Чедомир Антић: Приоритети Србије заокруживање државности и економска и демографска обнова

Заокруживање државности, промена граница са Косовом, регионализација земље, економска и демографска обнова, као и постављање новог културног обрасца требало би да буду приоритети Србије у наредном периоду, каже за С медиа портал историчар Чедомир Антић.

Деведесетих година, у доба када је Србија макар формално повратила демократско устројство и успоставила парламентаризам, отворено је питање српског националног интереса. Тада, нажалост, то питање није добило онај значај који је несумњиво уследио 2000. године; доласком нових власти чинило се да ће држава дефинисати и спроводити дугорочну стратегију развоја српског народа. Међутим, у великом делу овдашње јавности, како међу интелектуалном елитом, тако и међу политичарима, влада мишљење да до дана данашњег српски национали циљеви нису јасно формулисани.

Историчар Чедомир Антић у разговору за С медиа портал дефинисао је четири основне ставке које, како сматра, представљају најважније српске националне циљеве чијем би остварењу требало тежити.

 Заокруживање државности и унутрашње уређење

- Први циљ је заокруживање државности – каже историчар Антић. - Потребно је затворити косовско питање, што подразумева промену границе. Колико год то било болно, то је неминовно. Наредни сегмент је унутрашње уређење. Стварање асиметричне федерације или заједнице аутономних области била би велика грешка.

 Цена мегаломаније

Србија је често, сматра Чедомир Антић, имала проблем јер није успела да се интегрише и да предвиди цену коју ће платити за остваривање великих циљева.
- Ми смо крајем 19. и почетком 20. века имали озбиљну државу. Она је била сиромашна, са бројним проблемима и недостацима, али је имала велике циљеве. Понекад су ти циљеви били аутистични, мегаломански, али их је држава остварила. Цена коју је платила била је невероватно велика. У Првом светском рату изгубила је четвртину становништва, више од половине мушког становништва, а неки демографи кажу и 90 одсто репродуктивног становништва. Први светски рат вратио је ионако сиромашну и неразвијену Србију 190 индустријских година уназад.

Србија би требало да буде регионализована тако да и Београд буде подељен на најмање две јединице, као и да Војводина буде регионализована. Кад је реч о спољној политици, ваљало би дати приоритет земљама у којима живи српски народ. Ту пре свега мислим на “српске земље“ – дакле државе у којима је српски народ конститутиван или би требало да има тај статус – реч је о Босни и Херцеговини и Црној Гори. У Хрватској су, нажалост, Срби данас малобројни, али она има велики значај за нас због тога што је наш народ тамо претрпео геноцид. Не смемо заборавити да се у Хрватској налази највеће стратиште српског народа у његовој историји.

Нема земље дембелије

Као други велики циљ Антић наводи економску обнову Србије, која би требало да уследи као победа над социјалним радикализмом. Колико би овај процес био болан, говори податак да је чак 75 одсто грађана Србије социјално радикално - очекује да држава решава њихове проблеме: запосли их, обезбеди им стан, лечење, образовање, бесплатне годишње одморе..., али нису спремни да таквој држави плаћају порезе (па чак ни у много мањој мери него што је то случај са развијеним државама).

- Економска обнова је дугорочан процес, али ми морамо да га спроведемо. Србија најпре мора да почне да живи од свог рада, власт мора да престане да се поиграва са буџетским дефицитом, да стане на крај великим државним расходима и спољнотрговинском дефициту. Мора бити успостављен стабилни динар, динар без инфлације. Добар пример за то је хрватска куна – оцењује наш саговорник.

По његовом мишљењу, Србија мора да пође ка Европској унији (ЕУ), али не на начин како то чини данас.

 Корен трагедије српске политике

Коментаришући збивања на нашим просторима после Другог светског рата, Антић подсећа да је Брозова Југославија донела испуњење социјалног сна. Али, ни тај сан, дугорочно гледано, није био дар с’ неба.

- Огроман проценат становништва прешао је из села у град, живело се у условима великог раста стандарда у Европи, а и положај у којем се Југославија налазила као хладноратовски рај погодовао је да српски народ заборави своје велике политичке циљеве, да се не интегрише и да постане модерна нација – објашњава наш саговорник.
У предвечерје распада Југославије, деведесетих година, и режим и већина грађана Србије сматрали су како је Србија свој национални интерес остварила управо у Југославији.
- Владало је већинско мишљење да је Југославија по мери српског народа и да он мора да је брани. Социјалистичка партија, као мејнстрим српског националног покрета, је у часу када је Источна Европа тежила прикључивању ЕУ, желела ванпартијску Југославију, тражећи идеале у ауторитарној федеративној Југославији пре пада Ранковића 1966. године. Таква земља могла је, међутим, да постоји само у доба Хладног рата. То је био корен трагедије српске политике деведесетих година, јер је она тежила нереалним циљевима, непостојаним и лошим узорима из прошлости – оцењује Антић.

- Код нас постоји група људи која има подељену лојалност према Београду и према Бриселу. Непрекидно се говори да је ЕУ земља дембелија. Није! ЕУ је државни циљ Србије, она омогућава да српски народ живи у једној држави, да српска привреда буде заштићена у условима у којима се светска привреда групише око пет великих центара. Ми немамо други велики центар осим ЕУ –категорично тврди Антић и додаје да то не значи да немамо аутентичне интересе и да је било ко у Бриселу наш пријатељ или добротвор.

 Без чекања за вештачку оплодњу

Трећи велики национални српски циљ требало би да буде демографска обнова. Она би, сматра Антић, могла да се нађе на врху листе националних приоритета, али је тешко остварљива уколико два претходно наведена циља не буду испуњена.

- Српски народ је у просеку старсти грађана најстарији европски народ. Процењује се да би до средине века (2050. године) могли да постанемо мањина на територији коју данас сматрамо Републиком Србијом. Постоје чак и процене да би за 200 година наш народ могао у потпуности да изумре. Нама је зато потребна озбиљна политика повећања наталитета. Њу не омогућавају јалова заклињања како би требало имати много деце, нити подсећања како су српске породице биле бројне у 17. или 18. веку. Нажалост, медији фаворизују породице са једанаесторо и више деце, а таквих породица је веома мало и оне су, готово по правилу, социјални случајеви. Када би се у јавности фаворизовале функционалне, радне породице које имају троје или четворо деце, то био добар потез – оцењује наш саговорник.

У циљу повећања стопе наталитета требало би да буде извршена и пореска реформа која ће довести до тога да у одређеним крајевима грађани имају интерес да живе и да улажу. Такође, постоје подстицајне политике, већ примењене у појединим западноевропским државама, које омогућавају опоравак управо најугроженијих и за државу и народ најкориснијих слојева становништва.

- Коначно, требало би да дође до великог улагања у брачне парове који се боре за вештачку оплодњу. У Србији живи 300.000 људи који су посветили свој живот да добију децу, а држава их, пошто врло мало улаже у овај програм, ставља на листе чекања. Парови чекају годинама да дођу на ред за вештачку оплодњу – подсећа Антић.

 Нови културни образац

Још један у низу српских националних циљева би, сматра наш саговорник, требало да буде успостављање новог културног обрасца.

- Ми смо у 19. веку имали културни образац који је подразумевао јединство Јужних Словена окупљених око језика. Међутим, тај културни образац је Србију вратио уназад. Тек 1910. године у једном српском уџбенику уопште је направљена разлика између Срба и Хрвата. Према ставу који је преовладавао у Европи, Срби и Хрвати су били један народ јер су говорили истим језиком. То је Србија као модерна земља тада и прихватала. Нажалост, на нашем простору, делом због економске немоћи, делом због културних и цивилизацијских разлика, делом због воље великих сила, преовладала је прошлост. Та прошлост подразумева да су верске и цивилизацијске разлике постале доминантне у односу на истоветност језика – наводи Антић.  

Он додаје да не може да се отме утиску како данас нисмо спремни да се поставимо као народ који има могућност да усвоји модеран културни образац.

- Наша политичка елита, а пре свега они који воде наше Министарство културе, још су под јаком сенком анахроног југословенства и псеудоевропејства. Опседнути смо мегаломанијом; као што смо раније робовали традицији тако данас прихватамо сваку модернизацију без обзира на њену одрживост – објашњава Антић.

 Шта нам је донео ДОС

После смене власти 2000. године уследио је низ промена на нивоу државе, али ни тада српски национални интереси нису дефинисани.

- Демократска опозиција Србије (ДОС) дошла је на власт тако што је била уједињена и финансирана споља. САД и ЕУ који су помогли Милошевића 1992. и 1997, одлучили су да 2000. године помогну опозицију. За ту помоћ опозиција је морала да „плати“, да прихвати одређене минорне странке и организације, које су утицале на српски национални интерес – децидан је Антић.

Он додаје да после 2000. године нисмо знали који је наш државни циљ:

- Мали број грађана је желео стварање независне Србије, а свако друго решење је било тешко, болно и дугорочно штетно. Због тога смо само губили: имали смо велике трошкове, а наш народ у Црној Гори није добијао адекватну подршку матице. Тако су Срби у Црној Гори нека врста жртава заједничке државе. Национални програм био је дубоко конзервативан, прихватао је све само да не дође до промене. Странке које су одржавале Савезну Републику Југославију, Д С С и ДС, противиле су се стварању овакве државе 1992. године; наследивши је, они су је бранили! Д С С је с правом критиковала државну заједницу каква је успостваљена 2002, тврдећи да то није држава. Међутим, када је Д С С дошла на власт, она је ту државну заједницу бранила као последње упориште заједничке државе. Када је та држава одлуком црногорских грађана пропала на референдуму 2006. године, тврдили су да смо ми државна заједница без једног дела територије. Слично је било и са Косовом и Метохијом.

(разговор водио: С. Молдован)

(Смедиа 20.9.2010)