Хроника

Чернобиљско одбројавање у Јапану

Штампа
среда, 16. март 2011.

Хоће ли нуклеарка „Фукушима-Даичи” прва („Фукушима два” с четири реактора је 11,5 километара јужније, у којој је и четврти реактор, од шест, претрпео удес) доживети злу судбину „Острва три миље” (САД) и Чернобиља (СССР)?

Први услов је испуњен: зрачење погубно по људе (и остали живи свет) исцурило је у околину. Сада се нико не усуђује да занемари умножавање неприлика.

Јапанци су, из разумљивих разлога, веома забринути јер су на својој кожи искусили страхоте двеју атомских бомби, бачених 1945. на Хирошиму и Нагасаки.

Умножавање стрепње

Како се претпоставља, у првом реактору једне од највећих нуклеарних електрана на свету експлодирао је нагомилани водоник (као омања авионска бомба) који је запаљиве природе, потом се догодио квар на трећем, затим је пријављен на другом и, напослетку, јуче и на четвртом. Најпре су, вероватно, испуштени из реакторске посуде у заштитну зграду лако испарљиви јод и цезијум – да би се избегло повећање притиска – и одатле доспели у околни ваздух.

Стручњаци и даље нису сагласни када процењују размере незгоде која, према новинским извештајима, поприма све суморније обрисе. Сва је прилика да су уранијумске шипке у првом блоку (реактору) почеле да се топе, за реакторску посуду у којој су смештена нема поузданих исказа да ли је оштећена, а заштитно здање (контејнмент) – како се претпоставља – још није угрожено.

Како најчешће бива, клупко претећих збивања почело је да се одмотава отказом хлађења, због којег се накупила тзв. заостала топлота. Разорни земљотрес у петак, наиме, прекинуо је довод струје у постројење за напајање водом.

Због страха да горивне цеви не остану суве, надлежни су наредили да се брже-боље убацује морска вода (вероватно пречишћена или дестилисана) с додатом борном киселином која би требало да обустави фисију у самом зачетку. Цепање атома (фисија), једном започето, може се једино зауставити ако су уранијумске шипке потопљене. Не помаже, чак, ни то што је електрана аутоматски искључена.

Иако нема назнаке да је заштитна зграда игде напукла, из минута у минут нараста стрепња да се земља суочава с највећим искушењем у протеклих пет деценија. За сада је извесно да је поменута атомска централа ван употребе. Какве се последице очекују?

„Необележена територија”

Кен Берџерон, физичар из Националне лабораторије Сандија (САД), који годинама опонаша нуклеарне несреће на рачунару, сажето закључује: „Ми смо на необележеној територији.” Другим речима, на неизвесној стази од делимичног до потпуног топљења. Претњу потоњег Светско нуклеарно удружење, пак, сматра најмање вероватном. У чему се два исхода разликују?

Први претпоставља да није започело топљење горивних шипки, што се након најновијих сазнања не пориче. Али се у разматрањима оштећење појединих више не одбацује, зато што су остале на сувом.

Други подразумева да је све гориво сатима остало без воде која је испарила, јер хиљаде уранијумских куглица из танких цеви (шипке) од цирконијума (дугачке око 3,5 метра) тада спадну на дно реакторског суда. Изложене високој температури (2.865 Целзијусових степени) претворе се у својеврсну ужарену лаву која се лако измигољи из посуде разносећи унаоколо веома смртоносне дозе зрачења.

Тако се најкраћом замишљеном стазом стиже у филмску пустоловину „Кинески синдром” која је дочарала продирање озрачене мешавине из америчке нуклеарке у Кину. Налик путешествију Жила Верна „Пут у средиште Земље”.

Слична грозоморна слутња навелико је задавала главобољу спасиоцима у Чернобиљу. Најзлослутније стрепње призивају у сећање чернобиљско искуство када су срушени реактор из ваздуха морали да затрпају тонама песка и цемента. Једноставно су га претворили у неку врсту саркофага.

У јапанској несрећи је утешно то што је ојачана заштитна зграда реактора, каква у совјетској није ни постојала. Направљена је тако да спречи истицање зрачења напоље – у гасовитом, течном или чврстом стању.

Јапанска агенција за нуклеарну безбедност већ је несрећи у Фукушими доделила „четворку” – на лествици од „јединице” до „седмице”, али коначна оцена зависи од расплета чији се крај не назире. Подсетимо да су „Острву три миље” укњижили „петицу”, а Чернобиљу чисту „седмицу”.

Уколико се горивно језгро сасвим не прекрије водом, истопљено гориво ће ускоро кроз дно реакторске посуде исцурити. У најгорем случају, прегрејаће се и експлодираће накупљена водена пара, што ће разорити цело заштитно здање.

А то значи почетак чернобиљског одбројавања.

Чернобиљ најцрњи

Стручњаци Међународне агенције за атомску енергију и ОЕЦД-а сачинили су својеврсну „лествицу нуклеарних догађаја” која је, за разлику од сеизмичких, подељена на седам подељака.

Најпогубнији (седми степен) збио се 1986. у Чернобиљу када је умрло 31 лице, од којих 28 за неколико седмица, јер су била претерано озрачена. Од радијационе болести разболело се 200–300 запослених, ватрогасаца и спасилаца, а око 130.000 околних житеља озрачено је, како се стручно каже, више од међународно допуштених доза. Код 800 деце се појавио рак штитне жлезде који се у десет случајева завршио смрћу.

Шестим степеном обележен је удес у Киштиму на Уралу (СССР) 1957. године, који је дуго скриван од јавности зато што је то било војно постројење за обогаћивање уранијума. Пети се приписује оштећењу на реактору за војне потребе у Виндскејлу (Велика Британија) исте године и навелико описаном квару на нуклеарки „Острво три миље” (САД) 1979. Под четвртим сврстани су озбиљни откази на атомским централама Сен-Лоран (Француска) 1980. и Токаимура (Јапан) 1999. За трећи се везују испади у Ванделосу (Шпанија) 1989, Дејвис-Бесију (САД) 2002. и Пакшну (Мађарска) 2003.

Откази разврстани под два и један немају богзна каквог утицаја на запослене.

Издржаће пад „боинга”

Сви побројани удеси десили су се у нешто више од 11.000 реактор-година коришћења нуклеарне енергије у мирнодопске сврхе, како се стручним језиком самерава досадашњи рад свих нуклеарки у свету. Из тога нуклеарци славодобитно извлаче закључак да се струје из атома извлачи на најбезбеднији начин. Наиме, после „Острва три миље” и Чернобиља пооштрени су услови за издавање дозвола и одржавање нуклеарки.

Испрва је важило да се једном у 10.000 година (подаци из новембра 2003) може оштетити реакторско језгро, што се сматра најтежим кваром и највећом претњом по запослене и околину, потом се протегло на сто хиљада, а на крају на милион година рада. За реакторе који ће се градити у следећој деценији услови су још строжи: десет милиона година!

Рушење Трговинског центра у Њујорку 2001. нагнало је нуклеарце да још једном преиспитају мере заштите. Рачунали су, рачунали и израчунали да ни „боинг 767-400”, с товаром већим од две тоне, обрушивши се највећом брзином која допушта да се погоди циљ – 560 километара на сат – не би озбиљно оштетио реакторску зграду!

Струја из атома

Oд најстаријег у Обнинску (Русија), из којег су атомски киловати потекли 27. јуна 1954. године, до данас су у 30 земаља саграђена 442 мирнодопска реактора, постројења у којима се бомбардовањем језгара обогаћеног уранијума 235 (прерадом се износ природног хемијског елемента повећа са 0,7 на 4–5 одсто) производи електрична струја. Јапан има 54 и гради још два.

Статистички исказано: нуклеарном енергијом задовољава се 15 одсто (или 375.000 мегавата) садашњих светских потреба.

(Политика)

 
Донирајте НСПМ
[ Почетна страна ]