Чедомир Антић: Ред је да вође опозиције радикализују протест по узору на Албанију, Румунију, Јерменију, па и Македонију у доба Груевског и натерају Вучића да их затвори

Током три деценије Србија живи са очигледним, непорецивим и политички дугорочно леталним недостатком демократије. Ауторитарне владавине Србији су наметнуте. Српски народ је у модерно доба ушао као егалитаран и уверен у своју политичку мисију, оптерећен прекинутим традицијама, непросвећеношћу и сиромаштвом, упркос свему уверен у потребу демократизације. Светски ратови и тоталитаризам значајно су допринели стању у коме се налазимо. Важну улогу има и дивља, непланирана, неодржива и неуспешна модернизација извршена у време југословенства и комунизма која није довела до потпуног превазилажења нити једног од ових проблема, а у међувремену су створени други. Елита је постала слабија и мањкавија, народ је поред осталог изгубио већинско уверење о сопственој политичкој еманципованости и економској самосталности.

Све наше владе формиране после 1990. године су – без обзира на идеологију и достигнућа, а било је међу њима оних које су покушавале и у извесној мери успеле да успоставе некакав демократски поредак – у својој суштини биле недемократске. То, разуме се не значи да су „сви били исти“, јер није исто бити 100 или 3 метра испод површине воде.  Јасно је да је успешнији онај који се налази на овој другој него ли на првој дубини, без обзира на чињеницу да обојица не могу да удахну влаздух. Неко би рекао да су за то одговорни историја и нерасположене велике силе. Други криве земље Квинте, и у томе имају више право него, трећи који куде Руску Федерацију. Многи са правом упиру прстом у искварене елите које су моделирали Брозов и Милошевићев режим, стране агентуре и разни други, обични, криминалци. Ипак, идеја да су „сви исти“ нити је тачна, нити је корисна.

Колико год било једноставно и лако рећи да је демократија немогућа и неостварива и да су се сви о њу огрешили, јасно је да је једини пут ка слободи, демократији и обнови Србије и Српства, започео 2000, а требао је тим путем поћи још 1990, или још боље 1945. године. Јасно је да је тај пут трновит, тежак и да смо мало прошли. Непорециво је да је режим успостављен после 2012. земљу  углавном вратио уназад, а ретки су аспекти у којима је уместо стагнације било напретка.

Вучићев режим у својој је суштини ауторитаран, он је ослоњен на део становништва – непросвећен, антимодеран и наклоњен тиранији

Вучићев режим у својој је суштини ауторитаран, он је ослоњен на део становништва – непросвећен, антимодеран и наклоњен тиранији – са којим су све демократске владе (од Народне радикане странке до данас) правиле некакав споразум, али се на њега нису ослањале нити заснивале своју политику на његовим нереалним и неодговорним захтевима. За Вучића и његов режим слика је важнија од стварности и зато је питање тешких и дугорочних одлука стављено у други план. Његова економска достигнућа су слабија од свих наших суседа, а је успео  да одржи  курс динара. Његове реформе су лажне. Спољна политика неуспешна и слуганска. Српску демократију вратио је на ниво из време Милошевићеве власти. Корупција је већа него икада после 2003. године. Медијске слободе мање него игде на Балкану,  укључујући чак и Црну Гору! Захваљујући монополу власти и медија успео је да подмити део моћних и богатих људи, а код необразованог и аполитичног света  створио је привид великих успеха.

Као што видимо последице тог монопола су кратковеке и непотпуне. Вучићу је, међутим, захваљујући великој политичкој вештини и енергији коју је уложио, успело да успостави лични режим какав се не памти од времена Јосипа Броза и да за своју политику привуче подршку иначе посвађаних великих сила. Време ће показати да је реч делом о његовој способности а делом о случајности, односно народној несрећи, али то није толико битно.

Иако је успео да у потпуности уништи ионако слабе и посвађане, деидеологизоване и корумпиране демократске странке, Вучић се свега четири године после успоставе режима, односне две године након што је постао његов неприкосновени вођа суочио са великим изазовом – народним демонстрацијама које широм земље окупљају стотине хиљада грађана. Иако окупљају незадовољнике свега једном седмично, ове демонстрације трају већ шест месеци. Режим је одговорио нервозно и та је грешка дала демонстрацијама масовност и трајност. После је настојао да их удави медијском блокадом и разним претњама, манипулацијама и подметањима. Није успео. Да је применио силу до сада би већ био у инстранству или у затвору. Зато манипулише националним темама и игра на време.

Од деведесетих година осећам гађење према разним дефетистима, демократским шминкерима и разним режимским шаптачима који у оваквим ситуацијама увек понављају исто: „Узалудно је потрошена народна енергија.“ Пре свега, народ није батерија за мобилни телефон. Борба за слободу је стална и непрекидна и камо среће да је водимо на начин на који је воде демократске нације -због ситница

Од деведесетих година осећам гађење према разним дефетистима, демократским шминкерима и разним режимским шаптачима који у оваквим ситуацијама увек понављају исто: „Узалудно је потрошена народна енергија.“ Пре свега, народ није батерија за мобилни телефон. Борба за слободу је стална и непрекидна и камо среће да је водимо на начин на који је воде демократске нације -због ситница. Не разумем како те нарикаче доживљавају демократију? Своје косурине фризирају на седмичном нивоу, зубе перу више пута дневно, а демократију остављају на чување и одржавање онима који располажу државним буџетом?!

Због таквог става нам је овако лоше.

Логично, мада не и свима у нашој јавности разумљиво, Вучићев режим после шест месеци протеста није пао. Како и да падне када су они који против њега протестују развили „заставу демократије“. Неко можда очекује помоћ америчких служби, али за све нас би боље било да оне овде нису укључене на било којој од страна. После шест месеци резултати су следећи: двојица председника општина, напредњачких силеџија, морали су да поднесу оставке, постало је општеприхваћено да у Србији постоји један недемократски режим на једној, и Савез за Србију као његова опозиција – на другој страни. Сателитске странке режима, као ЛДП, ЛСД, ДСС… до краја су разобличене и компромитоване. Савез за Србију је успео да мобилише десетине хиљада људи, да профилише краткорочну стратегију и неприхватањем недемократских избора у будућности суочи Вучића са првим озбиљним ограничењем у деловању. Зато режим толико тактизира у преговоима са Албанцима и зато до сада нису одржани ванредни избори.

За сада, чини се да су ово једне од најсупешнијих демонстрација у историји српске републике. Ипак, важан предуслов пуног успеха није остварен.

Странке Савеза за Србију, са делимичним изузетком Народне странке, нису успеле да значајније повећају своје чланство. Незванични вођа савеза, Драган Ђилас, до сада, приликом организовања, није избегао нити једну грешку ДОС-а и ДЕПОС-а. Мада, можда чињеница да СЗС још увек није формализован и да ће увек све чинити тако да у савезу буде што више „људи од сламе“ и да он има апсолутан утицај, показује да овај учесник сведок политике опозиције из деведесетих година прошлог века,  можда сматра да је тим коалицијиама недостајала „паметна глава“ (једна и сопствена, наравно) и „чврста рука“ (његова, десна).

Други проблем представља неспремност СЗС да изађе са конкретним програмом. Стари политичари, несвесни да је стање у земљи горе него што га они представљају, немају много уверења нити политичких опредељења, не би желели да се обавезују, нити нешто да бране, а брину и да би им режим могао „украсти“ идеје.

Прича о новим лицима је лицемерна – у земљи монопола и непотизма подмлађивање се врши адопцијом – па сваки Вучић има свог Григорија Лава Пајкића; или револуцијом: па уместо Милошевића до моћи дође од предачке анорексије излудели дон Чедомир Јовановић

Трећа мука је недостатак нових људи. Прича о новим лицима је лицемерна – у земљи монопола и непотизма подмлађивање се врши адопцијом – па сваки Вучић има свог Григорија Лава Пајкића; или револуцијом: па уместо Милошевића до моћи дође од предачке анорексије излудели дон Чедомир Јовановић.

Коначно, стари опозиционари, без уверења и енергије, организовани нефункционално, нису били спремни да и сами, у размерама које су им могуће, учине оно што су неки студент у Новом Саду, Ђорђе Ристић у Врању или Маја Пешић у Аранђеловцу, одавно урадили. Да радикализују протест. Ти млади људи ставили су главе у торбе, стали наспрам јачих и нису се повукли ни за милиметар. Ред је да вође опозиције – без псовања противника или не дај Боже туче са полицијом коју би сами почели – натерају Вучића да их затвори. Пре тога било би добро да испланирају даље активности. Ено им као узора Албаније, Румуније, Јерменије, па и Македоније у доба Груевског. Такође, без идеологије, програма, стратегије, организације и оданих заменика, могли би да из затвора изађу као приватна лица.

Толико о билансу.

Не грдите, добри опозиционари, огледало зато што је лице, можда, ружно.

(Напредни клуб)