Početna strana > Hronika > Cenzolovka: Vučić na RTS-u - intervju za antologiju najvećih poniženja ne samo javnog servisa već i medija uopšte
Hronika

Cenzolovka: Vučić na RTS-u - intervju za antologiju najvećih poniženja ne samo javnog servisa već i medija uopšte

PDF Štampa El. pošta
subota, 04. jul 2020.

 To se jedva moglo i gledati: povremeno sadistički nastup Aleksandra Vučića prema voditeljki RTS-a Oliveri Jovićević, koja se konačno usudila da mu postavi nekoliko pitanja koja se njemu nisu dopala, bio je toliko mučan da je ona imala puno pravo da ustane i ode iz sopstvenog studija i ostavi predsednika samog da nastavi da se jada „narodu“

Vučić se najpre ugrizao za usnu, vidno besan okrenuo ka kameri i, gledajući u stranu, objasnio: „Pogledajte, narode, kako novinar RTS-a kaže…“

Za one koji su ga mentalno preživeli, intervju Aleksandra Vučića, koji je na RTS-u 2. jula vodila Olivera Jovićević, doneo je mnogo više od očekivanog. Iako su bile očekivane samo nove mere u borbi protiv razbuktale epidemije, sasvim su neočekivano stigle i brojne lekcije.

Još i pre nego što je intervju počeo, po ko zna koji put utvrđeno je odranije naučeno gradivo – da onome ko je ovisnik o pažnji, pažnje nikada nije dovoljno. Praktično čitav dan, putem prorežimskih medija i portala najavljivano je kako će „večeras Vučić zatvoriti Beograd“ ili (ako bude milostiv) samo „uvesti policijski čas od 23 do 6“. Stvorena je tako ona lagana jeza, svima već odavno poznata, kad ne smeš ni da pomisliš čega bi sve Vladalac mogao da se doseti i kako će nas ovaj put kazniti – strah ili, u najmanju ruku, neizvesnost koja blokira bar delić mozga.

Građani koji su i inače iscrpljeni, psihički izranjavljeni od vanrednog stanja, u konstantnom strahu od virusa i budućnosti, tako su dobili još jednu dodatnu, a u suštini sasvim nepotrebnu brigu. Ukoliko bismo se upitali zašto se to radi, ko je smislio takav sadizam i šta je konačni cilj, teško da bi odgovor mogao da se očekuje od nekog analitičara ili uopšte „civilnog lica“: to je ipak pitanje za stručnjake, marketinške i nekih drugih specijalnosti.

Olivera Jovićević imala puno pravo da izađe iz studija

No, to je sve bio mačji kašalj prema onome čemu je te večeri prisustvovala praktično cela Srbija pred TV ekranima. Pre svega, ono što je pozitivno: trebalo bi reći da se Olivera Jovićević malčice popravila u odnosu na svoja ranija izdanja, pa je ovaj put, za razliku od bezbrojnog niza sličnih prilika, ipak postavila neka normalna pitanja.

Podrazumeva se da to nije bio nastup koji bi trebalo da se izučava na studijama novinarstva, koji će ući u bilo kakvu profesionalnu literaturu. Daleko je to, predaleko od toga. Ali se Olivera Jovićević ipak usudila da pita predsednika, npr. da li se testirao na koronu, da li oseća odgovornost zbog održavanja utakmica, ali i izbora, u vreme pandemije.

Ceh toj „hrabrosti“ platila je vrlo brzo u prorežimskim medijima koji su je po hitnom postupku optužili da se ponašala neprimereno, da je preterala i da su joj neka pitanja bila „van pameti“ (kako je ocenio portal Espreso).

S druge strane, reakcija Aleksandra Vučića na pitanja koja mu se nisu dopala bila je takva da je ovaj intervju ipak ušao u antologiju najvećih poniženja ne samo medijske kuće koja sebe naziva javnim servisom već i medija uopšte.

Prvi put, predsednik se ozbiljno naljutio kada je Olivera Jovićević uporedila broj preminulih od kovida u Novom Pazaru s brojem istovremeno preminulih u Makedoniji – ta matematika za ovu priču nije važna, ali je bitno da se Vučić najpre ugrizao za usnu, vidno besan okrenuo ka kameri i, gledajući u stranu, objasnio: „Pogledajte, narode, kako novinar RTS-a kaže…“

Sledio je niz ponavljanja da je reč o izmišljotini, izrečenih takvim tonom, da je Olivera Jovićević – da je ovo država kao što nije, da je RTS medij kao što nije i da je ona novinarka kao što nije – imala puno pravo da ustane i ode iz sopstvenog studija

Taj dramaturški detalj ponovio se u mnogo žešćoj formi kada je voditeljka – pozivajući se na izvor iz njegovog okruženja – pitala da li je tačno da je u izbornoj noći ipak bio nezadovoljan. Iako mu je kao nekadašnjem „novinaru u pokušaju“, ali i odličnom poznavaocu medija, više nego jasno da novinar ne mora i ne sme da otkriva svoj izvor, Vučić je više puta pokušao da prinudi voditeljku da mu kaže na koga se poziva. Kada to nije uspelo, opet se obratio kamerama:

„Pogledajte, građani Srbije, u šta se ovo pretvorilo, kao boga vas molim pogledajte u šta se ovo pretvorilo. Moram da dođem na RTS i da odgovaram na nešto što je rekao niko, ili ’ja neću da kažem ko mi je to rekao’.“

Sledio je niz ponavljanja da je reč o izmišljotini, izrečenih takvim tonom, da je Olivera Jovićević – da je ovo država kao što nije, da je RTS medij kao što nije i da je ona novinarka kao što nije – imala puno pravo da ustane i ode iz sopstvenog studija.

Razgovor je nastavljen u sličnom tonu, u vidno napetoj atmosferi, a završen je još jednim obraćanjem „narodu“ i gledanjem u kameru – kada se zahvalio građanima i usput još jednom potegao pitanje svojih muka kada mora da odgovara na izmišljotine i laži.

Olivera Jovićević imala puno pravo i da reaguje

Ono na šta Olivera Jovićević ni ovaj put nije reagovala, baš poput svojih kolega iz medija naklonjenih vlasti, jeste činjenica da Vučić o investicijama govori kao o svojim ili „našim“ (gde misli na svoju partiju), o respiratorima kao o svom poklonu Novom Pazaru, o državnim ili nacionalnim odlukama koje on lično ne dozvoljava, ali i o brigama koje u Ustavom garantovanoj podeli vlasti uopšte nisu njegove – čuli smo, na primer, da on muku muči šta će biti s rodom višnje druge kategorije od 25 dinara (?!).

Nije reagovala na činjenicu da predsednik govori o platama novopazarskih lekara kao o svojoj prćiji, baš kao ni na to što kuka koliko dnevno košta testiranje građana na koronu – pritom ni pomenula nije da je ovih dana testiranje praktično nemoguća misija, da ljudi bolesni leže po travnjacima čekajući u redu, a da su sve to VEĆ PLATILI radeći i plaćajući doprinose ovoj državi.

Ukoliko bismo se upitali zašto se to radi, ko je smislio takav sadizam i šta je konačni cilj, teško da bi odgovor mogao da se očekuje od nekog analitičara ili uopšte „civilnog lica“: to je ipak pitanje za stručnjake, marketinške i nekih drugih specijalnosti

To, dakle, nije ništa novo, ali je ovaj put došlo do izražaja pre svega zbog stanja u kojem se država trenutno nalazi i činjenice da se korona jednostavno otela kontroli. Dok ljudi masovno umiru a zdravstveni sistem puca, dok čitava nacija očekuje da opet bude zatočena zato što se nekom prohtelo da igra fudbal, a neko je pošto-poto hteo na izbore – sve je to bilo u najmanju ruku neukusno, neprijatno i „previše“. Jer, čak i pristalice vladajuće garniture te su večeri želele raport izabranog predsednika šta će učiniti da pokušamo da iz ovoga izvučemo žive glave, a ne jadikovku čoveka koji pada u belo usijanje na svaku kritiku, a koji je pritom svesno preuzeo kompletnu vlast i urnisao sve institucije.

Što se tiče RTS-a i Olivere Jovićević, lepo bi i dobro bilo da su se zaista malo ohrabrili, malo stali pred ogledalo i zapitali gde će i kako će. Ipak, pre će biti da je ovo samo jedan incident, tek da se „malo dokažu“, a na koji je Vučić odgovorio pokazavši svoje pravo lice.

Od svih intervjua s Vučićem vođenim na RTS-u, ovaj je svakako bio najbolji, ali je novinarki i samoj kući doneo i najveće poniženje. Sasvim očekivano. Ako nasilniku godinama dozvoljavaš da te maltretira, da se iživljava; ako se godinama saginješ i nameštaš da mu bude lakše da te šutne – ne možeš da očekuješ da će on biti milostiviji kada se konačno malo uspraviš. Naprotiv, desiće se sasvim suprotno. Desiće se 2. jul uveče.

Autor: Tamara Skroza

(Cenzolovka)