Цвијетин Миливојевић: Arbeit macht frei

 Да будемо начисто: то што ће Канцелар српски и убудуће остати Канцелар целе Србије, није искључива кривица нити заслуга Канцеларева или, Боже ме сачувај, Његове екселенције - већ, пре свега, Канцелареве институционалне опозиције. Оне што се изволела самопрогласити грађанском, демократском, либералном и томе слично и оне што обожава када јој тепају патриотским, националним, државотворним и томе следственим комплиментима...

Први: оно што се назива опозицијом нема једног те истог главног, веееликог противника, јер да им је то свима (како претенциозно тврде) наш Канцелар - удружили би се у заједничкој мисији и, уз мало мушке кампање, победили би га.

Други је чињеница да оно што се назива опозицијом у Србији има дијаметрално супротне погледе на "мејнстрим" теме ове изборне кампање - на ЕУ, на Косово, на НАТО, на односе са Русијом, на односе у региону, на дилеме типа "форма или реформа", "штедња или потрошња" итд. - због чега је, рецимо, једнима ближи Канцелар "јер их води на Запад", а другима "јер није увео санкције Москви", него што су они блиски међу собом. Што ће рећи да грађани не бирају "прошлост или модерну земљу", како то тврди спикерка у техничком мандату Гојковић, а она је - ако сам добро разумео - та модерна земља, земљо, окрени се... Већ бирају Вучића, само што га једни перципирају као преумљеног мисионара који сад све нас преумљава, а други верују оном прошлом, непреумљеном и мисле да се он само камелеонски прилагодио новим околностима и чека трен да опет постане онај стари.

Оба водећа идеолога данашње Србије Емил Максимилијан (од миља: Макс) Вебер и ђенерал Милан Недић, преферирали су рад, ред и рад. Преко установе "Земља и рад", Недић је сваке недеље примао српске домаћине и држао им предавања; посредством "Берзе рада" и "Националне службе рада", упућивао је људе на принудни рад, али и подстицао добровољно пријављивање за рад у "Трећем рајху", говорећи да су услови рада добри и да ће сви примати плате, чиме се, заправо, Србија ослобађала од непожељних елемената.

Макс је у својој "Протестантској етици и духу капитализма", својеврсној "Библији" ове Србије која очито надахњује нашег Канцелара писао: "... Сети се да је време новац; ко би својим радом могао дневно стећи 10 шилинга, а пола дана иде у шетњу или ленствује у својој соби, тај не сме, макар за своје задовољство дао само шест пенија, да рачуна само на то. Он је, поред тога, дао или бацио још пет шилинга... Ко убије крмачу, уништи читаво њено потомство све до хиљадитог колена. Ко смакне пет шилинга, убије (!) све што се тиме могло произвести: читаве колоне фунти стерлинга... Добар платиша је господар свачије кесе. Ко је познат по томе што плаћа тачно у одређено време, тај у свако доба може да позајми сав онај новац који његовим пријатељима баш и није потребан... Поред марљивости и умерености, ништа не доприноси толико напретку младог човека у свету колико тачност и праведност у свим његовим пословима... Ако добро платиш своје дугове, то ти омогућава да се појављујеш и као тачан и као поштен човек и повећава ти кредит..."

А Његова екселенција - он, наш "гробар", залутао је међу Канцелареве "делије", као у реклами "Свеједно". Свеједно? Није свеједно! Он који је, на наговор тадашњег свог страначког заменика, одступио са страначког престола "виделиста", е да би постао "председник свих грађана Србије и оних који су гласали и оних који нису гласали за њега", сад, са функције Екселенције, да навија да победе (његови) напредњаци? И не једи се нешто због тога... А ја хоћу да верујем да се функција председника Република Србије због тога стиди Томислава Николића.

(Данас)