикујући унапред припремљене пароле.

Убацивање специјалаца

На недавном протесту против забране кретања, могао се видети готово школски пример преузимања протеста. Убрзо након што је револтирана маса света почела да се окупља испред скупштине, место на самом челу протеста, испред скупштинских врата, заузела је организована група која се упадљиво разликује од обичног народа, и чија професија дефинитивно подразумева физичку спрему. Неки су их звали десничарима, неки навијачима, али мени изгледају као припадници специјалних служби или њихови сарадници. Према сведочењу бившег полицајца Владимира Савића, у питању су агенти Одељење за посебне акције МУП-а, обучени у наставном центру Макиш.

Наметање агенде

Они на протест долазе организовани, са својом агендом, и као највећа организована скупина у маси појединаца, имају моћ да намећу слогане и започињу песме. Њихове најгласније пароле биле су „Идите на Косово“, „Вучићу, Шиптару“, „Вучићу, педеру“ и слично. Ово је добар пример као стотињак организованих људи може наметати теме маси од десет хиљада.

Може изгледати чудно зашто би владалац послао људе да скандирају против њега, али објашњење је прилично очигледно. То је нека врста „улазнице“ коју морају да плате, да би наметнули своју агенду. Њихови слогани су пажљиво бирани да буду политички безопасни („Вучићу, педеру“), да изазивају поделу по националној основи („Вучићу, Шиптару“), да немају социјалну конотацију и да се не баве стварним аферама. Дакле, шта год да је разлог протеста грађана (крађа, корупција, рушење Савамале, Јовањица, Крушик), дефокусирање се врши убацивањем стандардних испразних слогана.

Према извештавању Снежане Чонградин, ове пароле заиста јесу биле најгласније, али „енергија која је избијала из тих повика била је испражњена, лишена таквог смисла“.

Изазивање подела

Осим померања фокуса, гласно скандирање агресивних слогана има за циљ отуђење „тихе већине“ од гласне мањине на протесту. Просто речено, циљ је да се великом делу учесника огади протест. Да ова техника постиже жељени циљ, сведоче утисци мојих пријатељица са јучерашњег протеста: „Све сами Трампови војници и плаћеници пред скупштином, глуме Србе, траже Косово…“ (Милица) као и „нацоши се увукли на протест“ (Киа).

Ово безобзирно наметање агенде има за циљ да владаочеву агенду прикаже као доминанту, док се актуелни проблеми, због којих су људи изашли, на улице маргинализују. Психолошки ефекат овога је да се човек осећа изопштен, односно да није међу истомишљеницима, иако заправо јесте.

Потискивање ривала

Убачени агенти не могу гласно хвалити владаоца, али могу гласно блатити његове политичке противнике. Ако се неки опозициони политичар, активиста или народни трибун појави на протесту, бива извиждан од владаочевих јуришника. На тај начин се ствара утисак да су опозициони лидери подједнако непопуларни као и владалац, ако не и омраженији. Ово углавном добро пролази код окупљеног народа, коме је доста свих политичара.

На поменутом протесту, Вук Јеремић је покушао да смири ситуацију код кордона полиције испред скупштине, али га агресивни „грађани“ (вероватно специјалци) шиканирају, ударају и протерују, скандирајући „нећемо политичаре“. Слично насиље је примењено и на другим опозиционим лидерима.

Изазивање насиља

За разлику од већине обичних људи, који нису дошли са неким крајњим циљем осим да изразе незадовољство, циљ специјалних јединица је увек изазивање насиља. Они су увек наспрам кордона, они агресивно вичу, они нападају полицију. Поента изазивања насиља је да ту игру грађани увек губе, како на терену, тако и симболички у медијима.

Мајка склања дете од налета припадника Жандармерије

Након избијања насиља, деведесет посто људи напушта протест. Одлазе породични људи са децом, баке, деке и сви остали обични грађани који нису дошли да пребију или буду пребијени. Остаје углавном омладине код које је прорадио адреналин, а онда се дешава коперникански обрт. Набилдовани момци који су их до малопре водили у насиље, окрећу се против њих и почињу да их пребијају и хапсе.

Полиција потом креће неселективно да бије присутне у зони демонстрација, у циљу застрашивања потенцијалних учесника наредног скупа. Слике насиља потом се развлаче по медијима, како би најавиле насиље онима који се усуде да поново дођу.

Шири контекст

Преузимање протеста само је једна у низу техника гушења опозиције. Древна техника подели па владај састоји се у томе да се постојеће опозиционе снаге уситне до нестајања. Новија иновативна техника владаоца састоји се у креирању опозиције по својој мери и замисли. Недавни парламентарни избори су одличан пример тога. Од 20-ак „опозиционих“ листи, већину су чинили очигледни пројекти власти, попут српске деснице несрећног Мише Вацића, преко разних левијатана, антивакцинаша, антимиграната и осталих бизарних појава. И поред најбоље воље, масовне куповине гласова и спуштања цензуса на 3%, владалац ипак никог од њих није успео да угура у скупштину, овај пут.

Тиме долазимо до поенте целе ове будалаштине, а то је стварање сумулакрума. На основу телевизије, штампаних медија, (плаћених) коментара на порталима и друштвеним мрежама, помислили бисмо да поједине теме подржава огромна маса народа. Овој лажној слици подлежу и опозиционе партије, те мењају своју реторику у складу са представом о томе шта је популарно, што је заправо део владаочеве агенде. Тако он уместо опозиције која се бави стварним питањима, добија опскурну опозицију која се бави бизарним појавама, псеудо-науком и свиме чега се паметан стиди (погледајте само несрећну политичку судбину Саше Радуловића). А на крају се испостави да ни једна од тих појава не може да пређе цензус. Тако владалац остаје на власти као мање зло.

(damjanpavlica.wordpress.com)

 
Донирајте НСПМ
[ Почетна страна ]