Цвијетин Миливојевић: Прилог разумевању Ђинђића

 Држава, тренутно: Ми смо држава без држављана, држава без војске, без закона о унутрашњим пословима, држава без праве владе, без правог председника. Хајде да решимо статус војске, а не да полиција игра улогу војске...

Социјалисти нуде мир, скидање санкција, повратак у свет: Нема веће неизвесности од "отварања међународног пакета". Почело је одбројавање: при сваком отварању тог пакета иде пет услова који се морају испунити да би се тај поклон добио. То је неки монструозни лото у коме нико не воли да добије на њему, јер је сваки добитак везан за испуњавање чудесних услова... Подршка Запада никад ником у Србији није донела гласове. Напротив, одузела их је. То што Кинкел и Клинтон хвале политику Србије, не верујем да ће донети гласове онима који репрезентују ту политику.

Ако се Милошевић врати политици која га је избацила на српски пиједестал: Не бих имао ништа против. Чак бих то са задовољством прихватио. Не желим да се у Србији Дрина мултиплицира. Једна Дрина као граница, као блокада је превише: правити сад нове Дрине, делити на леву и десну страну било би сулудо. Наша шанса је стабилна Србија. Нашу политику разумеју људи који имају времена да мало застану, мало размисле, а то тешко могу бити људи који су уплашени, немају струју, немају грејање. Наша странка нема за циљ рушење Милошевића, ни рушење социјалиста... Ми не видимо своју политику у томе да њих нападамо, али ако нас присиле мораћемо.

"Национално питање је сад националистичко питање": Нема данас опције која би била чиста грађанска опција. Данас је национално питање, питање оквира за живот и за било какво бављење било чим. Кад вас баце у воду, сви делови ваше одеће, ма како различити били - биће мокри. Ко покуша да то апстрахује и каже, потом, "ја нисам у води, ја сам на сувом" - с њим нешто није у реду. Ми морамо да решимо проблем своје државе и државе својих сународника да бисмо могли да се бавимо другим темама. Мислим да се та два процеса морају одвијати истовремено. Дакле, на једној страни, ја потписујем тај "Апел" где износим свој став о односу ове државе и Републике Српске, а на другој страни хоћу да се бавим и економијом. Нисам присталица теорије која каже "хајде прво да направимо државу, па ћемо после демократију" - најбоље је да то радимо истовремено. Паралелно са заокруживањем граница, морамо да формирамо и садржај те државе.

Кад би ДС била на власти, како би изгледала држава: Најпрактичније би било одмах прогласити конфедерацију са Републиком Српском, јер то очигледно није у супротности са вољом Контакт групе. Затим, радити на томе да дође до усклађивања стандарда у правном и политичком систему и другим областима, да то само формално буде конфедерација, а у суштини једна држава. Питање Крајине је много теже и, у овом тренутку, не може се решити на исти начин, али циљ државне политике би морао бити да и Крајина буде инкорпорирана у ту државу. Та заједничка држава би била држава модерног типа, интегрисана у Европу, са стандардима европских држава. Србија је сада на пола пута: имамо смешан парламентаризам који нема никакве систематске темеље, него је један балон који лебди у ваздуху. Зато и "шлајфује" у празно, јер имамо један једнопартијски систем у свему другоме, осим у политичком систему. Парламентаризам без плурализма у другим сферама - пропашће, јер је то само илузорна слобода.

(Изводи из интервјуа са председником ДС др Зораном Ђинђићем који сам, под насловом "Подршка Запада не доноси гласове", објавио у недељнику "Правда", 19.10.1994)

(Данас)