Цвијетин Миливојевић: Глас за опозицију - поен за Тадића

Избори само што нису, зваће се редовни, макар били и нешто пре вакта, јер тако звучи као да нисмо у ванредним неприликама. Биће онда, када то одреди, мало закон, а више Тадић, тј. у дан када астролози с Андрићевог венца израчунају да ће се поклопити плаво небо и жуте звезде.

Увек сам се радовао изборима. Макар и оним делегатским, када смо заокруживали већ изабране; ма веселио сам се и оним фингираним демократским као, оно, кад су Словенци, између више кандидата, изабрали партијског аутсајдера, покојног Дрновшека за члана Председништва СФРЈ или када су грађани Социјалистичке БиХ, за исто тело, уместо „америчког шпијуна“ Кецмановића, изгласали акцијаша Богића Богићевића.

Нисам, елем, од ових новодемократских демагога који тврде да „избори заустављају живот“, „наше евроинтеграције“, „наш економски опоравак“, „убрзани излазак из светске економске кризе“ и тако то.

Иду избори, а најтеже ће бити Демократској странци која, ем мора пред гласачима да одбрани своју троипогодишњу позицију „ни рибе ни девојке“, ем има моралну и мајчинску обавезу да сачува и образ и фотеље својих 18 и по партнерских, владајућих странчица. А, како се избори ближе, с обзиром да је коалиција која твори актуелни режим, од девет озбиљних, испунила тек једно и по изборно обећање (илити ни 20 одсто предизборног пакета) - могло би се десити да следећи избори заиста буду референдум „за“ и „против“ ДС.

Но, је ли то довољно за смењиву власт? Ако ДС-у не „дођу главе мангупи у њеним редовима“, шта опозиција као имагинарни колективитет чини да отера овај режим?

Ето, Либерално-демократска партија. После обећавајућег кандидовања саборности и „Преокрета“, ова странка се бацила на, мање-више, нетактично добровољно пријављивање, да не кажем лобирање, за послеизборну љубав са ДС-ом. Част Чединим, али да није њиховог принципијелног залагања за улазак у НАТО и пароле да је, уместо вербалног залагања за Косово, важније борити се за стварни опстанак Срба на Косову - нема ту много опорбеног. Јер, све што стиже из Немањине (а стиже ту којечега што, не да са европским вредностима нема везе, него је баш антиевропски) под ознаком „европски послови“, елдепеовци гутају као бућку. Значи, ако грађанин Цвијетин Миливојевић гласа за ЛДП - гласао је за продужетак власти ДС.

Политика СРС свела се на, фаталистичко ишчекивање повратака Војислава Шешеља „баш за ове изборе“, на једној, тврд гард према остатку националне опозиције, на другој страни, и недемантовано лебдење у ваздуху чак и опције да би им, ако загусти, између Тадића и Николића, избор био овај први. Ако, дакле, гласам за радикале, а против ДС, може ми се десити да сам, у ствари, гласао за Тадићеве или, у блажој варијанти, да „антипротивни“ радикали подршку својих бирача баце у бунар, све бежећи од „издајника“ Томе (и) Вучића, а без Перишића. Остатак националне опозиције, убрајам ту и напредњаке, као да још спава Коштуничиним сном. Хајде, Коштуничине и да разумем: изгледа да су, по обичају, задовољни преласком цензуса, само су сметнули с ума да више нису у позицији „најпожељнијег коалиционог партнера“. Већих амбиција и даље немају, иако су, у ове три и по године, пропустили низ гол-шанси. Остаје им да се уздају у подвиг напредњака, мада, сва математика данас каже да, без подршке СРС, СНС плус ДСС није једнако власт. Гласам ли, испаде, за ДСС, гласао сам за ДС. Напредњаци се, три и по године, упињу да покажу како су се опрали „од свега лошега радикалскога“, а да, ипак, нису постали фалсификат ДС. Не изјашњавају се о много чему, а о оним стратешким државним питањима о којима говоре прецизније - размишљају као мало европскија опција ДС. Изјашњавају се о ономе о чему их не питају. Ко је, на пример, вукао за језик Николића да трчи с изјавама типа да би и он, да је на власти, ухапсио једног од последњих хашких бегунаца? Уместо да ћути, и буде срећан што је тај „врућ кромпир“ у Тадићевим рукама; што се и са светском економском кризом морала да бори Цветковићева, а не његова влада.

Требало је да прођу скоро две и по године од оснивања те странке, да дође тај други пролећни митинг, па да се напредњаци, у правом смислу, почну понашати као опозициона странка. У фебруару су се више бавили Шешељем, намерно, и Коштуницом, у лапсусима, него критиком Демократске странке. Вероватно сам један од ретких који тврди да штрајком жеђу Томислав Николић, не да није изгубио, него је, евидентно, успео у намери да покаже да Српска напредна странка није „резервни положај“ Бориса Тадића и да разувери, опозиционо расположене, а неповерљиве грађане, да је постизборна коалиција СНС и ДС, заправо, права Николићева прва жеља. Може то неко правдати и предизборном тактиком неоткривања свих скривених адута, али, у времену које следи, СНС мора да буде много директнија и отворенија и, по сваку цену, барем у ономе што бирачима нуди, другачија од ДС. Иначе јој прети опасност од осипања подршке. Јер, ако неодлучни бирач на столу има две истоветне понуде - једну партије на власти, а другу странке у опозицији - пресудиће конзервативизам, страх од промене и сигурност континуитета. Да би гласао за СНС - грађанин мора да буде уверен да то доноси нову власт и нову политику.

(Данас, 13. 9. 2011)