Цвијетин Миливојевић: "Три слатке р'јечи" - Међународни суд правде

 Откако нам се, међу ове балканске гудуре, још почетком прошле хефте, инсталирао онај вашингтонски Шишко Менчетић, са намером да, изгледа, одавде скоро не оде - наше Највиш(љ)е Државно Руководство (скраћено: НДР), са ненедостајућом количином акцијашког елана, поломи се да докаже да "све оно што нам следи", а биће да НДР не очекује баш пуно лепога из предстојећег нам Париза (ко је споменуо Рамбује?!), јесте резултат "имали смо катастрофалне, глупе, неодговорне, криминалне политике бившег режима жутог олоша", пред (сталним) Међународним судом правде (МСП) у Хагу...

"Те три слатке р'јечи... " -  Међународни суд правде - постале су главна топузина којом Врховник и његово климоглавство покушавају да дотуку оно мало разногласја по Србији што се "вика" правом, па још родољубивом опозицијом, да не кажем, критичком мишљу.

Дакле, јесте депутација Бориса Првог Лепог, посредством Генералне скупштине Уједињених нација, Хашком суду, ономад, доставила, слажем се, мало више него нес(п)ретно питање: Да ли је једнострана декларација о независности (проглашена од стране) привремених институција самоуправе на Косову у складу са међународним правом?

Па је, стога, и Међународни (читај: амерички) суд правде у Хагу имао простора да се, мало више него преслободно, поигра одговором који је, да подсетим, гласио: "Једнострана декларација о независности Косова није прекршила међународно право, Резолуцију 1244, ни међународни правни поредак на Косову".

У преводу, МСП је на питање "да ли је Земља округла", одговорио нешто као: "Не, Земља није равна плоча". Хашки суд је, сам себи, обезбедио веома широк маневарски простор јер се није бавио последицама Декларације о независности Косова, већ само, врло уско, питањем легалности или нелегалности тог (правног?) акта, па је, чак, и саопштио да се - питањем државности Косова уопште неће ни бавити?! Да не понављамо већ легендарни правнички троскок којим МСП долази до закључка да ту декларацију нису донеле привремене институције самоуправе на Косову које су биле формиране на основу Резолуције 1244 СБ УН, већ тамо нека група грађана, пошто, Боже мој, у тексту декларације пише да то доносе "демократски изабрани лидери народа на Косову", а међу потписницима су председник Косова, посланици, итд. итд, али, како то испаде да тумачи МСП, не у официјелној функцији, већ, ваљда, као приватна лица...

Зашто је пресудио како је пресудио МСП, више је него јасно. У питању је "унутрашња игра престола" тих несрећних судија, битка између чисте правничке и нечисте политичке савести, пошто се одлучује онако како нареди онај ко плаћа МСП, а то је, игром случаја, иста она држава која је организовала и покренула НАТО агресију на Србију, окупирала Косово и Метохију, за сваки случај, тамо силом инсталирала и своју војну базу, а и данас се самохвалише да је и ментор и патрон тзв. косовске независности.

Али, зашто наше Врховништво, ову одлуку МСП користи као криптоаргумент против саме Србије и њених грађана?

Јер, још је шеф правног тима Србије, у међувремену покојни, историчар Душан Батаковић, анализирајући у извештају (замислите, "жути" су тада о КиМ реферисали чак и парламенту!) Скупштини Србије саветодавно (дакле, саветодавно, а не обавезујуће!) мишљење МСП-а, рекао да такво мишљење не само да није затворило врата за даље политичке и дипломатске активности Србије у циљу очувања територијалног интегритета и суверенитета него, напротив! Батаковић је чак и издвојио пет тачака у саветодавном мишљењу МСП-а које Србији остављају "простор за активно деловање": констатација МСП да Генерална скупштина УН-а има овлашћења да расправља о праву на сецесију; да је принцип територијалног интегритета важан део међународног права; да је настављено функционисање међународног правног режима на Косову; као и да, фактички, Косово нема државност.

Правни заступник Србије пред МСП Саша Обрадовић отишао је и корак напред оцењујући да је овај суд, заправо, потврдио режим успостављен Резолуцијом 1244 на Косову и Метохији, али и да МСП - "није рекао да су Албанци имали или имају право да се отцепе од Србије"!

И док се "људи из шуме" (цитат: Врховникова, а наша Тајница), у својој скупштинској (дакле, обавезујућој за приштинске преговараче!) платформи, без пардона, позивају на саветодавно мишљење МСП из јула 2010, тврдећи да је стални међународни трибунал потврдио да је Декларација о независности у складу са међународним правом,

као и да је Генерална скупштина УН, после тог мишљења МСП, "охрабрила покретање дијалога између Републике Косова и Републике Србије, под медијацијом Европске уније, како би се промовисала сарадња две државе”, наши властодршци се одричу чак и, по Србију повољних, ставова МСП-а. Шта више, Врховник лично, у своме имагинарном рату против Тајкуна, Лопова и Фашисте, тумачи саветодавно мишљење МСП још неповољнијим по Србе и још повољнијим по Албанце него што то уистину јесте!

Иако је, чак и из мишљења МСП, више него јасно да је косовска Декларација о независности донета ван правног система успостављеног Резолуцијом 1244, неко је овде изгледа намерио да, чак и по цену наношења штете Србији, рђаво тумачење хашке пресуде, користи у унутрашњополитичке сврхе, за покушај јавног дисквалификовања већег дела данашње опозиције. Тим пре што је и Арбитражна комисија Мировне конференције о бившој Југославији, још 1991, пресудила да - БИВШЕ ГРАНИЦЕ ИЗМЕЂУ ЈУГОСЛОВЕНСКИХ РЕПУБЛИКА ПОСТАЈУ ГРАНИЦЕ ЗАШТИЋЕНЕ МЕЂУНАРОДНИМ ПРАВОМ! Та, популарна Бадинтерова комисија (водио ју је тадашњи председник Уставног суда Француске) коју је формирао Савет министара некадашње Европске економске заједнице (данашња ЕУ), а сем реченог Робера Бадинтера, чинили су је и челници уставних судова Немачке, Италије, Белгије и Шпаније, дакле, као крој по коме се растаче бивша СФРЈ прописала је настанак шест (а не седам!) нових држава, а о некаквом "независном" Косову, наравно, није било ни речи.

Да ли то значи да би онда цео процес раздруживања екс СФРЈ требало да се врати на почетак, да опет цела СФРЈ стане на стартну линији, па да онда крене хеклање нових држава по некој новој мустри, по неком новом Бадинтеру?

Чињеница јесте да је преконоћном изнуђеном одлуком Бориса Првог Лепог којом је био затечен чак и његов тадашњи министар дипломатије, а данас "Лопов Потомак" (Тајкун и Фашиста, тек, имали су мање везе са свим тим него данашњи Врховник), мандат за арбитрирање косовским расплетом, одлуком УН, ПОВЕРЕН, али не и трајно предат Европској унији која је, највећим делом, НЕПРИЈАТЕЉ СРПСКЕ СУВЕРЕНОСТИ И ТЕРИТОРИЈАЛНОГ ИНТЕГРИТЕТА.

Али, оно што је режим Бориса Првог, од надлежности и овлашћења, "предао" јединој НАТО држави у Европи, прави је "мачји кашаљ" у односу на оно што су, за ових седам година, на "Републику Косова" пренели ови што су 2012. победили на обећању да ће "поништити све Боркове споразуме".

Сећа ли се још неко, на пример, Борковог "Косова с Фуснотом" (са све објашњењем у фусности које Косово лоцира и легитимише искључиво у Резолуцији 1244 СБ УН)? Данашње Врховништво чак ни на томе више не инсистира. Уместо питања "зашто тако", јавну сферу у Србији данас карактерише климоглаво подаништво Непогрешивоме. Нешто што је, у "Психологији религије", В. Кеихлбацх, још давно, давно, дефинисао као пропагандне елементе литургијске молитве - оне која "подстиче на побожност - која је и чисто клањање, захвала, хвалоспев и свечано признање величанства Божијег и моћи Божје, молба, признање примљених млости и захвала за њих."

(cvijetinmilivojevic.blogspot.com)