Чедомир Попов: Ни по коју цену не смемо да изгубимо државу

Подела Косова и Метохија је неизводљива и нереална. Не можете мале српске енклаве да одвајате од албанске средине. То не би решило проблем. У вези са статусом Косова наше “натезање” са Европском унијом може де траје наредних 10-15 година, а до тада ко зна каквим ће токовима европска и светска политика скренути - каже у интервјуу за “Новости” историчар, академик и председник Матице српске Чедомир Попов.

* Постоји ли компромисно решење за Косово и Метохију, приближно прихватљиво за Србе, Албанце и међународну заједницу?

- Косово је у савременим условима готово нерешив проблем. Мислим да Србија у догледно време, барем правно и формално, неће признати Косово као државу. Али, у фактичком смислу то неће значити много, јер ће се на нас вршити притисак да са својом јужном покрајином успоставимо односе као да су у питању две државе. Међутим, признали ми Косово или не, чињеница је да тамо остаје нерешено питање међунационалних односа. Према садашњем чињеничном стању, Срби и Албанци на Косову не могу да живе заједно у миру.

* Јесмо ли се и колико испоручивањем генерала Ратка Младића Хагу приближили Европској унији?

- Не верујем да је генерал Младић наша улазница за Европу. Сумњам да ће Србија тим чином битно поправити односе са Европском унијом и са евроатлантским интеграцијама. Биће ту још нових услова, можда и тежих, болнијих. Првенствено мислим на Косово и Метохију. Међународна заједница никада неће открити до краја своје намере, никада неће рећи: “Е, ово је последњи услов за вас”. Не, они своју политику штапа и шаргарепе креирају у ходу, према развоју догађаја и односа тог тренутка у свету.

* Евроскептици, међу којима сте, по сопственом признању, и ви, верују да ће се Европска унија урушити попут куле од карата...

- Да, јер тај модел, привредни, социјални и политички, по којем функционише Европска унија, не може да се одржи. Како да опстане систем у којем нису сви равноправни? Један део ЕУ има повлашћени положај, а други је у нерешивим економским проблемима.

* Да ли бисмо се лакше изборили са Европском унијом да не постоји тај, готово вековни, неспоразум Срба са Србима, на који често упозоравате?

- У историји смо више пута губили осећај за јединство, и отуда, уместо изградњом односа са другим нацијама, били смо заокупљени собом. Тај неспоразум распламсава се и данас, у ери хегемонистичког глобализма, који диктирају моћне силе, мељући све пред собом, првенствено мале нације. Расцеп је толико продубљен да све више угрожава наш национални идентитет и опстанак.

* На којој тачки би Срби, најзад, могли да превазиђу нејединство?

- Пропустили смо већ многе прилике. Последњи је час да схватимо да није у питању само национално достојанство, већ егзистенција, опстанак нације и српске државе. Морамо да избегнемо судбине недефинисаног становништва “ових простора” и припадника отуђених, анонимних индивидуа без историје, вере и језика. Од такве судбине могу да се избаве само народи који у себи нађу довољно јединства. Треба се надати да ћемо то спознати и ујединити се, најзад.

* Шта је минимум националног интереса у овом тренутку?

- Минимум је да не смемо, ни по коју цену, да дозволимо да изгубимо државу, јер то ће нас вратити 500 година унатраг. Тај национални минимум формулисао је још Светозар Милетић, рекавши да Срби морају имати своју државу са јаким институцијама. А ми ни данас немамо стабилно судство или, на пример, научну стратегију, са истакнутим националним интересима. Копирамо све што долази са стране и прихватамо у старту као квалитетније. Чак и оно што директно потире наш идентитет.

* Колико далеко могу да иду мали народи у наметнутом тренду глобализације, а да се при том не лише свог идентитета?

- То је још једна од наших заблуда. Мислимо да је одрицање од национализма најефикаснији начин да се додворимо другима. Ма, то је обмана, политичко слепило! Погледајте, на све стране букти национални проблем. Негде је зачињен верским фактором, понегде социјалним бунтом или економском кризом. Национализам ће бити изузетно важна чињеница 21. века. Нације неће нестати, оне ће се против агресивне, поробљивачке глобализације борити окупљањем око националног интереса. Срби данас немају јасно дефинисан национални интерес, али то не значи да га немају ни друге нације.

* Да ли ће српска власт успети да устраје у паралелном неговању добрих односа са Европском унијом и Русијом?

- Данас имамо апсолутну доминацију НАТО који воде Американци. Обликује се нови свет, а тај процес ће трајати. За нас је битно да, колико год то буде могуће, избегавамо да се за било коју страну потпуно вежемо. Не би требало да улазимо у НАТО који би нам наметнуо одређене обавезе и истовремено навукао на нас непријатности са руске стране, која је, опет, за нас у историјском и у економском смислу изузетно важна. Наша позиција није лагодна, не обећава нам баш мир и спокојство, али утонућемо у дубљи неспокој ако се стриктно определимо за било коју од те две стране.

* У више наврата упозоравали сте да се Војводина, у духовном и политичком смислу, полако удаљава од Србије. Да ли је Статут, који је на снази већ годину и по, повећао ту “раздаљину”?

- Никада нисам негирао да је логично и осећање војвођанске припадности. И сам се осећам срећним што је Војводина мој завичај. Упозоравао сам да Војводина може да опстане само у оквиру своје националне државе. Одвајањем би нестала Војводина, а не Србија, јер Србија је кроз историју опстајала и без Војводине. Изузимајући онај кратки период српског војводства из 1848. године, Војводина никада формално-правно није била самостална све до 1945. године. Зато упорна инсистирања савремених политичара на традицији самосталности Војводине немају историјско утемељење.

* Имају ли утемељење тврдње да Србија економски израбљује Војводину?

- Колико је некорисно удаљавање Војводине од Србије илуструје и недавно објављено истраживање по којем је Војводина 2000. године, после свих оних ратова и санкција, имала бруто национални доходак већи од просека Републике Србије, а приближан просеку Београда. Сада, 11 година доцније, тај доходак је чак испод оног у централној Србији.

* Како, онда, да протумачимо ону чувену питалицу “ди су наши новци”?

- Ови подаци су и за мене велико изненађење. А тврдње да Србија систематски пљачка Војводину тумачио сам као начин неких странака да се изборе за војвођанску аутономију. Сада, када после пренетих надлежности више дохотка остаје овде, одједном испада да ми заостајемо чак и за централном Србијом. То значи да нешто не ваља у Војводини, да се нешто не распоређује како треба.

АУТОНОМАШИ

* Каква је разлика између вашег аутономашког осећаја и аутономаштва какво заговара Ненад Чанак?

- За мене је аутономаштво љубав према Војводини, њеним културним и историјским, па и друштвеним тековинама. У мом аутономаштву нема ни трага сепаратизма, тежње за одвајањем од Србије. Нема пароле “мрзим Београд”. Истина, понекад морамо да се изборимо са надменошћу која долази из српске престонице. Та надменост је, ту и тамо, и разумљива. Цела Војводина нема становника колико Београд! Али, зато ми у Војводини имамо неке друге вредности, које ниједан део Србије нема.

ЗАБОРАВЉЕНИ ИДЕНТИТЕТ ЕВРОПЕ

* Ових дана објавили сте тротомну књигу “Грађанска Европа” (1770-1914), коју многи већ проглашавају вашим животним делом. Које вредности је европско грађанско друштво успело да сачува за 21. век?

- Лично, од мојих књига најдража ми је “Од Версаја до Данцига”, али ће по свој прилици она остати у сенци “Грађанске Европе”. У овом делу трагао сам за одговором шта је Европа била некада, а шта је данас. Све до Наполеона Европа заправо није била потпуно свесна свог идентитета. Мислило се да она завршава негде на Лаби или Висли. Напротив, Европа је од Атлантика до Урала, а простор од Урала до Пољске је мост између Азије и Европе. Идентитет грађанске Европе почео је да се растаче са Првим светским ратом и сада у 21. веку тражи се један други идентитет који се понекад, нажалост, намеће и насиљем.

МАТИЦА НА КРАТКОЈ УЗИЦИ

* Какав је однос државе према Матици српској? Замера ли вам се понекад што као њен председник износите и политичке ставове?

- Матица, најстарија научно-културна институција у Срба, за ових 185 година надживела је седам држава, али тешко опстаје у овим тешким економским приликама. Држава нас држи на краткој финансијској узици. Сваке године све је мање средстава, тек да преживимо. Што се мојих политичких ставова тиче, они одражавају искључиво мој лични став.

ТИХО ТИЊА САНЏАК

* Повишени тонови из Новог Пазара на моменте непријатно подсећају на неке догађаје из 90-их година. Да ли је тај део Србије могуће ново потенцијално жариште?

- Сви ми који држимо до будућности наше државе и народа страхујемо од такве могућности. Није искључено да се и то жариште једном активира. Али, то неће зависити само од нас. Нисмо ми сасвим невини ни у европској политици, па ни у нашој властитој, али нисмо потпалили ниједну од ових криза од 90-их година наовамо. Све такве оптужбе биле су тенденциозне интерпретације које већ сада историја доводи у питање. Како време буде одмицало, демантоваће их све убедљивије. Према томе, Санџак се неће упалити ако то не буде подстакнуто споља. А, ако се то ипак деси, створиће нам велике невоље.

(Јованка Симић, Вечерње новости)