Цвијетин Миливојевић: Суверен без суверенитета

 Аферим. Кад је, традиционално принципијелно непристрасна известилица Европског парламента за Косово, фрау Улрике Луначек поздравила као "позитиван сигнал што је Српска листа ушла у владу премијера Харадинаја, јер је реалност нешто што тражи и председник Вучић" - то је то и шта ту има више да се коментарише, цепидлачи или, Боже сачувај, доводи у сумњу!

Додик, одустао од референдума о самосталности РС најављеног за 2018. Капитулација? Напротив, озбиљан Додиков тријумф, уколико, до краја године, упркос још једном бруталном притиску овдашњег Врховника, изгура у Народној скупштини своју декларацију о војној неутралности Српске!

И онај бивши, тужни човек са лицем "Кроки Крокија Платформе" био је, као, председник Србије, али је само један овај - Суверен, у накарадном средњевековном тумачењу Томаса Хобса (1588 - 1679) из "Левиатана". Који је, између осталог, тврдио да "суверена власт не може престати кривицом суверена", да "нико не може без неправде протестовати против институције суверена коју је прогласила већина"; да, с обзиром да је суверен проглашен већином гласова, "онај који је томе био противан сада мора да се сложи с осталима, тј. мора бити вољан да призна све поступке суверена или да с пуним правом буде уништен од осталих"! Елем, "ма шта суверен радио, поданици га не могу казнити", јер, уз суверенитет припада све, све, па "и право започињања рата и склапања мира с другим народима и државама, тј. право просуђивања кад је које од тога у општем интересу"!

Ако је млеко бело, а Суверен вели да је црно - оно ће да буде црно и то је обавеза свих, како оних што јесу да јесу, тако и оних који нису гласали за њега. Тако је писао Хобс. А тако данас збори пропагандна машинерија плус политички (мејнстрим) дискурс Србије 21. века.

Тако је писао Хобс, баш почетком 17. века, када су се, за владавине императора Петра Великог, на просторе ондашње (Ново)Русије, насељавале десетине хиљада Срба формирајући покрајине Нова Сербија (Кировградска област у данашњој Украјини) и Славеносербија (на граници Луганске и Доњецке области). Неки од њих, 1812, командовали су као најближи сарадници фелдмаршала Кутузова (у руској војсци било је тада чак 10 српских генерала!) великом победом над Наполеоном у Бородинској бици. Међу њима и генерал Михаило Милорадовић (потоњи наследни гроф, па губернатор Санкт Петербурга), потомак херцеговачке породице Храбреновића, што је имао кључну улогу у моменту када су Французи стигли до зидина Кремља, а он им припретио да ће запалити цео град ако не стану.

Данас је све то што није по новоговору Врховника постао пепео и шаш, и ниподаштавање. Откако смо, сви ми као сомови почели да гутамо удице, о које су, о бившег шовинисту и садашњег Суверена, као мамца, окачени новооткривени Вебер, еврофанатик, глобалиста, мондијалиста, грађанин света - од тада, језиком његове пропаганде казано, постоји само он, "сав Србин", а на другој страни сви ми остали, "губе у торини" и магарци који се не мењају... И све зато што је, да цитирамо "Дас Рајх", орган министра др Гебелса и квислиншки београдски "Српски народ" , наш Суверен једини "разумео" улогу ђенерала Недића у "ситуацији" српскога народа 1943. и, "без оклевања, прихватио џентлменски пружену руку Великог немачког Рајха, не ради себе, него Срба ради, рад вас и ради ваше деце..."

(Данас)