Чарлс Крафорд: Каталонија од себе прави будалу; “Косово” је класичан пример онога шта може да се деси када не постоји међународни консензус о признању

Косово је класичан пример онога шта се деси када не постоји међународни консензус о признању, сматра бивши амбасадор Британије у Београду Чарлс Крафорд.

Крафорд је на свом сајту одговарао на питања читалаца о томе које су кључне разлике између онога што се догађало на Косову, Криму и сада у Каталонији.

Каже да је кључна разлика између Косова и Крима та што су ситуацију на Косову нагледали бар неки озбиљни демократски међународни посматрачи, а на Криму не.

За Каталонију је, како каже, проблем што није промислила шта даље, као и то да нема назнака да ће је признати друге чланице Европске уније.

Ипак, каже, Каталонија би “у суштини“ могла да буде независна.

“Зашто да не? Има популацију од око 7,5 милиона људи, тако да би као независна земља била у првој половини листе земаља са највећим бројем становника (одмах изнад Бугарске, Парагваја, Либије итд.). Довољно је богата да преживи сама као европска држава“, пише Крафорд.

“Проблем“ је онда – међународно право.

“По међународном праву, Каталонија је део Шпаније. Тако да, осим у случају да поштује норме међународног права које би довеле до независности, и остаће део Шпаније“, додао је он.

Каже да “бити независан има два аспекта“, као и да гласови на референдуму нису одлучујући

“Суштина је оваква: бити независна држава има два аспекта – оно како ви себе називате и колико су други сагласни са вама. Шкотска, Каталонија или Чеченија све могу да прогласе себе независном колико год то желе. Међутим, уколико их нико други тако не признаје временом се заглаве и постану смешне. Веома је озбиљан посао бити држава. Све друге државе желе да знају за шта сте способни. То обично значи да сте уверени да можете да контролишете своју територију и да можете преживети као независна држава. Ако то није тако, зашто да вас признају?“, каже бивши британски дипломата.

Каже да се “живот не уклапа у чисте ситуације“.

“Ако на пример Вермонт прогласи независност од САД и некако успе то да уради, а да се остатак САД не умеша, временом ће све више и више земаља да Вермонт прихвати у међународну заједницу“, каже он.

Иначе, аутор додаје и једну напомену о томе да је у првој верзији текста споменуо референдум на Косову који се није десио, те је захвалио читаоцу на исправци.

Међутим, шта је онда са Косовом?

“Косово је класичан пример онога шта може да се деси када не постоји међународни консензус о признању. 111 чланица Уједињених нација признало је Косово, али многе кључне земље (Русија, Индија, Кина, Бразил...) нису. Чак су и ставови ЕУ подељени: Шпанија, Румунија, Кипар и Словачка нису признале независно Косово. То значи да Косово и даље има потешкоће да буде део многих међународних организација или чак једнаки члан, пре свега Уједињених нација. Пример Косова показује шта се деси када део државе покуша да се отцепи упркос ставовима већине и легитимне владе“, наглашава Крафорд.

Ако би Србија признала Косово, наводи Крафорд, сви остали, укључујући Русију, Кину и друге вероватно би пустили Косово у УН.

“Кључни принцип да се до независности долази само договором би био потврђен. Сетите се да су се Чехословачка и СССР распали и све је урађено договором (може се рећи). Те нове државе су лако прихваћене у остатку света као нове чланице УН. Сетите се и да је без тог процеса Чеченија прогласила независност заједно са 15 других република, али да никада није прихваћена од стране остатка света и да се и даље сукоби са Москвом“ пише он.

Тај “договор“ је и разлог, како наводи, због којег је Шкотска прошла кроз велике муке преговора са Лондоном.

“Међутим, и да је Шкотска изгласала независност и да је остатк Британије прихватио као независну, Шкотска би и даље имала проблем да постане део ЕУ и УН. Шпанија је најавила да би веома тешко или уопште не би прихватила Шкотску у ЕУ због својих “Каталонија разлога“. То је јасно али нелогично: зашто не признати Шкотску као нову државу ако су се Енглеска и Шкотска усагласиле? То не би био релевантан преседан за Каталонију и Шпанију јер Шпанија не бри прихватила независност Каталоније“, додао је он.

А зашто Шпанија неће да пусти Каталонију, каже да треба питати Шпанце.

“Државе не прихватају лако то смањивање. То је психолошка ствар. Погледајте Чеченију“, каже он.

Ипак, каже и да је случај са Кримом и референдумом потпуно другачији.

“Потез Крима да напусти Украјину је био илегалан по међународном праву и закону Украјине и није се говорило о независности Крима, већ о прикључивању Крима Русији. Русија је извршила анексију (украла) Крим од Русије. Скоро ниједна држава осим можда Никарагве, Северне Кореје, Сирије и Зимбабвеа није признала Крим као законски део Русије. Сетите се и нелогичних дуплих стандарда Русије када су у питању Крим и Косово. Русија је прихватила референдум на Криму упркос жељама Кијева, јер жели да заузда Крим, а ипак Русија одбија да прихвати независност Косова коју је прогласио парламент Косова 2008. године“ , навео је Крафорд.

Наводи да је лоша идеја прогласити независност ако нисте промислили шта даље.

“Каталонија је смело прихватила ову лошу идеју и гласала упркос жељама Мадрида (и можда/вероватно упркос Уставу Шпаније). Нема назнака да ће је признати друге ЕУ чланице. ЕУ као потенцијални посредник поздразумева да постоје стране које желе да разговарају као и да постоји нешто о чему се расправља. У Шпанији то не постоји. Каталонија од себе прави комплетну будалу и свако мешање споља изгледа као увреда за шпански понос. О да, и Шпанија је део ЕУ, тако да Унија није неутрална“, закључио је Крафорд.

(Б92)